Nezavisne Novine

KULTURA - ZANIMLJIVOSTI

Kako je i zaSto novinar "Njujork tajmsa" u tekstu o turbo - folku promasio temu

Kic je najbolji americki proizvod, kic je buducnost...

Pseudo-patriotsku grozotu od pre deset godina americki sociolog Erik Gordi krstio je kao ratni folk. Danasnja grozota je definitivno "reformisticka", sajber-folk na putu za Evropu... Ruzicasti kulturni model jedina je stavka oko koje danas u Srbiji postoji najsiri drustveni i politicki konsenzus

Kada je novinar kulturne rubrike "Njujork tajmsa" Nil Straus pre otprilike godinu dana pisao o Beogradu - o dnevnom i nocnom zivotu, kafanama i klubovima, o svom skolskom drugu Beogradjaninu i ljudima koje je vidjao i upoznavao - bila je to prava "senzacija". Covek je pisao o onome sto je video i doziveo, i prica ne samo sto je bila dobronamerna (a politika u sedmom planu), vec je i samom intonacijom nagrizala ukorenjene stereotipe o Srbiji i Balkanu.
Takvi tekstovi su, medjutim, bili i ostali retkost u americkim mejnstrim medijima za koje ovaj region ili vise ne postoji ili se tek uzgredno spomene u izvestajima iz Haga ili redovnim ultimatumima. Za te medije nije vest ni kada americka seljacina broj jedan, kantri-heroj Tobi Kit, u Bondstilu na Kosovu dize moral americkim vojnicima svojim hriscanskim stihovima "...sutnucemo vas cizmom u guzicu, to je americki stil..." A kad bi se malo vise pozabavali svojim "pacijentima", verovatno bi bolje razumeli i tudje.
To u velikoj meri vazi i za Daniela Simpsona, novinara "Njujork tajmsa", ciji je clanak "A Wartime Star Endures, Singing to a Torn Serbia", objavljen u spoljnoj rubrici najuticajnijeg dnevnog lista na svetu, skolski primer "otkrivanja Ruritanije". Rec je o tekstu koji ulazi u kategoriju onih pseudo-inventivnih medijskih ingenioznosti koje o politici govore "samo" posredno, ali nadmenim stavom i malicioznom intonacijom, vise nego samom sadrzinom, hrane sve postojece stereotipe i crno-bele predstave sveta.
Simpson je kao pravio intervju sa Svetlanom Cecom Raznatovic, a njene reci su mu u stvari samo posluzile kao ilustracija unapred zacrtanih, izandjalih, teza: u lidu kaze kako bi u Srbiji bilo tesko pronaci osobu koja vise polarizuje javnost, dok u zakljucku, "diskretno", kroz tudja usta, konstatuje kako na osnovu stava prema Ceci moze da se utvrdi ko podrzava promene u zemlji, a ko ne. Nije nego. Kamo lepo srece da je srpska i balkanska stvarnost tako jednostavna.
Ono sto u Simpsonovom tekstu "pije vodu" jesu ocene kako je muzika koja je hibrid tradicionalnog folka i elektro-popa bila "saundtrak" decenijskog razaranja zemlje i da za mnoge ljude Ceca i kolege iz branse simbolisu sve lose u Milosevicevoj Srbiji. Tacno je, takodje, da ta muzika, koju Simpson naziva turbo-folkom, dve godine posle promena nije izgubila na popularnosti i da kod nekih ljudi postoji zabrinutost da ekonomske i politicke reforme nece imati mnogo uticaja na transformaciju Srbije, ukoliko popularna kultura ostane zaglavljena u vulgarnim modelima devedesetih.
Diskutabilno je, medjutim, sta je (danas) turbo-folk. Ta duhovita kovanica Ramba Amadeusa vremenom je postala univerzalna kanta za djubre - raubuju je svi nabedjeni eksperti za Balkan, u nju bacaju sve sto nisu u stanju da objasne svojim manihejskim logickim aparatom. Kad bi malo promenili optiku, videli bi da je to sto na Balkanu zovu turbo-folkom u muzickom smislu samo varijacija na opstu temu. Takvi buckurisi su najkomercijalniji svuda u svetu, a Srbija i Balkan u tome nisu izuzetak.
Reci da je danasnji turbo-folk pod jakim uticajem turske muzike predstavlja, najblaze receno, samo delic istine. Svako ko ima makar maglovitu predstavu o cemu je tu rec, zna da je ta muzika poput svrake iz basne koja se kiti svim mogucim perjem. Orijent je tu samo jedno pero, kao sto je Grcka drugo, Italija trece, jeftini (americki?) tehno cetvrto...
Sta god da je i kako god da se definise, "turbo-folk" nije dat kao takav za sva vremena. Mutacija tzv. novokomponovane narodne muzike traje, menja se i drustveni kontekst, tako da o "turbo-folku" 2003. ne moze da se govori na isti nacin kao o "turbo-folku" 1993. Pseudo-patriotsku grozotu od pre deset godina americki sociolog Erik Gordi krstio je kao ratni folk. Danasnja grozota je definitivno "reformisticka", sajber-folk na putu za Evropu... Ruzicasti kulturni model jedina je stavka oko koje danas u Srbiji postoji najsiri drustveni i politicki konsenzus.

