|
Oglasavanje Marketing
|
Broj 1117, 24. avgust 2007.
| Raspolućena Belgija |
| |
Od održavanja parlamentarnih izbora u Belgiji protekla su dva meseca a
koalicioni pregovori o formiranju nove vlade dospeli su u ćorsokak. Mnogi se
sada pitaju da li su unutrašnje protivrečnosti počele da bivaju veće i od
same zemlje.
Čak je i potencijalni novi belgijski premijer Iv Leterm otadžbinu nazvao "istorijskim
nesrećnim slučajem".
Na severu Belgije je Flandrija u kojoj žive Flamanci koji govore holandski.
Na jugu je Valonija čijim je žiteljima maternji jezik francuski.
Pregovori o formiranju nove vlade su prošlog petka odloženi nakon
dvomesečnih bezuspešnih pokušaja stvaranja koalicije flamanskih i
frankofonih stranaka.
Glavni kamen spoticanja je pitanje treba li neka ovlašćenja države preneti
na regije. Flamanske stranke žele veća ovlašćenja u finansijama svoje
relativno bogate Flandrije, dok frankofone stranke iz ekonomski slabije
Valonije strahuju da bi to značilo manje sredstava za njihovu regiju.
U Belgiji nema "izbornih nokauta", postoje samo beskonačni pregovori kako bi
se nekako sklopila koaliciona vlada. Ne postoje ni stranke na nacionalnom
nivou jer se izbori održavaju zasebno, na jugu i na severu.
Prošlog petka flamanski političar i najverovatniji novi premijer Iv Leterm
objavio je da su pregovori prekinuti: "Nema saglasnosti. Sada je na
belgijskom kralju da pronađe izlaz iz pat pozicije".
Letermovo saopštenje je možda bio teatralan, ali svakako i mudar gest.
Monarhija je jedna od samo nekoliko institucija koje poštuju i Flamanci i
Valonci. Ako kralj Albert zatraži kompromis, nema tog političara koji može
da odbije suverena.
Drugi, međutim, veruju da je to samo poslednji pokušaj da se spase podeljena
zemlja.
Profesor Luj Vos, predavač savremene istorije na univerzitetu u Luvenu,
potseća da 1830. godine, kada je Belgija izborila nezavisnost od Holandije,
nije bilo ni Flamanaca, ni Valonaca - postojali su samo Belgijanci. Danas
je, kaže on za BBC, situacija potpuno drugačija.
"Ljudi se uopšte ne sreću sa nekim ko govori francuski. Šta više, pošto su
nam radio, televizija i novine podeljeni po jezičkoj liniji, niko maltene i
ne zna šta se dešava u drugom delu zemlje koji se zove Valonija".
Profesor Žan Banua Pile kaže da, ako pitate Valonce, tvrdiće vam da najveća
odgovornosot za postojeće stanje leži na flamanskim strankama i iznad svega
na Ivu Letermu. "Valonci će se uvek kada flandrijske stranke postave neki
novi zahtev pitati šta se krije iza toga, šta Flamanci time zaista žele da
postignu. Prosto nema međusobnog poverenja, ali zato ima prilično paranoje".
Bar na papiru, Iv Leterm je idealan kandidat za prevazilaženje belgijske
podvojenosti. Po ocu Francuz, po majci Flamanac, Leterm je u Belgiji prava
retkost. Mešovitih brakova je jako malo.
Međutim, iako uživa nepodeljenu podšku Flamanaca, prošlonedeljna anketa je
pokazala da ga tri četvrtine frankofonskih Belgijanaca ne želi za svog
premijera.
Problem je što po belgijskom ustavu ni jedna vlada ne može da bude formirana
ako je ne čine stranke iz oba dela zemlje.
A koji bi to valonski političar koji drži do sebe sarađivao sa čovekom koji
je jednom prilikom rekao da "Valonci ne uče holandski zato što su suviše
glupi".
