Gospodarica meseca

„Do sada je bila čovekova najveća nesebičnost to što se divio i klanjao se i molio se i znao da od sebe sakrije, da je on bio taj koji je stvorio ono čemu se divio.“ (Fridrih Niče, Volja za moć, poglavlje Kritika religije) Kada s večeri osoba uputi pogled prema vedroj tami, obasjanoj punim mesecom, bilo da je to takozvani žetelački mesec, kosački mesec, berački mesec, lovački ili kakav već pun mesec, pod čijom se svetlosti radnja može obavljati kao po danu, a što se u našem folkloru zaboravilo zahvaljujući političkoj revoluciji i tehnološkom napretku, tada može oko posmatrača da vidi tamni otisak na sjajnoj mesečevoj površini. U kulturama istočne polulopte tumači se ovo da mesec ima lik čoveka, u kulturama zapadne polulopte čita se da je u mesecu otisnuta silueta zeca. Tako tumače i Indijanci severne Amerike i Indiosi naslednici civilizacije Inka, Maja, Acteka… I ne radi se o bilo kom zecu, radi se o zečici, boginji razvrata ili plodnosti, kako gde.u opšte u pitanju je bila svojevrsna bogomajka mezoameričke kulture i umetnosti svoga vremena predstavljena u mnogim skulpturalnim obradama i na predmetima svakodnevnog života. Rekonstrukcija mitoloških predstava tumači da je ovaj znak nastao stvaranjem meseca kada su bogovi podarili ženu čoveku. Radi se o kosmički nemerivom i nesagledivo dalekom dobu, o dobu drugog univerzuma. Razvrat zečice će biti u osnovi simbolike plejboj-zečice naših vremena. Ovo je jedna od priča kako je čovek sebi stvorio ženu. Sledeća, prozaičnija, je mnogo poznatija jer je opšte raširena u judeohrišćanskoj kulturi i širi se i danas. Priča u kojoj „reče gospod bog: nije dobro da je čovek sam, da mu napravimo druga prema njemu“ i „bog pusti tvrdi san na Adama, te zaspa“ i gospod „stvori ženu od rebra koje uze Adamu“, kako će to prikazati svojom grafikom iz doba visoke renesanse Luka Kranah 1529. godine. Posle stvaranja Eve je usledila navodna propast sveta, jer žena, navodno, nikako nije htela da se potčini ni bogu ni Adamu. Bila je to takođe priča pričana od ljudi za ljude, a kojom se stvaralo društvo lenjih ratnika, povlašćenih sveštenika i okrutnih silnika u kojem se vrednost života žene merila vrednošću konja ili krave. Gospodar priče pričao je ono što je njemu trebalo i odgovaralo. Kroz sveukupnu istoriju likovnih predstava ove priče Eva je uglavnom u stojećem položaju. Naslednica Galateje, prvi put će da legne, porad slasnog ponudnog odmora, u ostvarenju Mikelanđelovih renesansnih vizija u Sikstinskoj kapeli, između 1505. i 1512. godine, gde zavaljena uzima jabuku iz zmijinih ruku. Galateja je prethodila Evi u dobu sveta antičkih Grka. Tvorac ove priče bio je pošteniji i prema sebi i prema čovečanstvu. Naime, vajar po imenu Pigmalion sačinio je skulpturu žene toliko lepu da se sam zaljubio u nju i strašno je patio što je skulptura. Za vreme festivala boginje Afrodite, pošto je prineo odgovarajuću žrtvu šapnuo je boginji, njenoj skulpturi u hramu, svoju želju da nađe sebi ženu lepu kao što je skulptura koju je načinio. Po povratku kući poljubio je svoju skulpturu i osetio da je topla, boginja mu je oživela delo i on se venčava njome. Odavde potiče i onaj Trnoružičin poljubac, poljubac Uspavanoj Lepotici, kojim je u kasnijem dobu bajki, oživljava princ Zoran. Zavisno od onoga koji priča priču menjaće se u pozicija žene u njoj. Pigmalionovo delo, ženu isklesanu iz kamena boginja je oživela imenom Galateja, u značenju: sunčano bela, u kasnijoj varijanti mitološkog osmišljavanja dobiće ime, zbog koga će umirati i ubijati Homerovi junaci, Helena ili Jelena, a u srpskoj varijanti po istom mitološkom uzorku Svetlana – ona koja je svetlost - da bi tu istu posle pojave Hrista judeohrišćani prozvali Evom. Postoji ovde karnalni momenat vezan za dejstvo sunčeve svetlosti na muški nervni sistem približnog intenziteta kakav ostvaruje pojava žene, iz čega proističe njeno personificiranje kao sunca, kao svetlosti, ali to je za drugu temu. Ni stvaranje Eve nije bilo originalna zamisao. Mnogo pre toga u prehrišćansko doba, drevni bog Zevs rodio je svoju kćerku Atinu iz glave. Zvanično njena majka je bila Metis, koju je Zevs progutao kada se ova pretvorila u muvu, jer mu je pretila opasnost da će, ako mu ona rodi sina, sin biti moćniji od njega, kako je i on bio od svoga oca. Kako je ova bila trudna, iz Zevsove glave rodila se Atina. Originalne ili ne priče o bogovima uvek ukidaju postojanje jednog od roditelja, jer