| U FOKUSU | SRPSKA ZAJEDNICA | INTERVJU | HOROSKOP | ZDRAVLJE | KUVAR | SLAVE |

| NASLOVNA | ARHIVA | KONTAKT / REDAKCIJA |

 
 

  



 

  

ADVOKAT MIKETIC

 

EAGLE_KARATE

Stari Grad
NIKOLA TODOROVIC
 
 

  

  

 
    

Novine Toronto

 

Google        Novine Toronto
      
Linkovi

   
Kamera Borisa Spremo
  
SAIGON-VIETNAM
 

 
   
 
 
 
 
 
 
Aerodrom/Airport Toronto
Dolazak-Arrivals

Odlazak-Departures
Video klipovi
Info Toronto
FIND A JOB
ЋИРИЛИЦА - Latinica
 
 
Beograd - Ada Ciganlija
           - Trg Nikole Pašića
           - Novi Beograd
 
 
 
Stanje na putevima
Toronto - Don Valley
             - Gardiner/QEW

             - 401/400
Burlington/Mississauga (QEW)
Niagara (QEW/405/58)
Sarnia (402)
London (401)
Windsor (401)
Kingston (401)
Thousand Islands (401)
Ottawa - City Streets
 
  
 
Rekli su...
   
  
 
 
Inauguration of The Embassy of Universal Law
 
The Inauguration of The Embassy of Universal Law took place on Tuesday
24th of April 2017.
The Embassy of Universal law
(or The Embassy of Almightiness) has been established on the planet Earth for the
first time ever.
 

Ovde može da bude
i Vaš oglas!

 
OGLASITE VAŠU FIRMU, USLUGE, PROIZVODE I SERVISE
 
Ako nemate web sajt,
mi ćemo vam napraviti.
 
POZOVITE NAS !
1 416 892-9882
  

redakcija1@novine.ca
  
NOVINE Marketing
 

Vlado Ilić - Žrtve i izbori
 u fokusu

 

 

Poredak ljubavi, Vlado Ilić
 
Žrtve i izbori
  


SvBiramo li sami ulogu „žrtve“, ili nam je drugi nameću? Da li kroz porodični raspored – i kako – možemo da razrešimo tu temu?  ...


Novine Toronto, br. 1472 - Toronto, 6. maj 2016.

VLADA-ZRTVE-I-IZBORI


„U svakome od nas borave neiscrpne mogućnosti koje bi samo trebalo da otkrijemo. Kako? Tako što ćemo konačno preuzeti odgovornost i samoodgovornost za sebe i svoje okruženje, za svet u kojem živimo“ (U susret novom dobu – Vlado Ilić, Ona magazin 48 ).

Preuzimate li odgovornost za svoj život i za sve što vam se dešava u njemu, ili ste „žrtva“? Krivite li druge za loš posao, usamljenost, nedostatak para, brak bez ljubavi, problematično dete? Mnogi misle da je dovoljno da se zaposle, zarađuju i sami sebe izdržavaju – pa je time sve rešeno. Međutim, sve je mnogo dublje. Koliko? Onoliko koliko ste dozvolili da svoju MOĆ date nekome ili nečemu, pa on ili ono sada ima vlast nad vama. Vama ostaje strah, a to i jeste suština žrtve – NEMOĆ.

VLADA ZRTVE I IZBORI

Istina je da mi potpuno vladamo situacijom, ali iz nekih razloga svesno ili nesvesno biramo loš posao, pogrešnog partnera, malo para i sabotiramo sve dobro u svom životu. Biramo bol umesto snage.

Kako na nivou podsvesti sve ono što nećemo da pogledamo, priznamo da postoji, a ponajmanje da volimo – utiče na naše loše izbore? I uliva strah koji nas blokira i prati poput senke. Ako skupimo hrabrost i pogledamo u tu senku, u to strašno biće u mraku, bićemo iznenađeni kad shvatimo da smo to – MI sami.