Decembra prošle godine, novinari belgijskog frankofonog kanala RTBF su
izazvali pravu paniku među sunarodnicima prekinuvši program zbog hitne vesti
da je Flandrija proglasila nezavisnost, kralj u bekstvu, a Belgije više
nema.
Motiv za šalu, kažu njeni autori, bile su stalne tvrdnje političkih stranaka
iz Flandrije da više nemaju koristi od Belgije.
Kako god bilo, podeljeni i antagonistički politički sistem u Belgiji mora da
izrodi vladu. Ako ne, upozorava profesor Lui Vos, istorija nudi zloslutnu
lekciju zemljama koje izgube identitet.
"Nema razloga da država, koja je nastala u jednom vremenu, mora da traje
večno. Kao što ne mora da znači da neki narodi nikada neće nestati. U našem
slučaju i to je moguće", kaže profesor Vos. |
| |
| |
|
| |
| Povratak porotnika |
| |
Američki sudovi poslednjih godina imaju muke da pronađu dovoljan broj
porotnika - dužnost za koju se u SAD smatralo da predstavlja temelj
demokratje i jednu od najcenjenijih građanskih obaveza.
Kada je Medelin Birniz Sanfordfa u Severnoj Karolini izašla da kupi sir,
iznenada joj je prišao šerif na parkingu. Sir nije uspela da kupi, ali je
dobila sudski poziv da mora u roku od sat vremena da se javi na dužnost
porotnika.
Birn (64) kaže da je bila iznenađena i ne baš srećna zbog nove dužnosti, ali
ona nije jedina u SAD koja je na takav ili sličan način angažovana u poroti
nekog od sudova, navodi Asošijeted pres.
Predstavnik Vrhovnog suda okruga Li u Severnoj Karolini, En Blakeli, kaže da
je radak slučaj da su sudovi primorani da šalju šerifa u lov na porotnike.
To se dešava, kaže ona, samo kada se ustanovi da na početku suđenja nema
dovoljno porotnika.
Pravni stručnjaci kažu da je uvek bilo problema oko pronalaženje ljudi
spremnih da sede u poroti. Prema jednom istarživanju, manje od polovine
Amerikanca odazivaju se na poziv da budu članovi porote. To se najčešće
opravdavaju prezauzetošću.
U Kaliforniji se nedavno desilo da je moralo da bude odloženo suđenje
dvojici braće optuženih za petostruko ubistvo u jednom baru jer nije bilo
dovoljno ljudi za sastav porote.
"Svi vole da budu porotnici, samo ne ove nedelje," kaže vođa projekta za
popularizaciju uloge porotnika u američkom društvu advokat iz Finiksa,
Patriša Li Refo.
Akcije afirmacije uloge porotnika vode se u svim većim američkim gradovima.
Tako se u Los Anđelesu na vozilima koja su vlasništvo sudova mogu videti
posteri na kojima piše: "Služba porotnika: Ti budi sudija".
Slične je u Njujorku, dok se na Floridi za popularizaciju porotnika koriste
i posteri holivudske mega zvezde Harisona Forda koji igra glavnu ulogu u
filmu "Nedokazana krivica."
Neki američki sudovi, pokušavajući da učine porotničku dužnost što
primamljivijom, podižu plate porotnicima, ograničavaju dužnost na samo jedan
dan ili samo jedan sudski postupak, a ponegde se čak plaćaju i troškovi
parkinga.
U nekim drugim gradovima taktika je znatno drugačija. Svako ko u Vaasingtonu
ne dođe u zakazano vreme u sudnicu, ukoliko ne pruži odgovarajuće razloge,
moraće ne samo da plati 300 dolara kazne, već da provede i nedelju dana u
zatvoru.
