Pripadao je vremenu starih dobrih momamka, mladića ("good old lads"), onih koji su znali vrednosti principijelnog života, kao i kada i za šta se treba založiti, pa i ako treba i žrtvovati sebe. Rođen je u Parizu, 1918. g. u porodici koja je sebe uzidala u temelj savremenog političkog postojanja Srbije, sin Radomira, jednog od sinova Nikole, dede po kome je poneo i ime, a koji je svojim delom zaslužio od svoga naroda da njegovo ponosno ime nose ulice, trgovi, škole... mlađi Nikola je nasledio od oca, bonvivana, ukus za eleganciju i otmenost, a od dede kartakter prilježnog radnika i nepopustljivog srpskog patriote.

Dedu je zapamtio tek kao dečak, unuk koga je ovaj podržao na krilu (Nikola Pašić, premijer kraljevine Jugoslavije 1845. g.-1926. g.) ipak, dedino istorijsko nacionalno delo bilo je, za Nikolu mlađeg, tema kojom se strasno bavio tokom čitavog života, sakupljajući i čuvajući arhivsku dokumentaciju i pažljivo je pripremajući za javno predstavljanje. Jedan deo te dokumentacije nesebično je ustupio Srpskoj nacionalnoj akademiji u Torontu u čijem je formiranju, 1981. g. i sam učestvovao, i ova je u stručnoj doradi Sofije Škorić veoma uspešno, naučno prezentovana i javnosti u Srbiji. Drugi deo dokumentacije predao je Srpskoj akademiji nauka, prilikom svog poslednjeg boravka u Srbiji, da čeka svoju naučnu obradu.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, Nikola se odmah priključio odredima vojske Kraljevine Jugoslavije pod komandom đenerala Dragoljuba, Draže, Mihajlovića, ali je, ubrzo, po prijavi revnosnih saradnika okupatora bio uhapšen i zatvoren u beogradskoj Glavnjači. O tome se sećao: "Imao sam sreće da nisam odmah bio prebačen na Banjicu. Tamo je svakog jutra u 7, bila prozivka i odvođenje u Jajince ili na druga strelišta, da Nemci namire broj za nekog svog ubijenog vojnika negde u Srbiji. Pustili su me na debelo zalaganje porodice, nikad mi to u kući nisu rekli, ali mislim da je nekome u Rajhu bilo dobro plaćeno da me puste, i to uz uslov da odmah napustim zemlju, pa su me tako pod pratnjom sproveli do Italije, i tamo su me dočekali iz porodice."

Posle nekoliko meseci Nikola se samovoljno i ilegalno prebacuje ponovo u Jugoslaviju i preko Bosanskih veza stupa ponovo pod komandu đenerala Draže, gde će ostati sve do povlačenja iz Jugoslavije 1944. g. sa određenim delom vojske Kraljevine Jugoslavije. Ovde se u potpunosti iskazao njegov rodoljubiv karakter nasleđen od dede.

U emigraciji, Nikola deli gorčinu hleba izgnanika koji, prvih decenija, žive u laži sveznika da će ih vratiti da sruše komunističko jednoumlje i povrate parlamentarizam u zemlju. Stekavši, pak, u mladosti klasično obrazovanje - u šali je isticao za sebe da su mu materinji jezici francuski i engleski, a da je srpski učio boraveći u Srbiji - Nikola se upisuje na Oksford koledž, u Engleskoj, na studije prava, koje uspešno završava i stiče titulu solisitora.

Od 1956. g. sa porodicom se nastanjuje u Kanadi gde se zapošljava u Ministarstvu pravosuđa Ontarija, radeći tu do penzionisanja. Svo vreme Nikola se predano angažovao u radu "za" i "sa" srpskom zajednicom u Kanadi. Pored urednog obavljanja poslova javnog notara, Nikola učestvuje u radu emigrantskih organizacija, ali je do kraja ostao nezadovoljan i lamentovao nad nejedinstvom srpske emigracije, često navodeći da je jedinstvenija bila Srbija u vreme radikala njegovog dede i liberala na drugoj strani, nego što su to srpske organizcuje u ovovremenoj emigraciji. Govorio bi: "Oni su imali Srbiju kao zajedničku platformu, a ovi ni toliko."