Budimo hrabri. Napravimo prvi korak, osvestimo ulogu „žrtve“ s jednog dubljeg nivoa. Profesor Vlado Ilić, ovlašćeni instruktor porodičnog rasporeda po Bertu Helingeru, poučava nas o tome kroz fenomenologiju poretka ljubavi.

Mi nismo samonikli. Naši preci su na svojevrstan način zasejali ono što mi danas žanjemo: i dobro i loše. Bilo da smo toga svesni ili ne, preci i primarna porodica u velikoj meri određuju naš život. To je ono što nam je svima zajedničko, bez obzira na to odakle smo, kakav nam je društveni status, školska sprema ili šta smo po zanimanju: svi mi imamo oca i majku. I naši očevi i majke isto tako.

U meni živi sva ta velika porodica svih mojih predaka. Od njih sam u nasleđe dobio ne samo boju očiju, oblik nosa ili obrazac ponašanja, koji se vrlo često vide već na prvi pogled. U meni boravi svaka njihova misao, svako osećanje koje su ikada imali, pogotovo svaki traumatičan doživljaj.

Veze lojalnosti prema roditelju koji je, na primer, imao tešku sudbinu stoje na putu prihvatanja i ostvarenja sopstvene sreće. Kada je, recimo, u porodici neko hendikepiran ili bolestan, vrlo često imamo situaciju da zdrava deca misle da nemaju prava na sopstvenu sreću, da nemaju prava da budu srećna jer su zdrava, jer su njihovi sestra ili brat ili roditelj bolesni, ili su mnogo propatili u životu. Čak misle da će bolesnome biti lakše ako i oni sami obole.

Kada su srećni, osećaju zbog toga grižu savesti i podsvesno čine sve ne bi li ponovo postali nesrećni.

Najteže je onda izdržati sreću. Gotovo da nema ničeg težeg od toga. Velika većina mnogo lakše podnosi nesreću... ali sreću?! To je toliko paradoksalno da se graniči s apsurdom. Zašto je tako? „Većina ljudi se u nesreći, upravo preko tog stanja nesrećnosti, oseća duboko vezanom za sopstvenu porodicu. Pritom su ispunjeni osećanjem nedužnosti i savest im je čista, u dubini duše osećaju stanje pripadnosti svojoj porodici. To osećanje čiste savesti velika je uteha u nesreći. Obrnuto, ako je neko iz porodice srećan uprkos tome što su drugi članovi porodice nesrećni ili pate, onda ga vrlo često muči griža savesti. I onda podsvesno preduzima sve ne bi li ipak postao nesrećan, pa tako u nesreći postaje srećan“ (Vlado Ilić, Kultura konflikta, 2. dopunjeno izdanje, Paideia, Beograd 2012).

Iracionalni strahovi od života i preuzimanje energije žrtve često su posledica potisnutih transgeneracijskih trauma. Iako pokušavamo da ih potisnemo, sećanje na pretrpljena ratna stradanja, koja se stalno ponavljaju na našem podneblju, ipak je ostalo duboko utisnuto u duše preživelih i prenosi se s generacije na generaciju. Strah od ugrožavanja vlastite egzistencije i ponovnog krvoprolića, ali i sveopšti konformizam i lagodnost, odlučujuće su doprineli da iskonstruisana crno-bela slika istorije uvek nailazi na širok ođek u čitavom narodu. Ali i drugi vidovi traume – poput ubistva ili gubitka roditelja, braće i sestara u ranom detinjstvu, gubitka voljene osobe, deteta ili abortus, da nabrojim samo neke – uzrok su traumatičnih događaja koji dovode do blokade energije života i njihovog potiskivanja da bi se preživo veliki bol koji su ostavili za sobom. Ali upravo tu i nastaju problemi. Još je K. G. Jung uvideo da sve ono što je potisnuto prerasta u senku i postaje sudbinsko, izlazeći na površinu kada to najmanje očekujemo.

