 U
Torontu je 18. juna 2011. gostovao Srpski teatar iz Otave sa predstavom
“Žmarci” poznatog kanadskog pozorišnog pisca Dejvida Frenča.
Teatar je neprofitna kulturno-umetnička organizacija, osnovana 2003. godine.
Nastupali su u Otavi, Torontu, Kičineru, Montrealu i Šerbruku sa
predstavama: Sumnjivo lice, Čudesni brod, Kidaj od svoje žene, Kovači, Život
iz početka, Laki komad i Čuda su se dešavala dok su deca spavala.
Pobednici su takmičenja Otavski pozorišni izazov” 2005 u konkurenciji 13
kanadskih pozorišta.
Srpski teatar iz Otave je osnivač jedinstvenog festivala (OFSET) srpskih
pozorišta u Kanadi a delom i Amerike.
 Režiser
Dimitrije Stanišić je zajedno sa suprugom Viladanom Stanišić preveo ovaj
komad i postavio ga na daske koje život znače i premijerno prikazao publici
u Torontu. Stanišić je profesionalni režiser, koji je diplomirao na
Pozorišnoj Akademiji u Beogradu. Radio je dugi niz godina u Sarajevu kao
pozorišni i radio režiser.
Srpski teatar iz Otave je prvo srpsko amatersko pozorište koje je na ovim
prostorima igralo predstavu kanadskog autora i to na srpskom jeziku.
Može se reći da su“Žmarci” na neki način “reality show”. Predstava o
predstavi. Jednostavna priča o odnosima među glumcima, sa svim zavrzlamama
koje prate stvaranja jednog pozorišnog komada.
 Glumci
su toliko verno “ušli u svoje uloge”, da zaista imate osećaj kao da stvarno
prisustvujete probi pozorišnog komada koji treba premijerno da se izvede.
Oni su svoju tenziju, neizvesnost i strepnju uvukli i u publiku.
Režiser je uspeo da dovede gledaoce na tu tananu liniju, gde se graniči
realnost i pozorište, i da sa predivnom suptilnošću balansira gledaoce i
postavi ih da se oni osećaju kao deo celog projekta.
Akteri ovog događaja su svuda: na bini, u publici, za miks pultom, iza
zavese. Neposrednost koja je postignuta fenomenalnom glumom i odličnom
režijom, na momente je publiku toliko uvlačila u celu priču, da se imao
utisak da bi poneko iz gledališta zasigurno nešto dobacio ili
prokomentarisao...
Pozorište se te večeri jednostavno dešavalo svuda u sali. Bina je bila samo
deo kulisa, deo scenografije, da bi ste znali gde se nalazite.
Svi glumci redom su još jednom pokazali da je Srpski Teatar iz Otave
pozorišna trupa koja zaslužuje pažnju. Iako su svi amateri (osim režisera)
vrlo su predano i rofesionalno pristupili celom projektu:
 Aneta
Mihajlović-Petrović (Džesika); Mićko Jevtović (Patrik ; Nemanja Janjatović
(Džordž) ; Nedeljko Ćorluka (Fil); Ratko Todorović(Tom); Bojan Lalović
(Robert); Ljilja Sudimac (Nik); Ljilja Trivunčić (Pegi)
Pored glumaca tu su i drugi entuzijasti “ljudi iz senke” zbog čijeg
zalaganja i neumornog rada sve funkcioniše kao sat: Producent: Karolina
Todorović; Inspicijent: Gordana Jevtović ; Scenografija: Ljuba Bogunović i
Dimitrije Stanišić; Kostimi: Vildana Stanišić; Obrada muzike i zvučnih
efekata: Mićko Jevtović; Asistenti inspicijenta: Ljubica Lazarević i Vildana
Stanišić; Rekviziter i šaptač: Ljubica Lazarević; Izrada dekora: Ljuba
Bogunović, Mićko Jevtović i Nikola Petrović; Slikarski radovi: Maja Paunović
Ono što daje najveću čar svemu je da su ovo ljudi koji se u svakodnevnom
životu bave profesijama koje nemaju dodirnih tačaka sa pozorištem... svi su
oni našli neki svoj mali svet u kome ostvaruju svoje želje i snove i pored
svih obaveza koje im nameće svakodnevnica... i što je za pohvalu sve to rade
dobro. Oni se druže, stvaraju, zabavljaju jer su rešili da im duše ne budu
prazne i dani besmisleni. Ne dozvoljavaju da ih kolotečina proguta.
“ Pa mi nismo odrasli ljudi, mi smo glumci”, replika je iz predstave. Nismo
li svi glumci u našoj svakodnevnici, pita se režiser Dimitrije Stanišić.
 Zasigurno
jesmo...ali samo su se pojedinci odvažili i ostavljaju tragove i na ovim
prostorima. Neguju jezik i kulturu, na neki svoj način.
Bravo za Teatar iz Otave!
Ivana Đorđević
|
