INTERVJU S POVODOM:Andrej Grubacic
- istoricar - promoter "alternativne globalizacije"

Njih je G17, nas je osam miliona

Doslo je vreme za formulisanje nove paradigme otpora bez Otpora, paradigme s one strane dominantne ideologije - nacionalne i neoliberalne.

Andrej Grubacic je novi glas na srpskoj javnoj sceni. Ima 27 godina, po obrazovanju je istoricar, no iako medievist trenutno su mu glavna preokupacija novi drustveni pokreti. Intenzivno pise o (neoliberalnoj) globalizaciji, objavljuje mahom po svetskim casopisima, drzi predavanja po inostranstvu i nijedan iole vazniji "anti-globalizacij-ski" skup ne moze da prodje bez njega.
U novembru je bio ucesnik Evropskog socijalnog foruma u Firenci, sledece nedelje putuje u Porto Alegre, na Svetski socijalni forum. Ipak, insistira da o radjajucem "anti-globalizacijskom" pokretu u Srbiji ne govori kao aktivista. Ne kaze, ali zvuci kao ideolog pokreta.
- Pokret se stvara u novom politickom prostoru koji se u recniku novog drustvenog pokreta naziva prostor "politike odozdo", odnosno politicke emancipacije. Pored parlamentarne politike olicene u parlamentarnim strankama, vanparlamentarne koju cine stranke i NVO establisment, postoji i taj treci prostor.
U njegovom okviru artikulise se pokret cija je politika istovremeno suprotstavljena i partijskoj politici i politici ne-vladinih organizacija. Doslo je vreme za formulisanje nove paradigme otpora bez Otpora, paradigme s one stane dominantne ideologije - nacionalne i neoliberalne.
Kako biste definisali ideolosku zaledjinu tog "pokreta u nastajanju"?
- Osnovna ideja odredjena je prihvatanjem maksime "pokret vise pokreta". U praksi to znaci okupljanje oko jednog velikog NE - upucenog neoliberalizmu koji se u Srbiji ogleda u privatizaciji i zavodjenju drzave socijalne nesigurnosti - i mnogo razlicitih DA. Sustina je da se pokaze kako postoji alternativa, i to ne jedna vec mnostvo alternativa, i da se tako razbije nametnuti privid neizbeznog. Pogotovo u ovom trenutku, kada se kroz savez Republicke vlade, poslusnih intelektualaca i raznih sluzbenika nevladinih organizacija, Srbija i Jugoslavija uvode u stanje haosa, duhovne i materijalne bede i disciplinarnog drustva suptilnog totalitarizma sa nasmejanim licem, koji se od Milosevicevog razlikuje samo po suptilnosti tehnika drustvene kontrole.
Znaci, moglo bi se reci da je glavna ideja stati na put "neoliberalnoj nemani"?
- Posle pada Milosevica, fokusiranje na novi veliki problem - srpski neoliberalizam - prosto je neophodno. Jer, njih je G17, a nas je osam miliona. Svi siromasni, obespravljeni, otpusteni, privremeno zaposleni, izbegli, svi oni kojima premijer umesto socijalnog programa preporucuje autosugestiju socijalnih reformi, svi mi bismo morali da se okupimo oko ideje demokratije, u cije ime se ovde uspostavlja tehnokratija - vladavina eksperata, ili reformista, kako se kod nas nazivaju.
Cini se da bar oko toga da eksperti treba da vode glavnu rec ovde postoji sirok drustveni konsenzus...
- S jedne strane, taj privid sire mediji koji insistiranjem na zabavi (nekad je ideal bio informisati uz zabavu, danas deformisati uz zabavu) i reprodukcijom politickog pesimizma u krajnjoj instanci proizvode depolitizaciju i rezignaciju. A bas to je, uostalom, sustinska karakteristika neoliberalne ideologije i njene "proizvodnje pristanka".
S druge strane, u uspostavljanju neoliberalizma u Srbiji sustinsku ulogu igraju intelektualci koji ne vrse svoju osnovnu ulogu - da saopstavaju istinu, ali ne institucijama, ljudima koji imaju moc, vec onima koji je nemaju...
Kako glase te "precutane istine"?
- Skrajnuto je sve sto ima veze sa sistematskim unistavanjem drustvene strukture, uzrocima uspostavljanja siromastva nevidjenih razmera kroz programe divljacke privatizacije, likvidacijom svih socijalnih prava...
U rasvetljavanju tih procesa jako je vazna i uloga novinara, a u Srbiji, na zalost, kao da je nestala ideja angazovanog novinarstva. Novinar je postao poslusni sluzbenik koji interiorizuje ideoloske vrednosti i napusta ideal istrazivackog novinarstva zarad onoga sto Smit naziva prilagodjenom radoznaloscu, odnosno kretanja u granicama ideoloske zacrtanosti. Novinari postaju puki hronicari koji se pozivaju na mit o neutralnosti gde se vesti "ne obradjuju". Upravo odustajanje od svrstavanja na racun onih koji u Srbiji najvise pate, odustajanje od raskrinkavanja socijalnih zlocina srpske vlade, predstavlja svojevrstan politicki cin.
Novinari su, ipak, samo "intelektualni proletarijat", sta sa intelektualnim establismentom?
- U Srbiji se danas formirao lik integrisanog intelektualca. To su ljudi koji su nekada najcesce bili marksisti i levicari i koji sebe jos uvek dozivljavaju kao progresivne i levicare. Tim prividom kritike oni poretku daju saglasnost i poklanjaju vitalnost. U knjizi "Americka moc i novi mandarini" Noam Comski je anticipirao prelazak ekstremisticke levice u ideologe liberalizma...
I to je to. Izmedju "boljsevickog" i neoliberalnog tipa intelektualca nema velike razlike. Ako bi prihvatili terminologiju koju oni sami koriste, moglo bi se reci da je srpski intelektualni establisment danas okupljen u Prvoj i Drugoj Srbiji.
Prva Srbija bi, prema njenim kriticarima, obuhvatala sve ono sto je nacionalisticko, tzv. politiku i filozofiju palanke i predstavljala bi nastavak Milosevicevog politickog i intelektualnog rezima.
Druga - liberalna Srbija - pretenduje da je progresivna. Prihvatila je "neoliberalnu" ideologiju koju promovise kroz nevladine organizacije, forume, otvorene skole, paralelne univerzitete, intelektualne revije... A pravi angazovani intelektualac u Srbiji danas gotovo i da ne postoji.
Koje su to intelektualne vrline tako deficitarne?
- Pre svega, nezavisnost u odnosu na vlast.... Predrasude moraju da budu kritikovane, alternative ne smeju biti uproscavane, nacin razmisljanja ne moze da bude manihejski. Stvari se moraju proucavati u svoj njihovoj slozenosti jer znanje je uvek bilo i mora da bude subverzivno. No, verujem da posle Prve i Druge dolazi red i na jednu sasvim drugaciju Srbiju. U njenom stvaranju veliku ulogu treba da odigraju upravo angazovani intelektualci, ali i svi ostali koji imaju privilegiju i mogucnost da se bore sa onima kojima je pomoc najvise potrebna.