U današnjem svetu, kao i u politici, dominiraju poremećen sistem vrednosti, gramzivost i strah. I to ne nekakav mali strah, nego onaj suštinski, pra-strah, ne strah od smrti, nego strah od života, dakle, strah od žene – majke – pramajke. Onaj isti strah koji je doveo do veličanja junaštva na bojnom polju i istovremenog nipodaštavanja i omalovažavanja vrednosti žene i majke. Svekoliko takozvano blagostanje savremenog čoveka zasnovano je na ratu i ratnoj industriji.

Bili toga svesni ili ne, nalazimo se usred rata na mnogim poljima. Ne samo što je materijalno blagostanje zasnovano na ratu i ratnoj industriji, bojno polje rata u kojem smo svi mi glavni akteri nalazi se duboko u nama, kod kuće, u našim porodicama, za stolom i na stolu, u našoj hrani, u poljoprivredi, u preparatima i lekovima čiju nam upotrebu u cilju poboljšanja zdravlja sugerišu hemijska i farmaceutska industrija. Došlo je do poremećaja osnovnih zakona života.

VLADA ZRTVE I IZBORI

Ne začuđuje onda što se često osećamo kao žrtve, žrtve državnog ili korporacijskog sistema, medijskih manipulacija, naftne ili farmaceutske industrije, žrtve porodičnih odnosa ili voljene osobe, ali svakako u prvom redu žrtve sopstvene nemoći, projekcije ili straha da se odvojimo od ustaljenih navika i struktura koje nas sputavaju i da se prepustimo snazi života – žrtve sopstvene, preuzete, nametnute ili umišljene nemoći.

Zamislite da ste odrastali u porodici u kojoj ste se svakodnevno suočavali s nesrećom, patnjom i nezadovoljstvom svojih roditelja. Obrasci ponašanja stečeni u porodici prenose se dalje, na naredne generacije. Ako vam je već u detinjstvu to dojadilo, možete sebi dati obećanje da nikada nećete biti kao vaš otac ili vaša majka. Možete ceo život utraćiti na dokazivanje da ste drugačiji i pre svega bolji. Ali kako vreme odmiče, bićete sve svesniji toga da u sebi ili kod svog partnera prepoznajete upravo one osobine koje ste najviše mrzeli kod svoga oca ili majke, može vam se desiti da u ogledalu prepoznate oca ili majku iako ste od njih pobegli na drugi kraj grada, države ili sveta.

Tako, na primer, ćerka oca koji je voleo da pije, možda je i bio alkoholičar, pa je ona zbog toga može biti stekla odbojnost prema alkoholu ili se zarekla da nikada neće okusiti alkohol, u svojim partnerskim odnosima stalno, ili uglavnom, nalazi muškarce alkoholičare. Vrlo često. Zašto se to dešava? Iz duboke nesvesne lojalnosti prema ocu alkoholičaru koga je svesno odbacila. I vrlo često je, naravno, puna negativnih emocija i reči prema svima njima. A muškarac alkoholičar u stvari je „ogledalo“ onog dela njene vlastite duše kojem se ne priznaje pravo na postojanje, to je otac alkoholičar koji boravi u njoj. I da ona sama ne bi bila alkoholičarka, nalazi muškarca alkoholičara koji to radi umesto nje, iz velike ljubavi, kao što to rade deca. I kada zaljubljenost prestane, to počinje da joj smeta. U stvari, smeta joj taj deo nje same koji je – kada je projekcija prestala – počela da prepoznaje u voljenom muškarcu, a zbog prevelike blizine nije u stanju da ga otkrije i vidi u sebi. To je dinamika tog sistema. U takvim situacijama najčešće počinjemo sve više da kritikujemo partnera i da se svađamo, dok se konačno i ne raziđemo, propuštajući još jednu u nizu mogućnosti da se suočimo, integrišemo, pa tako i zavolimo onaj deo u sebi koji ne volimo.

