|
Haj park (High) u skoro samom centru grada, oaza je u koju se i zimi i
leti sjati reka sugrađana. Za svakog po nešto u svako doba godine,
sportski tereni, zoo vrt, klizalište, bazeni, duge staze za šetnju,
dečiji zamak, zatvoreni delovi za neometano trčanje pasa. Mir,
zahvaljujući netaknutoj prirodi, brdovitom terenu, rečicom i jezerom
ispresecanom prostranstvu, može se osetiti na betonskoj ili zemljanoj
stazi. Retka zadužbina sugrađanina arhitekte i ljubitelja umetnosti i
prirode, Džona Hauarda.
 Na
zaravni, najvišoj tački ovoga parka, nalazi se lepa, jednostavna i
slikovita vikendica Džona i Džemajme Hauard izgrađena 1837. godine - ime
joj je Kolburn Lodž (Colborne Lodge). Džon Hauard je bio jedan od prvih
arhitekata u Torontu, kao i gradski inženjer i geometar. Sama kuća je
poznata po tri dimnjaka, neobičnoj arhitekturi, veoma funkcionalnom
rešenju života u njoj, kao i enterijerom koji pored umetničkih vrednosti
ima i inovatorske - male kućne aparate za kuhinju. Sve dizajnirano,
inovirano i vlasničkom rukom urađeno.
Kuća je opremljena originalnim, od prirodnih materijala, izrađenim
nameštajem, koji je tapaciran konjskom dlakom ćilimske građe.
 Kustosi
su u kostimima onog doba, a na krevetima su Džemajmine brokatne
spavaćice i teške haljine. Zidove krase akvareli koji opisuju prizore
ranog Toronta, jezera i predela parka koji je zaveštao gradu. Postoji
nekoliko veoma detaljnih mapa parka, koje je Džon Hauard izradio, skoro
satelitskom preciznoću.
Iz dnevnika koje je pisao, danas možemo da rekonstruišemo njegov rad i
privatan život.
Supruga mu je bila takođe veoma nadaren pisac i slikar. Sačuvana je samo
jedna njena slika "Umorni ratnik", a njeni dnevnici su na žalost
izgoreli u požaru. Zemljište koje se prostire na 165 hektara, Hauard je
po originalnoj zamisli planirao da bude farma. Zbog velike udaljenosti
od grada pokušao je da proda delove svog imanje ne bi li imao komšije.
 Bilo
mu je teško da održava celo imanje jer je imao još jedno u gradu, pa je
delove plodnog zemljišta ustupao porodicama besplatno, za povrtarstvo.
Imanje je neobično jer je prekriveno šumom, močvarama, jezercima,
peščanim delovima i brdovito je.
Bračni par nije imao dece, tako da je 1873. Džon poklonio zemljište u
zamenu za stalnu penziju ostavši da živi u kući do svoje smrti, 1890.
godine. Oboje su sahranjeni u grobnici koja se nalazi u parku i koju je
sam Džon dizajnirao. Spomenik gleda na Grenadir Pond, a kapija i ograda
su donešene iz katedrale Svetog Pavla u Londonu, i originalno ju je
dizajnirao čuveni arhitekta Kristofer Ren.
Kuća je projektovana da ima tri nivoa. Ulazni nivo je antre iz koga se
ulazi u dnevni boravak, zatim u radnu sobu, sobu za šivenje, trpezariju,
ostavu za namirnice, i još tri sobe u kojima je garderoba, alat i
slikarski materijal.
Položaj dnevnog boravka je podešen da gleda na jezero Ontario i iz njega
se izlazi na prostranu verandu. Stepenicama se silazi u kuhinju koja je
namerno građena niže od nivoa zemlje, jer je pomoću tog nagiba
prikupljena kišnica i voda iz jezera mogla da služi za piće kao i za
toalet.
 Inače
to je bio prvi toalet i kupatilo u kući u Torontu. Iz kuhinje se izlazi
u sunčanu sobu na koju gleda i trpezarija, a iz nje je lako sići u donji
deo kuće u kom živi posluga.
U donjem delu kuće gde je obitavala posluga nalaze se tri sobe: zasebna
trpezarija sa kaminom, ostava i kuhinja. U kuhinji je neobična peć sa
velikim kazanom za kuvanje veša i četiri pegle u donjem delu.