Predrag Dragosavac

 

Alternative

Alternative ovakvoj privatizaciji moraju se traziti u drugacije zamisljenoj ekonomiji koja bi pocivala na principima solidarnosti i socijalne pravde. Ili, kako to sami ekonomisti kazu, na kriterijumu racionalnosti koji bi uzimao u obzir sve profite, a ne samo privatni profit nekolicine oligarha koji su se obogatili pod Milosevicem...
Postoje i detaljni predlozi za uvodjenje jedne ovakve ekonomske alternative. Nedavno je grupa poznatih evropskih ekonomista napisala ekonomski manifest za novu socijalnu Evropu. To, medjutim, nije naslo mesta u nasoj stampi. Sasvim sam siguran da vecina ekonomista i sociologa na nasim univerzitetima ovakve ludorije sasavih ekonomista, usput Nobelovih laureata, nije uzela za ozbiljno.
Umerenije alternative podrazumevaju oporezivanje spekulativnih finansijskih transakcija, ukidanje poreskih krajeva, otpisivanje dugova najsiromasnijim drzavama globalnog juga itd, dok se one radikalne, ciji sam ja pristalica, zalazu za participativnu ekonomiju, sto podrazumeva radikalnu reorganizaciju lokalne i globalne ekonomije na principima pravde, solidarnosti, participativnog planiranja.

| Redakcija | Arhiva | Pretplata | Pišite nam |

Copyright © 1996-2003 Nezavisne NOVINE