Milan Smiljanić rođen je 26.03.1983 u Pragu, Češkoj Republici. Studira filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Njegov novi film pod nazivom “Odavde nema nazad” prikazan je krajem maja u Domu Omladine na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma BELDOCS. Tim povodom smo razgovarali sa autorom o tome kako je dobio inspiraciju za film i njegovom viđenju trenutnog stanja dokumentarne produkcije u Srbiji.
Film “Odavde nema nazad” postavlja pitanje kako drugačije završiti rat i ceo vek nesuglasica, nego podelom jednog grada? U vremenu velikih razrešenja, kada se dolazi u poziciju odakle nema nazad, svakodnevnica žitelja Kosovske Mitrovice dobija novu dimenziju.
Kako ste odlučili da se bavite filmskom i tv režijom?
Ne mogu da se setim da li je postojao neki trenutak za koji mogu da kažem da je preloman za takvu odluku. Mislim da je moje interesovanje za filmsko stvaranje rezultat kako spleta različitih okolnosti, tako i želje i potrebe da stvorim nešto svoje, prožeto sopstvenim osećanjem za svet u kome živimo.
Odakle se javila inspiracija za Vaš novi film “Odavde nema nazad”?
Može se reći da je potreba da snimim ovakav film proizašla iz neznanja. Donekle sam imao u svesti značaj Kosovske Mitrovice kao ključne tačke na geopolitičkoj mapi Evrope. S druge strane, o životu običnog sveta u ovog gradu, koji je danas značajan kao svojevremeno Berlin, nisam znao gotovo ništa. Kako maglovita predstava zasnovana na izveštajima medija nije bila dovoljna, odlučio sam da odem tamo i snimim dokumentarni film koji će mene, a posredno i gledaoce da upozna sa pravom slikom ovog grada.
Na koji način ste odlučili da naziv filma bude “Odavde nema nazad”, i šta ste ovim naslovom želeli da poručite?
U samom centru grada nalazi se veliki grafit na kome piše “Kosovska Mitrovica…jer odavde nema nazad”. Smatram da sam preuzimanjem ove, nazovimo je narodnom umotvorinom, najbolje opisao situaciju u kojoj se grad nalazi, a što je najvažnije, da sam preneo stanje svesti njegovih žitelja koji žive u osećanju beznađa i napušenosti. Zahvaljujući svim zbivanjima za poslednji niz godina dovedeni su u poziciju odakle zaista nema nazad. S druge strane, na neki način ovaj naslov najbolje opisuje i situaciju u kojoj se naša država našla pred pitanjem opstanka ovih ljudi u svojim domovima.
Uzimajući u obzir da se film bavi vrlo aktuelnom temom, životom stanovnika Kosovske Mitrovice, sa kojim poteškoćama ste se susretali tokom snimanja filma?
Počevši od nestanka vode i struje, problema sa pribavljanjem opreme, finansijskih sredstava do otkazivanja ekipe u strahu od toga šta ih na Kosovu čeka, pitam se da li je možda adekvaktnije pitanje šta je išlo kako treba. Situaciju na samom snimanju možda najbolje ilustruje primer kada smo na obali Ibra, tik ispod Mosta, snimali sa dvadesetogodišnjom glumicom Jelenom. Posle desetak minuta, na suprotnoj obali Ibra okupila se grupa stanovnika južnog dela Mitrovice, koji su nam gestikulacijom jasno stavljali do znanja šta će nam biti urađeno ako im upadnemo u ruke. U tom trenutku su sve ostale tehničke poteškoće potpuno izgubile na značaju, dok sam ja bio izuzetno uplašen, Jeleni je moj strah bio smešan jer je za nju to deo svakodnevice. Isto se ponovilo kada sam prvi put čuo rafalnu paljbu iz južnog dela grada.
Kao neko ko se tokom realizacije filma detaljno upoznao sa životom ljudi u Kosovskoj Mitrovici, možete li nam reći, koliko je slika problema ljudi na Kosovu plasirana posredstvom medija realna u odnosu na njihov stvarni život ?
Ono što ne postoji ne može biti realno ni nerealno. Prave medijske slike jednostavno nema. Ima samo sivila i magle, koju sam već pominjao. Zahvaljujući junacima filma – glumici Jeleni, hip-hoperu Nenadu, plesaču Beniju, doktoru Siniši i mnogim drugima mislim da je iz te magle najzad isplovilo jedno lice ovog grada, i to iznenađujuće lepo lice.
Ne bih govorio o njihovim problemima, koji su zaista neuporedivi sa ostatkom ne samo Srbije, već čitavog sveta. Evo kao banalan primer, za poslednja tri meseca se u gradiću od 20.000 stanovnika dogodilo 30 eksplozija. U kom gradu se događaju takve stvari i ljudi tako žive? Uprkos tome, ili možda upravo zbog toga, Mitrovica poseduje jednu neverovatnu energiju, snagu i sabornost, koje prepoznate čim stignete tamo.
Kakvo je Vaše mišljenje o trenutnom stanju dokumentarne produkcije u Srbiji, i kako bi se ona mogla poboljšati?
Imamo dosta mladih i talentovanih dokumentarista, ali zahvaljujući dezorganizaciji sistema su upućeni isključivo sami na sebe. Država ne stojii iza njih, ne pomaže im u realizaciji njihovih projekata. Produkcija bi se ne samo mogla, nego morala poboljšati regulisanjem tokova novca i pružanja šanse mladim autorima.
Koje teme u filmovima bi autori po Vašem misljenju više trebalo da obrađuju kako bi se i na taj način istakli potencijali i lepote Srbije?
Srbija je na sreću ili nažalost, zbog situacije u kojoj se nalazi, bogom dana da inspiriše umetnike. Da li će njihove teme biti socijalne, kulturne, nacionalne, istorijske, sportske ili bilo koje druge nije bitno. Autori moraju imati pre svega stav, hrabrost i humanost. Teme će im se onda same nametnuti.
Film je potencijalno najbolji način promovisanja države i njene kulture u svetu. Podsetiću vas na dokumentarce kao što su Super Size Me, Češki san ili Grižly Man, koji su sa relativno malim budžetima napravili ogroman uspeh.
Kojim temama planirate da se posvetite u budućnosti?
U julu snimam diplomski igrani film za FDU. Radiću sa glumcima Fakulteta umetosti u Prištini sa privremenim središtem u Kosovskoj Mitrovici. Zadovoljan sam našom prethodnom saradnjom pa ovog puta neću menjati saradnike. Nadam se da ću igranim filmom zaokružiti svoj rad na zbližavanju i saradnji mladih sa Kosova i Metohije i iz ostatka Srbije.
Koju poruku biste uputili mladim ljudima koji u budućnosti žele da se bave režiranjem dokumentarnih filmova?
Nisam u poziciji da ikome dajem savete, ali ako moram… Bez obzira na prepreke, nemojte se ustručavati da stavite kameru na rame i krenete u realizaciju vašeg filma.