Dokazivati nacionalizam danasnjeg "turbo-folka", jer "svojim tekstovima ne osudjuje tvrdi nacionalizam"(kako to kaze Homerov prezimenjak) besmisleno je. Pre svega ostalog, danas bi se trebalo pozabaviti apsurdnoscu "nacionalnog identiteta" koji izvire iz tako apsurdne muzike ili pak odgovoriti na pitanje kakav je to vrednosni sklop "nacije" kojoj je "Ekskluziv" bukvar, "Svet" biblija, a "Pink" prozor u svet...
Notorna neistina u Simpsonovom tekstu jeste da je Ceca, uprkos ratovanju Arkanovih paravojski u Bosni i Hrvatskoj, tamo ipak stekla jedan MALI broj poklonika. Da je u stanju da vidi realan svet oko sebe, Simpson bi znao da je Ceca VRLO popularna u Bosni... da je, na primer, satelitski program ruzicaste televizije, prvenstveno tres-emisije kakve ni Dzon Voters ne bi smislio, prakticno najgledaniji "od Vardara pa do Triglava", da ruzicasti proizvodi poput Zeljka Joksimovica pune hale u Sarajevu...
I da su u isto vreme Dino "Merlin", "Hari Mata Hari" i "Magazin" najtirazniji izvodjaci u Srbiji, da rasprodaju hale i pune novinske stupce. A Dino je, na primer, imao nezaboravan hit "Da te nije Alija", dok je "Magazin" redovno svirao na svim Tudjmanovim "blagdanima". Koga je za to briga? Pa, podmladak srpskih "nacionalistickih" stranaka na svojim zabavama sece vene na Dina, "Magazin" i Severinu, uz tu se muziku mladi Srblji "uzimaju" na svadbama...
Da je pronicljiv umesto sto je predvidiv, americki novinar bi registrovao kako je na Balkanu kic opste mesto i najjaci "ujedinjujuci faktor". A s obzirom da svet posmatra sa americke tacke gledista, Simpson ne bi smeo u nipodastavajucem tonu da govori o kicu. Pa to je najbolji americki izvozni proizvod... to je buducnost sveta...

Predrag Dragosavac

Antrafilej

Zamena teza, menjanje konteksta

Jednodimenzionalnost je i dalje glavna karakteristika stranih "izvestaja" koji na bilo koji nacin govore o Srbiji. Matrica je odavno skrojena, zahtevalo bi suvise truda i znanja da se ona menja, a "drugacije" price o Srbiji, prema priznanju nekih americkih novinara, uopste nije lako prodati. Zato su mnogi novinari "pragmaticni" i na ustrb potpune i tacne informacije samo filuju "matricu". Tako bi se iz Simpsonovog teksta na primer dalo zakljuciti da je Ceca postala zvezda u toku rata i to ponajvise zahvaljujuci spotovima sa tigrovima koji su "maskota Arkanovih paravojski" i direktnom prenosu vencanja na nacionalnoj televiziji. Kao i bezbroj drugih novinara, Simpson u svom tekstu spominje koncert na Marakani, kada je, kako kaze, "masa od oko 70 hiljada u znak postovanja iz sveg glasa vikala "Arkan! Arkan!". Ko to procita, a dogadjaj nije video svojim ocima, pre bi mogao da zakljuci kako je koncert bio pir nacionalista sa zakrvavljenim ocima, a ne jeftina zabava za tinejdzere odrasle u cemeru devedesetih koji prakticno nikad nisu imali ni teorijsku sansu da mrdnu iz zemlje, a kamoli nesto vise od toga.