Brojni nesuđeni porotnici se, međutim, nekada ne pojavljuju u naznačeno
vreme u sudu iz objektivnih razloga. Neki od njih su medicinski radnici ili
zaposleni u važnim finansijskim institucija, a neki rade u profesijama koje
su izuzete od porotničke dužnosti. Često se dešava i da sudski poziv stigne
na pogrešnu adresu.
Amerikanci koriste najrazličitije izgovore za izbegavanje porote. Tako je
jedan čovek iz Masačusetsa tražio da ne bude u poroti zbog toga što "nije
baš obožavatelj homoseksualaca i većine crnaca" i da ga "takođe često
hvataju da laže."
Ipak, postoje gradovi ili delovi megapolisa gde je zabeležen rast u odzivu
ljudi na dužnost porotnika. Na njujorškom Menhetnu prošle godine se na
dužnost odazivalo 33 odsto ljudi, što je za 10 odsto više nego tokom 1990-ih
godina.
Iako je i u Bostonu zabeležen pozitivan trend, sudske vlasti ipak strahuju
da bi do kraja godine mogle da ostanu bez neophodnog broja porotnika.
Otežavajuću okolnost u urbanim sredinama predstavlja veliki broj emigranata
koji prema zakonu ne mogu da budu deo porote, ali i studenata koji se često
sele pa im je skoro ne moguće uručiti sudski poziv.
Sudija iz Kalifornije, Lilojd Hiks (Lloyd Hicks), smatra da su pooštravanje
kazni i češće posete šerifa ipak pozitivno uticale na svest ljudi.
To podkrepljuje podatkom da je, od kada je država krenula u popularizaciju
uloge porotnika ali i pooštrila kazne za neodazivanje na dužnost, za samo
godinu dana broj onih koji izbegavaju poziv opao sa 56 na 39 odsto.
"To je ranije bio uobičajen problem jer su ljudi jednostavno bili svesni da
im se ništa neće dogoditi ako izbegnu dužnost. Sad, kada vide da njihove
susede posećuje šerif, sami zovu da zakažu raspored za porotu," kaže Hiks. |
| |
| |
|
| |
| Papa na godišnjem odmoru |
| |
Papa Jovan Pavle Drugi voleo je da odmor provodi u planinarenju i opuštanju u
popodnevnoj dremci u malom belom šatoru. Sadašnji poglavar, Benedikt
Šesnaesti, više voli da čita, piše, drema u kući i svira Mocarta na malom
koncertnom klaviru.
Kada je o odmorima reč, ukusi poglavara Rimokatoličke crkve se prilično
razlikuju, prenosi Rojters.
Benedikt Šesnaesti je proveo tri nedelje na odmoru u planini, u istoj
zabačenoj kući u vlasništvu crkve u kojoj je, pre 20 godina, njegov
prethodnik okončao viševekovnu tradiciju rešivši da odmor provede izvan
papske rezidencije.
To živopisno područje okruženo planinskim vrhovima, borovom šumom i potocima
nosi naziv "Mesto za odmor papa".
Kada je Jovan Pavle Drugi 1987. počeo da posećuje to severno područje
Dolomita, blizu austrijske granice, imao je 67 godina. Benediktu Šesnaestom,
koji je posle njegove smrti 2005. godine proglašen papom, sada je 80.
Jovan Pavle, strastveni alpinista i ljubitelj prirode, još pre nego što je
seo na tron 1978. godine, imao je običaj da ceo dan provodi van planinske
rezidencije papa.
Rad njegovog obezbeđenja zbunjivao je uvek prisutne medije. Papina pratnja
je svakodnevno menjala tajnu lokaciju sa koje je on polazio u istraživanje
planinskih staza, visoravni i napuštenih planinskih sela.
Svukao bi svoju belu mantiju, nazuo čizme i krenuo u istraživanje. Novinari
često nisu znali ni gde ni kuda je išao Jovan Pavle Drugi, sve dok se ne bi
vratio, često u sumrak. Mnogi mlađi članovi njegovog obezbeđenja
prepričavali su kako su, prateći ga, ostajali bez daha.
