|
Da sam muškarac ja bih svim ženama sveta podelila jedan cvet, to bi moj
tata svakog praznika darovao i meni i mami i svim ženskim prijateljima.
Da im omiriše dan, da ih podseti, da ih raspoloži, da im razvuče osmeh,
zaleči misao, pokrije bore, skine teret, pridrži pamćenje, ohrabri
entuzijazam, rasplamsa strast, kruniše rađanje, zaustavi trenutak
večnosti u lepoti. Nisam muškarac, žena sam, pa darujem samo reč. Žensku
reč.
Da imam mušku reč ja bi opevala svu lepotu ženske raskošne prirode,
stavivši delove reči na lice, uzvičnik pod uhom, tri tačke na pupak,
onomatopeju niz kičmeni stub, razlomljeni stih pod pazuhom, sonet u kosu,
izlomljene rime na unutrašnju stranu butina, putopise na stopala, kurziv
u jagodice, tragediju na usne, komediju u creva, riku lavice u utrobu,
pesničke slike u oči, znak pitanja u srce!
I znam, svaka od vas bi se otopila i lakše bi podnela ovaj teret fatalne
žene koji joj je namenjen, za koji se rodila i s kojim se nosi i ponosi.
Ovaj praznik je svakoj ženi samo podsetnik da nije sama, ali da je
jedina bar nekom muškarcu u životu. Jedina kći, jedina mati, jedina
sestra, jedina ljubav, jedina supruga, jedina čežnja.
Kada bi morala da napišem svoj životopis bila bi to jedna jedina misao -
književnost. Ako sam nešto najposvećenije volela bila je to književnost,
pa šta smo onda radile nas dve ako se nismo upoznale. Proučavajući muške
rukopise o ženi, uvek sam ulazila u oštre bitke oko pisanija baš tih
istih muškaraca sposobnih da bde nad ženinom lepotom, da ratuju u njeno
ime, da stvaraju novi svet, da krče prepreke, seku zmajeve glave, da
uzdišu i opijaju se, ali ne i da priznaju da su fatalne žene njihove
žene.
Fatalnost žena nosi, neguje i održava u jeziku, tradiciji, običajima,
veri, nacionalnom ponosu, produžetku sebičnog gena, nastavku prirodnih
procesa, otkrivanju novih relacija u čovečanstvu spajanju i ukrštanju
socijalnih puteva muškarcu na dar. Fatalnost žena vešto sakriva, znajući
da te velike kategorije oko kojih se ruše stolovi u kafani, potežu grube
reči, posvećuje život, biju bojevi, teše reč i plamen u nacionalnom
pismu, prže novinski stupci, treba i jesu muška misao. Žena zna da ta
misao predana muškarcu vraća se kroz pesmu, kroz cvet, kroz san, te je
to i čini fatalnom ženom.
Fatalnu Srpsku ženu majstor poetske slike, Crnjanski, u svom muškom
nacionalnom romanu, opisuje u liku žene, Dafine. Dafinin fatalni
melanholični lik izložio je napadima čitaoca što se ne prepušta ljubavi
nego vidi muževljev, Vukov lik i na samrti, iako Aranđel njena ljubav i
dever, sedi i gleda je u oči. Modre oči koje mu nikad ne izlaze iz glave,
modrom bojom boji i njenu smrt. Zar ovo nije simbol ljubavi prema
čovečanstvu u ovako krhkoj a fatalnoj prirodi žene.
Tragedija te ženske fatalnosti je u njoj samoj, to je tragični lik sa
tragičnom sudbinom rođen, kako nas još Aristotel u svojoj poetici uči.
Sjediniti ljubav majke, supruge i ljubavnice u naizgled krhkoj prirodi
žene, mogao je samo majstor ljudske duše da opiše. Tu leži opravdanje za
njen naizgled bledi lik. Njen lik pojačava snagu Vukovog lika, lepotu i
sposobnost Aranđela, veličinu srpske herojske slobode, večnog spasa i
radosti životu.
Bez nje ne bi bilo potomstva, ni jezika, ni pamćenja, ni herojstva, ni
snova o slobodi, ni ljubavi, ni napretka, ni slave, ni novca, ni kuće ni
kućišta, ni dana ni noći. Njena smrt zato nije konačna nego se i u
njenim modrim krugovima očiju vidi zvezda, a vidi je onaj ko ostaje da
živi, vidi je muškarac. Taj zapis on ostavlja svom sinu i sinu sinova
svojih, ali ga muški transformiše u san o naciji, o trajanju jezika,
običaja, tradicije. Tako muškarac zabavlja svoj ego hraneći se statusima,
ordenjem, ponosom ne želeći da prizna da ništa nema smisla, ništa nema
jaču i veću moć motivacije od zvezde u njenim modrim očima.
Fatalne žene, majke, supruge, devojčice, devojke, samo vi znate da je u
ovom muškom svetu zadovoljstvo biti žena jer ona ovaj svet rađa,
obnavlja i održava u cveću koje od muškaraca dobija, u stihu koji joj
oplemenjuje dušu.
Srećan Vam 8. mart- Dan žena
Violeta Dimitrijević
|