Ovakvim stanjem, uzrokovanim sujetama malih vođa, pripisivao je još jednu pobedu jugoslovenskim komunistima i smatrao njihove smutnje dobrim delom za uzrok toga.

Srdačanog, pristupačnog i otvorenog za svakoga, izuzetno ga je privlačila drama istorije, pa je redovno i sa svakim voleo da podeli sopstvena istorijska iskustva i da o njima priča nadugo i naširoko. Isto tako je gajio duboko poštovanje za svakoga u kome je prepoznavao to srce "dobrog starog momka" i gledao je da se sa takvima sretne, ali se često razočaravao u one koje bi sreo, bilo nalazeći odsustvo političke mudrosti, kao u slučaju Dobrice Ćosića ili uočavajući odustajanja od političke principijelnosti, kao u slučajevima Vladimira Mijanovića, najtragičnijeg momka studentske 1968, poznatijeg kao "Vlada Revolucija", i u slučaju Zorana Djindjića.



Ali ništa nije moglo da razočara Nikolu do te mere da odustane od svoje borbe za svoj narod. Tako se, svim svojim temperamentom, zajedno sa Sofijom Škorić, Dušanom Bjelićem, Nikolom Aleksičenkom i počivšim Pavlom Pavlovićem, predao osnivanju Srpske nacionalne akademije, 1981. g. u Torontu dajući svojim iskustvom ogroman doprinos njenom zakonsko-pravnom ustanovljenju i kao njen prvi Predsednik (do 1993. g.) a potom njen doživotni počasni član, stalno unapređujući njene pozicije u kanadskom pravnom mehanizmu.

Kako je na odru, prilikom opela u crkvi Sveti Sava na Riveru, istako prota Mihajlo Doder: "Na čelu Akademije, ove, tada nove institucije u našoj zajednici, Nikolina širina i sposobnost da ne odvaja ljude, doprineli su tih godina smirivanju strasti oko podeljenosti crkava u Torontu.

Dovodeću ugledne pisce i ondanje disidente iz Jugoslavije, Akademija je bila pravi način i mesto da se približe dve strane jednog istog koje su se nepotrebno suprotstavile trošeći nacioonalnu energiju u ništa. To će ostati možda najznačajniji Nikolin doprinos."

Sa ništa manje strasti Nikola se, 90-tih minulog veka, u poznim godinama svoga života, upuštao u borbu sa lažnim optužbama iznetih protiv pojedinaca, malih običnih ljudi, izgnanih iz svojih domova tokom jugoslovenskog građanskog rata, od strane ovdanje onostrane emigracije, dokazujući uspešno pravnu neosnovanost i političku motivisanost tih optužbi čak i na nivou parlamentarnih komisija Kanade.

Sa ponosom bi uvek isticao da je svoje obraćanje izveo na oksfordskom engleskom, što se ovde odmah prepoznaje i što je uvek izazivalo čuđenje, kako je govorio: "Vidim po njima, odmah se pitaju: ko je sada ovaj Srbin sa Oksforda?" otuda je, među tim "malim" Srbima Toronta, pored svoga velikog dede Nikole, i sam zasluženo dobio pridev "naš veliki Nikola".

Nikola Pašić se upokojio 9. januara 2015. godine, u 97.-oj godini života, ostavivši za sobom suprugu Zoru, kćerku Katarinu, sina Mihajla (Majkl), unuke i praunuke;sahranjen je u Torontu, 13 januara o. g. na groblju Jork, u parceli koja poslednjih godina sve više postaje srpska; šta god da je lamentovao nad svojim Srbima, živeo je za svoje Srbe, i po volji Svevelikog, stekao je i tu čast da večno počiva okružen svojim Srbima.

Radovan Gajić