Papa Benedikt, sa druge strane, više uživa u opuštajućem i veoma
disciplinovanom odmoru.
"To je odmor sa proređenim pojavljivanjem u javnosti, odmor koji je pomalo
monaški, benediktinski," rekao je italijanskom listu "Đornale" lični
sekretar pape Georg Gansvajn.
Benediktinski, monaški red je u šestom veku osnovao sveti Benedikt a čiji je
moto "Ora et Labora" - moli se i radi. Benedikt, teolog i nekadašnji
profesor, radi upravo to i radi tokom isprogramiranog odmora.
Njegov sekretar opisuje tipičan dan odmora pape kao "dobro organizovan":
jutarnja misa, molitva i meditacija, doručak posle kog čita, piše, a zatim
sledi još meditacije.
Papa ruča tačno u jedan, a posle odmaranja i kratke šetnje u svom parku,
njegovo popodne je ponavljanje jutarnjeg ritula uz dodatak sviranja na
klaviru i slušanja muzike.
"Papa je poneo diskove sa muzikom raznovrsnih kompozitora: tu su Mocart,
Šopen, Šubert i drugi," kaže Gansvajn. "Nije tajna da papa ima posebnu
naklonost prema Mocartu."
Jedino početkom večeri, papa i njegova omanja pratnja napuštaju planinski
kompleks i odlaze do obližnjeg jezera ili planinske kapele, udaljene
nekoliko kilometara.
Tamo ostaju tačno 90 minuta, što se ne može porediti sa izletima Jovana
Pavla Drugog, koji je pešačio i planinario po 12 sati.
Po povratku motorizovane svite, nekoliko desetina uglavnom starijih meštana
mirnog mesta Lorenzago okuplja se duž glavne ulice.
Vreme je za večeru i time se završava još jedan "dobro organizovani" dan
odmora u životu pape. |
| |
| |
|
| |
| Amiši - život u sopstvenom vremenu |
| |
Među mnogobrojnim i različitim veroispovestima koje se praktikuju u modernoj
Americi, hrišćansko-protestantska sekta Amiša predstavlja posebnu priču.
Amiši žive u tehnološki najnaprednijoj zemlji sveta ali u svom vlastitom
vremenu. I dan danas putuju na konjima ili u kočijama, odbijaju da koriste
predmete na struju, u njihovim domovima nema telefona, kompjutera, niti
sijalica. Odeća im je jednostavna i isključivo u tamnim bojama.
Od oko 200.000 Amiša u svetu, 99 odsto živi u SAD. Preostali su uglavnom u
Kanadi, odmah preko granice.
Amiši su prvi put privukli pažnju šire javnosti sredinom 1980-ih kada je
snimljen film "Svedok" s Harisonom Fordom u glavnoj ulozi. Ford glumi
policajca koji je prisiljen da potraži utočište među Amišima i prilagodi se
njihovom neobičnom načinu života.
Najpoznatija zajednica Amiša živi u okrugu Lankaster u Pensilvaniji, gde je
i snimljen "Svedok". To je mesto uvek puno turista koji dolaze da vide
muškarce i dečake u crnim kaputima i žutim slamnatim šeširima, a devojke i
žene u dugim haljinama i sa belim maramama.
Kada se ožene, Amiši puštaju bradu koju nikada više ne briju, čak ni ako
žive 90 godina, što je zapravo česta pojava, jer vrlo naporno fizički rade i
zdravo se hrane.
Zajednica Amiša je vrlo patrijarhalna. Muškarci jedu pre nego se hrana
posluži ženama.
Istorija Amiša seže u 17. vek kada je u Švajcarskoj nastala sekta koja se
otcepila od anabaptista. Kasnije se proširila i na Nemačku. Amiši su se
odelili jer su smatrali da anabaptistička crkva nije dovoljno stroga, da
njihovi vernici ne žive dovoljno čistim i skromnim životom.