Iz sunčane sobe izlazi se na dvorište koje je na dalje povrtarski vrt,
koji je sam Džon obrađivao. Na spratu su četiri spavaće sobe. Veoma
često bračni par je imao decu
rođaka
u poseti.
Ovo dvoje veoma zanimljivih ljudi volelo je umetnost i prirodu. Bili su
posvećeni jedno drugom do smrti.
 O
duhu Hauardove žene Džemajme, postoji nekoliko pisanih policijskih
zapisa da se javlja u Lavinija ulici prolaznicima, ali da ništa sem svog
prisustva nije pokazala, tako da je teško na osnovu toga zaključiti da
li je dobar ili zao duh, možda samo uznemiren.
Doživela je za ono vreme duboku starost, skoro 80 godina, i umrla je u
kući od raka dojke. Muž je uradio sve što se medicinske pomoći tiče,
našao lekare iz Evrope, medicinske sestre, ali po priči mladog kustosa
iz muzeja, nije joj se dovoljno lično posvetio. Najveći greh mu je što
je izgradio tu grobnicu koja se nalazila tačno ispred prozora sobe u
kojoj je boravila, a u koju je bila premeštena, takoreći izbačena iz
bračne postelje.
Pretpostavljam da su joj njegove ruke i telo bili jedini lek koji je
umirivao njene bolove. Pošto je bila na jakim drogama imala je izlive
besa, nezamislive za ženu i gospođu. Posluga je govorila da je luda.
Džon, njen suprug je imao veoma neobičan život. Pre nego što ju je sreo,
živeo je u Londonu, radio kao mornar, i kao stolar. U tom periodu ima i
tri sina, ali nema podataka da li je bio u braku.
Emigrirao u Kanadu sa Džemajmom i promenio prezime. Sticajem okolnosti
upoznao je bogataša koji mu je platio studije koje su mu omogućile da
postane arhitekta. U znak zahvalnosti kući daje njegovo ime.
 Koliko
sam primetila, kustosi muzeja imaju izgrađeno mišljenje o njemu kao
veoma sposobnom i nadarenom čoveku ali nemaju simpatije prema njegovom
karakteru. Bio je kontradiktoran. Voleo je i fotografiju i svaki mesec
je odlazio da se slika, a onda radio svoje i suprugine portrete.
Sačuvana je jedna Džemajmina fotografija nekoliko dana pred smrt.
Džon je poštovao poslugu i davao im zemlju na korišćenje, svu decu
njihovu školovao i lično obrazovao, ali je zabranjivao alkohol, tačnije
dozirao im je njegovu upotrebu. On lično je veoma mnogo pio.
Čak je i u zakonu o korišćenju parka zabranio točenje alkohola pa su u
parku veoma velike kazne zbog toga. Izaziva antipatiju i zbog nedovoljno
protežirane žene koja je imala veći talenat za umetnost od njega. Veruje
se da mu je bila veliki izazov ali ujedno i inspiracija. Neosporno je da
je postojala jaka ljubav.
Meni lično je mnogo zanimljiviji njihov način života koji je rušio
konvencije, a u njihovu ljubav ne bi da
diram. Možda se baš zato njen duh i buni kad oseti da nailaze radoznalci.
 Kuhinjska
prostorija je prostrana i njena dragocenost je u aparatima koji su po
Huardovom nacrtu napravljeni. Zanimljive sprave za ljuštenje jabuka,
razne mašinice za obradu hrane, frižider koji je od drveta sa posudom za
led, nekoliko kondira, praher, drvena sprava za izuvanje cipela, i mnogo
detalja koji podsećaju na davna vremena a koji se mogu videti i u našim
selima.
Kuća muzej je otvorena za posete i u praznične dane opremljena je
posuđem, hranom, ili ukrasima u zavisnosti od doba godine i praznika.
Veoma lepo i magično izgleda decembar, okićena jelka, drvene igračke i
miris vrućeg soka od jabuka sa cimetom, koji se služi uz praznične
kolače posetiocima.
Ako ste propustili Božić, dođite za Uskrs, ali ne propustite da
omirišete atmosferu ovog divnog muzeja.
Violeta Dimitrijević
 
|
