Psiholog vam odgovara

PSIHOLOG VAM ODGOVARA

Kako smo se izborili sa onim što nas je snašlo

Pitala sam veliki broj poznanika, skorašnjih imigranata u Kanadi, da li su u poslednjih 15 godina doživeli neku traumu. Uglavnom su odgovarali da nisu, a onaj mali broj koji je rekao da jeste navodio je kao razlog saobraćajni udes ili nenadani gubitak nekog dragog. Niko nije smatrao da su promene koje su zauvek promenile život čitave nacije bile traumatične. Često su međutim opisivali stanje kao užasno, strašno, ne ponovilo se, ali ne i traumatično. Ujedno su govorili pa “svima je bilo loše”, kao da to umanjuje pravo da se iskustvo okarakteriše kao traumatično.

Trauma je ekstremni stres koji prevazilazi mogućnosti osobe da se uspešno nosi sa njim. Iako se radi o subjektivnom doživljaju, jer isti događaj može izazvati različite reakcije kod različitih ljudi, ipak se može reći da su neka iskustva visoko traumatska i da ih većina ljudi doživljava kao ekstremno stresne.

U česte traumatske događaje spadaju na primer silovanje, batinanje, smrt drage osobe, saobraćajni udes. Tragedije se međutim događaju i na masovnom nivou kada su čitavi regioni njima zahvaćeni, kao što je slučaj sa poplavama, zemljotresima, tajfunima ili čitavim spektrom ratnih strahota. Mada na drugi način, i oni koji nisu bili direktno izloženi napadima a osećaju se duboko emotivno uključeni u tragediju, doživljavaju tzv. sekundarnu traumu.

To je bio slučaj sa srpskim stanovništvom koje je sa užasom pratilo stanje na ratištu devedesetih godina i dalo sve od sebe da pomogne prognanima iz svojih domova, dok se istovremeno suočavalo sa ekonomskim i moralnim propadanjem društva gde su se sva pravila obrnula naopačke i ništa više nije bilo isto kao pre. Tako, našavši se u traumatskom sendviču ljudi su osećali bes, beznađe, konfuziju, nervozu, apatiju i ispoljavali brojne druge znake traume na emotivnom, kognitivnom, interpersonalnom, fizičkom nivou a sve se to odražavalo psihičko i fizičko zdravlje.

Proučavanjem masovnih tragedija došlo se do saznanja o fazama koje karakterišu taj proces, od prve pretnje da će se katastrofa dogoditi, pa do potpunog oporavka i rekonstrukcije života pod novim uslovima. Na ovom mestu ostaviću čitaocima izbor masovne tragedije koja je najbliža njihovom ličnom iskustvu kroz koju mogu da prate u kojoj meri se njihov doživljaj uklapa u uobičajene proceduru izloženosti snažnom stresu i oporavka. Navešću samo neke mogućnosti: bombardovanje, kolone prognanih, opšte osiromašivanje, poplave, zemljotresi.

Stanje pred tragediju karakteriše osećanje pretnje, strepnja i priprema za izbegavanje ili suočavanje sa njom. Kada se tragedija dogodi, u fazi udara, ljudi primaju vest sa nevericom, često su konfuzni, otupeli ili pak nekontrolisano besni. U toku i neposredno posle udara tragedije ljudi su spremni za herojske akcije spašavanja nemoćnih, nesebično pomaganje ali i osećaj kao da se to dešava nekom drugom.

Kada prođe glavni udar, nastupa faza koja se zove «medeni mesec» jer se ljudima vraća nada i optimizam, povezuju se sa onima sa kojima su izgubili kontakt, a to je sve podgrevano obećanjima o pomoći i projektima koji će učiniti život lakšim. Kao što se lako daju nerealna obećanja koja se ne ispunjavaju tako i traumatizovana osoba ima nerealna očekivanja da će se život brzo normalizovati. Ne dugo nakon toga nastupa faza razočarenja i gubljenja iluzija jer obećana pomoć ne stiže, interesovanje medija za tragediju jenjava, ljudi se osećaju napušteno, zaboravljeno, prevareno i puni su gorčine i besa. I ta faza srećom ima kraj jer se ljudi vremenom orijentišu ka realnim ciljevima normalizovanja života.

Ukoliko se radi o jednokratnoj masovnoj tragediji kao što su zemljotresi i poplave, rekonstrukcija života je nešto brža nego kod multiplih tragedija kao što su ratne tragedije, međutim u bilo kom slučaju taj proces nije brz i zahteva godine prilagođavanja na nove uslove života koji su tragedijom zauvek promenjeni.

Imigranti iz Srbije pristigli u Kanadu u toku poslednje decenije prošlog veka prošli su kroz sve faze suočavanja i prevazilaženja multiplih tragedija. Mnogi su imigraciju videli kao spas, međutim za neke je navikavanje na nov jezik, novu sredinu, nove običaje, i ponajviše započinjanje svega ispočetka kao da nikada nisu imali život i karijeru, značilo doživljavanje stresa, drugačijeg ali ne mnogo lakšeg od stresova od kojih su pobegli. Srećom, za mnoge je to bio stres koji se isplatio. Oni koji su se izborili sa prvim godinama imigracije, danas, sa uveliko rekonstruisanim životima uspevaju ne samo da sebi učine život prijatnijim već i široj porodici i prijateljima kroz pomoć i dobročinstva.

Promena izvrsena: 20 Apr 2012