Pošto su bili proganjani, 1693. su napustili Evropu i stigli u SAD. I dok se
Amerika industrijalizovala, Amiši su nastavili da žive od svoje zemlje
verujući da Bog želi da oni žive na takav način.
Deca Amiša idu u posebne škole sa jednom učionicom, do 8. razreda, a
poljoprivreda je i dalje okosnica amiškog života.
Amiši su veoma pobožni, poštuju biblijske zapovesti i ne koriste modernije
izume, poput električne struje, ali koriste propan, kerozin, drvo, ugalj i
prirodni gas.
Postati Amiš je stvar izbora. To nije obavezno, mada su retki pripadnici
zajednice koji je napuštaju.
Neke tradicije Amiša se ipak menjaju. Na internet portalima je moguće naći
da danas u okviru zajednice postoji grupa koju sami Amiši nazivaju "novi
red" i koja recimo koristi automobil.
Mnoge vođe Amiša veruju da odvojenost od spoljnog sveta jača njihovo društvo.
Uprkos tome što mnogi smatraju da je životni stil Amiša zaostao, amiško
stanovništvo u okrugu Lankaster se skoro utrostručilo u poslednih pet
decenija.
Amiši se drže van glavnih društvenih tokova. Oni jesu u Americi, ali kao da
nisu deo nje. Oni plaćaju poreze jer su na to obavezni zakonom. Međutim, ne
učestvuju na izborima, ne koriste zdravstvenu zaštitu, nemaju penzije, niti
šalju svoju decu u državne škole.
Sve do ranih 80-ih, amiški pacifizam i staromodni način života mnogi su
Amerikanci smatrali nedopustivim. Ipak, poslednjih godina situacija se menja.
U današnjem brzom tempu kojim dominira tehnologija mnoge Amerikance privlači
jednostavnost amiškog načina života. To ne znači da oni žele da žive poput
Amiša, ali žele da ih bar razumeju. |
| |
| |
|
| |
| Kompakt disk slavi 25 rođendan |
| |
Pre tačno 25 godina prvi kompakt disk (cd) proizveden je u Filipsovoj fabrici
u Nemačkoj.
Od tada je preko 200 milijardi cd-ova prodato širom sveta, a popularni
diskovi su istisnuli ploče i kasete, koji su do tada bili popularni nosači
zvuka, piše je BBC na svom šajtu.
Kompakt disk je rezultat zajedničkog rada kompanija Filips i Soni.
Jedan od članova tima koji su radili na razvoju tada nove tehnologije Pijet
Kramer iz Filipsa rekao je da je cilj zajedničkog rada bio da osvoje svet sa
cd-ovima.
Inženjer Žak Himškerk, koji je radio na razvijanju optičkog dela plejera za
kompakt diskove, rekao je da je tim znao da prave revolucionarni proizvod.
"Bilo je to revolucionarno iz više razloga - optika je bila novost, disk je
bio novost. Kada smo počeli da radimo, još nije postojao laser koji bi
doboljno dobor radio za ono što je nama trebalo. Najrazvijeniji laser imao
je životni vek od 100 sati", rekao je on.
Dve kompanije počele su rad na novom formatu 1979. godine, a cilj je bio
proizvodnja diska na koji može da stane sat vremena audio zapisa. Kapacitet
je proširen na 74 minuta, kako bi na jedan disk mogla da stane Betovenova
deveta simfonija, zbog čega je prečnik cd-a povećan neznatno u odnosu na
planirani.
Himškerk je rekao i da su druge kompanije radile na sličnim projektima, pa
je njegov tim bio pod pritiskom.
Prvi cd pušten je u prodaju u novembru 1982. godine, i sadržao je uglavnom
klasičnu muziku. Filips je tada verovao da će novi format nosača zvuka više
pre odgovarati ljubiteljima klasike nego popa i roka.
Prvi modeli plejera za kompakt diskove koštali su oko 1.000 funti.
