|
Kao i uvek kada se rastajemo na duže vreme, okružimo se nečim
romantičnim nedoživljenim nesvakidašnjim. Nas dve odavno bake, (ona još
uvek mlada, šarmantna ambiciozna), pričamo o unucima dragim,
dogodovštinama začinjenim zaboravljanjem, poetikom okruženja, o nedavno
pročitanoj knjizi, o susretima i uspesima u životima naših najrođenijih,
ona naša mlada prijateljiva o skorašnjim uspesima, o dugoj večernjoj
toaleti, kose upletene za svečanost, dodele visokog priznanja za uspeh u
poslovnoj karijeri.
Skoro dva veka zrači toplinom, dobrodošlicom ovaj raskošni dom porodice
Montgomeri, bogate radne, dobronamerne. Masivne ploče stolova u salonu
oslikavaju vreme okupljanja, davno već zaboravljenih meštanki u dugim
platnenim suknjama, belim kapicama preko pletenica, kao i meštana, u
suknenim zimskim pantalonama, rustičnim seoskim košuljama, na licu
bujnih brkova i zulufa. Tu se igralo pilo, kartalo, do duboko u noć, u
ledenim zimskim mesecima kada su bremenite krošnje pod snegom tako mogle
da prže učešće putniku namerniku na ledom okovanim drumovima. Služio se
čaj, kao što ga služe i nama danas, a uz čaj slatka ili slana užina, uz
tiho čavrljanje i opuštenost u društvu dragih skro odlazećih prijatelja.
 Prvi
vlasnik gostionice Montgomeri bio je Tomas Montgomeri 1790-1877. Bio je
mlad kada je emigrirao iz provincije Fermanagh u Irskoj početkom
devetnaestog veka. Kao i mnoge irske porodice onoga vremena, bežeći od
gladi preplavile su Toronto u potrezi za boljim životom. Mongomeri je sa
sobom doneo dobar smisao za poslovnost, tako da je uskoro sagradio i za
ono vreme veliku kamenu gostionicu, u džordžijanskom stilu, na veoma
prometnom putu koji se zvao Dandas a spajao je istok sa zapadom.
Kako je posao cvetao 1838. je gospodin Mongomeri proširio zgradu dodavši
joj novi bar na jednom krilu i na drugom kuhinju. Pomoćne zgrade kao što
su štale, baraka u kojoj su se čuvale mašine i alat kao i pušnica za
sušenje mesa, upotpunjavale su ovaj kompleks od 4000 jutara plodne
zemlje koji se pružao od Dandasa na severu, do ulice Blur na jugu i od
Avenije Kipling na zapadu do puta Rojal Jork na istoku. Komadi nameštaja
u gostionici kao i sve ostalo što upotpunjava enterijer odražavaju ukus
onoga vremena po poreklu su i kanadski i američki i engleski.
Bar je bio kutak u gostionici gde su se okupljali putnici, gosti, kao i
lokalni farmeri, gde su pili jeli i razgovarali. Viski je bio omiljeno
piće ali pilo se i pivo, rum brendi, belo vino, porto, džin, kao i apple
sider, vruće piće od zaslađenog jabukovog sirćeta, naročito zimi po
hladnoći.
Na drgom spratu su sobe za izdavanje odnosno spavanje. Kuriozitet toga
vremena bio je, da je mogla da se iznajmi soba. Mogo se iznajmiti samo
krevet odnosno deo kreveta. Nije bila retkost da dvoje ili troje ljudi
spava u istom krevetu. Naime u zimskim mesecima kada su snegom i ledom
okovani drumovi bili nepristupačni za putovanja, putnicima namernicima
bi bila dobrodošla prilika da u krevetu imaju nekoga pored sebe da ih
greje svojom toplotom.
Uprkos poslovnom uspehu, porodica Montgomeri imala je tužan porodični
život. Gospodin Tomas i njegova supruga Margaret Dovsen imali su sedmoro
dece. Ali su samo dvoje preživela i imali porodice. Tomas je umro 1877.
u 87 godini života.
Gostionica je već preko 170 godina značajan objekat za zajednicu Etobika,
a za porodicu Mongomeri je to bio dom koji je imao i brojne sluge i
pomoćno osoblje. Tomas Mongomeri je u ono kolonijalno vreme 1837.
učestvovao u takozvanom Uppper Canada Rebellion, pobuni kod William Lyon
Meckenzi i stekao čin kapetana ali i znatnu finansijsku korist.
Od 1856. gostionica je prestala sa radom i bila je samo porodična kuća
porodice Montgomeri a samo imanje se izdavalo lokalnim farmerima do
1946. godine. Tada je prodata prezbiterijanskoj crkvi, da bi posle toga
nekoliko puta menjala vlasnike počev od jednog privatnog graditelja do
istorijskog društva Etobika. Jedno vreme postojala je opasnost da zgrada
bude izmeštena na drugu lokaciju.
Danas je ovaj objekat u vlasništvu opštine. Takozvana komjuniti rum,
odnosno sala mesne zajedniceopremljena je nameštajem i dekorom iz 19.
veka i služi za različite namene: za sastanke grupa, klubova, privatnih
zabava. Kostimirani dobrovoljci u nošnji iz onoga vremena služe
popodnevni čaj nekoliko dana u nedelji kao i u specijalnim prilikama
kada su vrata gostionice muzeja otvorena za sve posetioce tokom godine.
Kada uđete u gostionicu osećate kao da ste kročili u 18. vek.
Draga Roškić Milošević
|