ADAPTACIJA - NIKOLAS KEJDZ

Pokretne slike BLOKADA U GLAVI

"Adaptacija" ("Adaptation"), rezija: Spajk Dzonz, scenario: Carli Kaufman, glavne uloge: Nikolas Kejdz, Meril Strip, Kris Kuper 1999. godine, nadobudni rediteljsko-scenaristicki tandem Spajk Dzonz-Carli Kaufman su se naprecac izdigli iz sivila anonimnosti svojom originalnom crnom komedijom-fantazijom "Biti Dzon Malkovic", koja je postala "instant kult-film". Tri godine kasnije, ova dvojica visokih intelektualaca alternativnog Holivuda potpisuju novo zajednicko ostvarenje pod imenom "Adaptacija", koje samo potvrdjuje staro nepisano pravilo sou-biznisa da je cesto mnogo lakse dosegnuti visine nego se na njima i odrzati.
Dokazujuci reputaciju autora cije reci su isuvise misaone za obicnog bioskopskog gledaoca-konzumenta, Dzonz i Kaufman su napravili delo kojem ce se zagrizeni filmofili diviti, dok ce se ostali (preovladjujuca masa) u sebi zapitati :"Sta se tu zapravo, do djavola, dogadja? " Jedno je sasvim sigurno - "Adaptacija" je vrsta filma koji ne ostavlja prostor za ravnodusnost: ili ce te ga voleti ili jednostavno- mrzeti!
"Pisanje je putovanje u nepoznato. To nije sastavljanje modela aviona"- kaze glavni junak Carli (uloga Nikolasa Kejdza), koji muku muci kako da napise adaptirani scenario, na osnovu knjige "Kradljivac orhideja" njujorske spisateljice Suzan Orlin (Meril Strip). Sa akutnom blokadom u glavi- smrtnim neprijateljem svakog pisca koji se suocava sa komadom bele hartije ispred sebe, on bezuspesno pokusava da nadje pravu inspiraciju i izlaz iz kosmarnog corsokaka u koji je njegov um zapao.
Carli zeli da napise scenario koji je antiteza Holivuda, bez scena potere, nasilja i seksa, film koji "pokazuje cvece kao bozansko cudo". Medjutim, od takve ideje ostace samo mrtvo slovo na papiru! Uz pomoc svog brata-blizanca Donalda (dvostruka uloga Kejdza), takodje pisca, koji je njegova susta suprotnost, Carli na kraju spisateljske odiseje ubrizgava spasonosnu visoko-oktansku injekciju "seksa, droge i rokenrola" u svoj scenario, simbolicno fuzirajuci fantaziju i realnost, umetnost i komercijalnost, cime tako konacno pronalazi lek za svoju intelektualnu (i seksualnu) impotenciju.
Od vladajuce klisetizirane holivudske estetike ne moze se pobeci! To je ono sto je pisac hteo da kaze u ovom suptilno uradjenom filmu gorke ironije, koji je na tragu "Igraca" (1992.) Roberta Altmana, najboljeg dela kojeg je jos od cuvenog Vajlderovog "Bulevara sumraka" Holivud ikad snimio o svojoj skrivenoj, mracnoj i manipulativnoj strani. Sa mnostvo "flesbekova", "Adaptacija" konstantno rikosetira nazad i napred, sa viseslojnom naracijom koja tece na nekoliko planova. Uporedo sa pricom o Carlijevim kreativnim i licnim nevoljama, njegovim frustracijama, paranojama, nesigurnostima i, u celini, putevima stvaranja umetnosti, u filmu se odvija i paralelna radnja o cudnom odnosu izmedju harizmaticnog odgajivaca orhideja ("najeroticnijeg od svih vrsta cveca") Dzona Larosa (Kris Kuper) i melanholicne spisateljice -novinarke Suzan Orlin. Njihova u pocetku striktna profesionalna veza prerasta u burnu ljubav. "Zelim da spoznam to osecanje kada ti je strasno stalo do nekoga" - kaze sredovecna, ustogljena Suzan ciju zelju ce svesrdno ispuniti dugokosi avanturista proredjenih zuba iz mocvara Floride -"kradljivac orhideja" Dzon.
Meril Strip i posebno Kris Kuper ("Usamljena zvezda", "Americka lepota") su ostvarili impresivne glumacke kreacije i prosto su "ukrali sou" glavnom glumcu Nikolasu Kejdzu. Vec nagradjeni "Zlatnim globusima", hronicno podcenjeni Kuper i uvek postovana Stripova (dosad 12 nominacija!) su i veliki kandidati za "Oskara".
To isto se ne bi moglo bas sa sigurnoscu reci i za reditelja Spajka Dzonza i scenaristu Carlija Kaufmna, koji su pre tri leta bili nominovani za ovu najprestizniju (automatski ne i najmerodavniju) filmsku nagradu. Istina, "Adaptacija" je retka vrsta, egzoticno celuloidno cvece, istovremeno zadivljujuci i zbunjujuci film koji, medjutim, ne dostize nivo kvaliteta njihovog debitantskog dugometraznog dela "Biti Dzon Malkovic". U sizoidnoj "Adaptaciji", Dzonz i Kaufman su se nehotimicno zapleli u mrezu svojih intelekta!

Bojan Z. Bosiljcic