Poslednjih deset godina prodaja cd-ova širom sveta pada, zbog sve češćeg
preuzimanja muzike preko interneta. Do 2010. prodaja muzike preko interneta
imaće udeo od 25 % u ukunoj svetskoj trgovini muzikom u svetu. |
| |
| |
|
| |
| Aplauz na sahrani dva člana mafije u Italiji |
| |
Italijanska policija je zabranila organizovanje uobičajene povorke za sahranu
u južnoj Italiji dvojice od šest Italijana koji su ubijeni u Nemačkoj.
Policija je poslala pojačanje u planinsku provinciju Kalabrija da bi
sprečilo moguće novo nasilje u 16 godina starom sukobu unutar organizovane
kriminalne grupe koja je poznata pod imenom Ndrangeta u kome je do sada
ubijeno 20 osoba.
Oko 200 članova porodice i prijatelja se glasno oprostilo od Frančeska (22),
i Marka Pergole (20), u beloj crkvi u selu Siderno.
"Pozdravljamo našu braću Frančeska i Marka", uzviknuo je jedan čovek ispred
crkve. Ljudi su aplaudirali dok su dva kovčega odnošena na groblje.
Medijima je rečeno da ne ulaze u crkvu tokom službe zbog neprijateljskog
stava prema njima.
Dvojica Italijana, sa još četvoricom svojih zemljaka, ubijeni su u noći
između 14.i 15. avgusta u pucnjavi ispred picerije koju drže Kalabrijanci u
severozapadnom nemačkom gradu Duisburgu gde se veruje da je Ndrangeta dobro
utemeljena.
Italijanski eksperti procenjuju da mafijska organizacija iz Kalabrije ima
godišnji promet od skoro 36 milijardi evra, sto je jednako prometu nekih od
najvećih italijanskih kompanija. Veći deo novca dolazi od trgovine kokainom
u kome Ndrageta vodi u Evropi.
Ndrageta je prerasla druge dobro poznate italijanske mafije kao što su
sicilijanska mafija Koza Nostra i napuljska Kamora.
Policija veruje da su poslednja ubistva odmazda i očekuje da će biti još
prolivanja krvi.
Napad u Nemačkoj je stvorio paniku u redovima italijanske mafije i skrenuo
pažnju na ogromnu moć mafije iz Kalabrije. Tajne službe su navele u nedavno
objavljenom izveštaju da je Ndrangeta najopasnija kriminalna organizacija u
Italiji i jedan od vodećih svetskih kartela u trgovini drogom. |
| |
| |
|
| |
| Obešena trojica osuđenih na smrtnu kaznu |
| |
Trojica zatvorenika osuđenih na smrt obešena su u Japanu, pa se broj izvršenih
smrtnih kazni od decembra 2006. u toj zemlji popeo na deset, saopštilo je
japansko Ministarstvo pravde.
Identitet pogubljenih osuđenika nije saopšten, kao ni krivična dela zbog
kojih su osuđeni.
Lokalni mediji preneli su, međutim, da je smrtna kazna sprovedena nad
Hifumijem Takezavom (69), Jošiom Ivamotom (63) i Kozom Segavom (60). Trojica
muškaraca osuđena su zbog više ubistava i pljački, saopštila je organizacija
"Amnesti internešenal" u Japanu .
Japan i SAD jedine su razvijene zemlje sveta u kojima se i dalje sprovodi
smrtna kazna. Ova pogubljenja izazvala su osudu organizacija za zaštitu
ljudskih prava, koje kritikuju japansku vladu i zbog sakrivanja informacija
u vezi sa pogubljenjima.
Od kako funkciju ministra pravde obavlja Jinen Nagase, ukupno je deset
zatvorenika pogubljeno, što je najveći broj pogubljenih osuđenika od 1993,
kada su vlasti ponovo uvele smrtnu kaznu. |
| |
| |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
|