taj, nedostajući roditelj, mora da bude božanska slutnja. To povedanje priče iskazaće se kroz vreme u nizu umetničkih dela kako bi se podvukla istinitost priče. Trebaće da prođe ceo srednji vek da bi „Eva“ dobila predstavu na kojoj je sama bez Adama, to jest da se pojavi prvi slobodan ženski akt i ne pod njenim imenom. Ženina figura u prirodnosti svoje lepote, najčešće će nalaziti svoj iskaz u slikarskim platnima zapadne civilizacije, kao izraz drevnih mitoloških scena, jer to pripada dobu paganstva, pa se tamo može biti i nag dok toga, u stvari, među strogo posvećenim hrišćanima, tobože, nema. Ako zanemarimo razvrat, i bahanalije vladajućih, kao Mediči, Bordžije i slični. Tako će jedan Ticijan slikati Bahusa i Arijadnu, slikati Veneru u svojoj prirodnoj pojavi… i slično, kako će iza naslova antike objavu nage žene sakrivati i drugi slikari. Strogost religijske zamisli zarad potčinjavanja čoveka čoveku goniće čoveka da prirodnost ženske pojave izdiže kao ideal i lepotu nad lepotama. Od 1800. godine kada će Žak Luj David naslikati čuvenu Madam Rekamije, 19. i 20. vek oslobađaće javnost ženske pojavnosti više nego i jedno prethodno doba. Te će žene imati imena Galatea, Odaliska, Olimpia, Gola Maja… i sve do jedne, bez obzira na uzor koji je sebi slikar izabrao biće delo slikara kako bi on, kako je on stvorio ženu prema svom udivljenju za divljenje i drugima. Veliki Engr će načiniti svoju obnaženu Veliku Odalisku 1814. Iako je akt okrenut leđima posmatraču, ova će izazvati skandal i zabranu da bude izložena na redovnom Pariskom salonu. To neće sprečiti dalje osvajanje sloboda umetnika i dalje kreiranje muške priče o ženi. Čuveni Doručak na travi, 1863. godine, Edvarda Manea, otvoriće put ka iskazima 20.-og veka, ka Anri Matisu i njegovoj Galateji iz 1906. godine, a potom ka čitavom nizu obrada u stilu Henri Mura čije će pojednostavljenje skulptorskih formi ostati poetizacije za večnost. Mur će uspelo kompilirati tradicije mezoameričkih prekolumbovskih kultura sa zapadnoevropskim nasleđem i do te mere ih stilizovati da pred Murovim skulpturama u doživljaju posmatrača je i doživljaj celokupne istorije kulture čovečanstva. Taj doživljaj je pre svega poetizacija intelektualnosti, i tradicija je – koliko god bila prikrivena, prigušena, odbačena, zaboravljena ili u ma kom vidu rudimentirana – ipak tradicija je svake nacionalne kulture. U tom smislu zaista vredna pažnje je slika Doručak na travi, Save Šumanovića. Ovaj mali ogled, kroz nekolika dela likovne umetnosti i par mitoloških postavki, samo je pokušaj pregleda milenijumske zaljubljenosti čovekove u ženu. Tokom minulih, a kroz ovu civilizaciju, u svojim predstavama žene, generacije su iskazale nesebičnost, koliko tvoreći ženu božanstvom, toliko i prihvatajući je kakva jeste, bez naslaga religioznih, socijalnih i svih drugih tabuizacija, koje su uvek imale suprotan efekat. Treba, ipak, napomenuti da je uz povest o ženi usko vezana i priča o jeziku, jer mitološki Adam, prvi put kazujući nekom živom reči, poučava svoju Evu imenima svih stvari i svega živog, baš kao što je pre njega Pigmalion učio Galateju svom jeziku. Tako žena postaje smisao i svrha jezika. Moglo bi se čak postaviti kao teza da o kojoj god, bilo kulturi bilo civilizaciji da se radi, mitološka pojava žene je uvek i izraz žudnje čovekove rase za jezikom. Bez te žudnje tvorci mitova ostaju bez razloga za pojavu žene u kosmičkim razmerama. Kosmičke razmere, pak, mogu jedino da se mere jezičkim iskazima. Tako, simbolički, žena u svakoj kulturi postaje merna jedinica univerzuma sa fizičke i merna jedinica kosmosa sa vremenske strane, jer žena je osnova nacije. Zajednica muškarca i žene utvrđuje početak ove kategorije, koja neizbežno može da bude utemeljena na, i povezana samo jezičkim tkivom (sve ostalo je nadgradnja: politika, religija, ekonomija…) ali to je druga, ili već treća priča, baš kao i što je posebna priča osvajanje građanskih prava od strane žene, kroz vekove, da bi se oslobodila svih mitologizacija, koje su najčešće bivale postavljane od strane muškarca samo zarad eksploatacije od strane despotskog vladajućeg sloja. U tom smislu srećno su zaljubljeni ili srećno vole samo oni koji nikakvu korist iz svog odnosa, jedno od drugog, ne traže, a jedno drugom priznaju i održavaju kod drugog pravo na jednakost. Baš kako se kroz umetnička dela i mitološke zamisli jednačimo sa svetom stvaralaca koji su nam ta duhovna ostvarenja ostavili. Radovan Gajić