|
Svake godine u februaru nekada ledenog i vetrovitog
nekada blagog kao početak, varljivog proleća, moje unuke i ja,
ispisujemo dvadestak imena na čestitkama dekorisanim simbolima ljubavi,
srcima i kupidonima. Ispisujemo za svkog iz odeljenja, veoma pažljivo
nama često neobična imena, trudeći se da ne izostavimo neko slovo ili da
nekom detetu ne nadenemo drugo ime kao da smo kumovi. Zamislite samo
svaka šarolika imena: Paige, Brook, Astrid, Zahraa, Genoveve, Ryan, Aron
i da ne nabrajam više.
Jedva bih uspela da ih zapamtim na početku školske godine, jer to nisu
ona naša imena, koja nas podsećaju na blagost ili radost ili cveće ili
misao u samoći: Milica, Mila, Jelena, Miloš, Nada, Marko, Predrag.
Na čestitku, pažljivo trakom zalepimo crveno čokoladno srce ili olovku
sa gumicom, pa gurnemo u sićušni koverat za svakoga po jedno.
Dan svetog Valentina slavi se 14. februara. Raduju mu se školska deca,
momci i devojke, zaljubljeni parovi, bombonjere u obliku srca prelaze iz
ruke u ruku.
Sv. Valentin je živeo u doba rimljana, Oktavijan, vatreno verovao u
Hrista odbacivši mnogoboštvo, verujući u humanost i ljubav, tajno je
venčavao zaljubljene parove. To mu je došlo glave. Rimljani su se
svirepo obračunali sa njim, ali je kasnije proglašen za mučenika.
Kada smo mi profesori engleskog jezika i zaljubljenici u jezik i
književnost, u dalekoj nam Srbiji na istoku, organizovali na kružoku
proslavu Sv. Valentinu u svečanoj sali Gimnazije, okićenoj srcima i
debeljuškastim Kupidonima, praćenoj prigodnom muzikom i poklončićima,
prvi su nam proslavu zamerili oni starovremski profesori. Moj dragi
šarmantni profesor hemije, dobronamerno me ukoravao sa osmehom: "
Zaboravila si svoje korene", kazao je on. Jesam li?
Do Pimnica, ili Pivnica, stiže se vijugavim serpentinama udaljenim oko
tri kilometara od sela, kroz duboku hladovinu hrastove šume, skoro
neprohodnu od umreženih lijana i bujnog rastinja, gde se na desnoj
strani oglašava jedva čujan žubor, bezimenog potočića, koji se sliva u
seosku česmu, sa uvek ledenom vodom u centru sela.
Nekada veliko selo sa nekoliko hiljada žitelja uređenih ulica,
dvospratnih kuća sa visokim ogradama od kovanog gvožđa, masivnih kapija
koje se zatvaraju štanglom i čuvaju tajnovitost domaćeg ognjišta.
Na padinama brda iznad sela cveta bogato vinogorje, osunčano i plodno,
koje se u jesen zlati od stonog grožđa, kardinal, afusalij, smederevka,
plovdina, drenak, hamburg, prokupac, a najviše onog koje oplodi čuvena
rajačka vina, koja se baškare u dubokoj hladovini, kamenih pimnica, čiji
se masivni zidovi belasaju na popodnevnom suncu i u otsjaju mesečine u
večernjim časovima, kada se istovaruju prepune prikolice ljubičastih
plodova, od kojih će za nekoliko meseci ili godina zaiskriti ona čuvena
vina, od još čuvenijih sorti gvožđa. To su: muskat, muskatotonel,
prokupac, začinjak, bagrina. Najpre se zarumene krupna zrna kardinala i
mirišljavog hamburga na vrhu strme padine, za njim plovdina.
Vijugavim putem kreneš u zalazak sunca, sa ružičastom korpom od pruća
preko ruke. Usput pozdraviš komšiju koji je svoju napunio preko mere, i
srećan je što silazi nizbrdo. Sutradan mu dolaze sinovi i unuci, da
imaju da se zaslade i ponesu u grad.
Ona tamo pivnica kod sabora- ogromnog starog dudovog drveta, najstarija
je po malo oronula sa kamenim stepenicama koje vode na sprat, mami da
otvori masivna drvena vrata, pojačana gvozdenim šipkama.
Vino zagasito modre boje domaćin će vam točiti iz bureta na čep a možete
ga kupiti i flaširanog sa nalepnicom na kome je ime ponosnog domaćina.
Malo dalje nizbrdo, put nešto uži, zatravljen i džombast, vodi naniže
prema istoku. A onda poširoka čistina, a sa desne strane prizemna kuća
ni nalik na pivnicu.
Vrućina, julska zapara, ustupa mesto prijatnoj hladovini na verandi,
iznad ponora, sa debelim drvenim oblicama umesto stolica i stola. Lagani
topli povetarac miluje i hladi, a u dubodolini lelujavi crveni krovovi
od sparine u selu u kome pripadaju pimnice. Pogled doseže dalje do
uzvisine na horizontu, kojom je nekada vijugala pruga uskog koloseka,
takozvana belgijska pruga. Moj ponosni pradeda čije su cevanice na
nogama bile crne kao ugalj postavljao je tragove na kojima se kao puž
kretao čuveni voz koji je spajao i razdvajao dve države Srbiju i
Bugarsku.
Tog 14. februara kada jedemo, već pomalo uvenuliali pun šećera, drenak,
beli ili rozikasti iz evenke, prisećamo se sv. Trifuna, pravoslavnog
vina i grižđa. Sv. Trifun je zaštitnik vinograda i blagostanja i pastira
i uspomena na volovska kola, škripava pod teretom, pletenih korpi, vršno
punih, omamljujućeg prokupca, muskata, začinjka, vesele graje mladih
ruku, ispucalih od sunca, pri berbi grožđa.
Sada je to isto selo i Sv. Trifun ostarelo i opustelo. Zaljubljenici u
sortno grožđe dolaze iz grada, iz Engleske, Francuske, da oplode i
obnove te iste vinograde od proleća do jeseni. Zimi selom zavlada pusti
mir. Samo se vina baškare na brdu.
Benđamin Franklin, je jednom prilikom napisao:
"Vino je stalni dokaz da nas Bog voli i da voli da nas vidi srećne."
Sad pijmo nek čaša se drži u ruci,
U srcu nek plamti od vina žar,
Uz vino i pesme nek čuju se zvuci,
kako je od Boga je dar.
Ko pije vino nek živi, u pesmi vino nek hvali.
Jer to nam ljubav raspalina zemlji stvori raj.
Sad pijmo, nek čaša se blista u ruci,
to dvoje od boga je dar.
U vinu i pesmi sva sreća se skriva,
a pijmo jer svaki je trenut skup.
Uz vino i pesmu sve lepse se peva,
bez toga sav život je glup
ko voli piće nek živi taj ,
uz vino život nek hvali.
Jer onda ljubav raspalina zemlji stvara raj.
Hajd pijmo. hajd pijmo jer to je veselje,
Jer vino od boga je dar
Travijata, Vinska pesma
Draga Milošević
|
