|
Tako je onda bilo. Uzbuđenje, iščekivanje, brojna pitanja. Toaleta
romantična? Toaleta ležerna? Možda veoma skromna, u džemperu koji su
kupili drugovi i drugarice iz odeljenja za njega, najboljeg učenika u
razredu, ponosnog i ranjivog koji je obećao da će jednog dana dokazati
koliko on može i vredi. I jeste sada je na klinici Majo u Americi.
Raskošni divlji kestenovi u školskom dvorištu takmičili su se po lepoti
i opojnom mirisu sa vekovnim drvoredom lipa u onoj ulici pored
gimnazijske starinske zgrade kasarnskog tipa ali i romantične i masivne
kao stara dobrodržeća dama.
Ko će kome biti par na defileu gradom, da li maturantkinja tamne građe
bujne crne kose iz Gimnazije uz maturanta sa šarmom i sanjalačkim
pogledom smeđih očiju, u elegantnom bež sakou, Tehničke škole. Hoće li
ona crvenokosa sa bujnim oblinama, zanosnog hoda u raskošnoj zelenkastoj
dugoj haljini od muslina, ići pod ruku sa onim vragolanom iz IV3?
Tako, laganim hodom, opušteni a nadmeni, puni ponosa kako samo mladi
koji zapravo tek stupaju u život mogu biti, prolaze samo ovlaš okrznuvši
zadivljene poglede ponosnih roditelja, razneženih osmeha baka i deka na
trotoaru i junskom kasnom popodnevu kada sunce užurbano zalazi,
ustupajući što dužu noć mladosti.
Hotel visoke B kategorije, blista u moru svetlosti brojnih lustera dok
se šljašteće toalete maturantkinja rasplinjavaju u blistavim ogledalima
duž zidova i u sjaju drvenih oplata na uskim stubovima ogromne sale koja
očekuje da ugosti bar dve stotine gostiju.
Profesori ponosni i užurbani, ponosni na svu tu mladost koju su
zauzdavali i usmeravali četiri duge godine, kao da trepere nad ovom
erupcijom vedrine i veselja pomalo i strahujući nad razuzdanošću
okupljenih.
 A
ona, mlada profesorka muzike pozajmljuje mikrofon od orkestra tako
dugonoga i izgledom
i pokretima gipkim i radosnim kao i oni, njeni učenici, prilazi podijumu.
Dočekana gromoglasnim aplauzom, pomalo unjkavim glasom zapeva onu
njihovu zajedničku a njenu iz detinjstva: Ajde Kato , ajde zlato… a
zatim onu posvećenu svima onim šarmantnim Milanima: Svilen konac...
Počinje lagano, lagano a onda se zahuktava u urnebes.
Pljušte zdravice, menjaju se ritmovi. Negde se zaiskri osmeh na licu one
koju on vidi sasvim drugim očima nego što ju je gledao dok joj je
pomagao oko one nesrećne fizike koja joj je kvarila uspeh svake godine.
Onaj učenik generacije već odavno zna da to mama, doktor specijalista,
ne može ni da zamisli kako mu se orosila plava svilena kosa ali, takođe
zna da je sada najvažnija na svetu ona mala topla njena ruka u njegovoj.
Na verandi u polumraku sakriveni krošnjama jasike i hrasta stoje njih
dvoje. Poznaju se od prve godine, a sada se rastaju. On će studirati na
severu a ona na jugu. Njih petoro najsmelijih u rano junsko jutro pevaju:
U ranu zoru...pod balkonom svoje profesorke i razrednog starešine.
Sada. Nije jun mesec, nije bilo ni decembarskog snega a ni mraz, nije
uspeo da grane oteža od inja. Nije bilo ni reda na drumovima. Kao da je
jesen, zlatne čari, zaboravila da ode i ustupi zimi mesto. Bilo je, bilo
- veče dočeka Nove godine, koje godine? Mnogo otežalih godina od onog
lipanjskog juna, one raskošne mladosti, glamuroznih toaleta, uzbuđenja,
bez daha.
Okupili smo se mi, seniori života, u prostranoj pažljivim i toplim
rukama okićenoj sali u stambenoj zgradi vršnjaka, naših dragih
prijatelja i prijateljica.
Bilo je i raskoši na stolu pretrpanom kulinarskih đakonija koje su naši
domaćini pripremili, majstorstvom sticanim godinama, sa ponosom što će
te đakonije ponuditi od srca u slast. Pažljivo se premeravao svaki gram
brašna, šećera, čokolade drhtavim rukama ili drhtavim kolenima. Šepurile
su se tako pred nama pite sa sirom, i krompirom, prasetina, srneće
pečenje, piletina, hrskavi rolati od mesa, salata od plavog patlidžana,
vatromet mirisa i ukusa.
A kolači, tope se u ustima: londonske štanglice, čokoladni rolati,
vanilice, košnice sa smokvama, lenja pita, svakojakog voća.
Prokrijumčarili smo i malo crnog vina.
Toalete naših šarmantnih dama i gospode bile su živih boja, elegantne i
svedene, primerene godinama i udobnosti. Na licima široki osmesi i
veselje, u očima malo sete i žala za mladošću. Pesme iste: Da smo se
ranije sreli, Svilen konac, ali i vrcavih: Pred Senkinom kućom…
Ponoć smo dočekali u kolu, kolovođa dama u plavom organizator i vinovnik
ovog skupa, a mi svi sa istom mišlju da je ovo veče, veče jedinstva,
humanosti, nastavak prekinutih trenutaka, ponovnog susreta i
prepoznavanja.
Rastali smo se umorni ali veseli, sa željom da se češće viđamo u ovoj
razuđenoj Kanadi, a znali smo da će nas već od sledećeg dana sapinjati
obaveze oko čuvanja, dragih nam unuka, samoća, posete lekarima i samo
povremen subotnji i nedeljni susret na kafi, u crkvi, čitalačkom klubu
ili šetnji mojom omiljenom ulicom Blur.
Draga Roškić Milošević
|