A može se desiti da vam se, sasvim neočekivano, sreća osmehne i da bez obzira na to što ste, na primer, odrastali u porodici s majkom koja je svakodnevno patila uz oca i konačno se možda i razvela, upoznate voljenu osobu i s njom zasnujete porodicu u kojoj vlada harmonija i ljubav. Uprkos sreći i lepoti života, u takvim uslovima vrlo često počinje da se javlja griža sasvesti i pritajeni strah, ali ne mali strah, nego onaj iskonski, strah da ćete izgubiti pravo na pripadnost svom porodičnom sistemu, da ćete postati „crna ovca“ i da će vas se svi odreći, jer uprkos svima koji su pre vas u vašem porodičnom sistemu patili ili bili žrtve, vi ste se odvažili da budete drugačiji i, štaviše, da uživate u blagodetima života i kvalitetnom partnerstvu, da budete srećni. Naravno da je taj strah potpuno iracionalan. To je strah poput straha malog deteta da će izgubiti majku i ostati samo. Ipak, podsvesno ćete početi sami sebi da poturate kamenje o koje se spotičete – ne biste li došli u sitaciju da od sebe oterate voljenu osobu i svu lepotu koju ste zajednički izgrađivali i tako konačno opet upali u staru poznatu strukturu, postali žrtva sopstvenih strahova, i isto kao i svi oni pre vas i vi postali nesrećni. Istovremeno, onda se osećate srećnim u nesreći i griža savesti nestaje...

Nedavno smo bili u poseti rođacima, razgovarali smo o sasvim svakodnevnim temama, deci, poslu, slobodnom vremenu. U jednom trunutku rođaka je uzdahnula i rekla kako bi i ona vrlo rado živela poput nas, radila ono što je ispunjava, hranila se zdravo, više vremena i pažnje posvećivala sebi i svojoj porodici, ali to joj, nažalost, nije moguće, jer kao diplomirani ekonomista ne može da nađe bolji posao od ovog koga ima u banci, iako joj je struktura posla takva da baš ne uživa u svakodnevnoj monotoniji i ispunjavanju obaveza, u blizini nema nijedne prodavnice zdrave hrane, itd. itd. U jednom dahu sa žaljenjem je konstatovala da bi i sutradan vrlo rado ostala na jutarnjoj kafi s nama, ali s mlađim sinom mora da ode na davno zakazani termin s logopedom u zabavištu. Kada mi je ispričala sipmtome zbog kojih ide logopedu, nisam mogao da joj ne ukažem na štetnost televizijskog i kompjuterskog ekrana na razvoj deteta, pogotvo u predškolskom uzrastu. Ubrzo me je zamolila da joj o tome ne pričam jer i sama je toga svesna, ali u kolotečini svakodnevnog života televizijski ekran joj je jedini spas kako da umiri ionako prilično nemirna dva dečaka. Kad su deca sama dok ona i muž rade, televizijski ekran i igrice na mobilnom telefonu najbolji su način da se deca umire i sigurno prebrode vreme dok im se roditelji ne vrate s posla.

Sutradan su se deca razdragano jurila po stanu i krila se po ormanima sve dok im nije došla baka koja ih svakodnevno čuva i sprema ručak. Odmah im je uključila TV i naredila da prestanu da jurcaju po stanu, jer mogu da se povrede, padnu, razvale orman, nešto slome itd. itd. „Ne mogu ja to tako da gledam i strepim“, dodala je, „najsigurnije i najednostavnije je da im uključim televizor i odmah je mir u kući...“

Žena uspešna u poslovnom svetu danas uglavnom mora da se ponaša kao muškarac, da živi sama ili se razvija preko svojih mogućnosti kako bi mogla da brine o porodici i u isto vreme radi svoj posao. Nažalost, nezamenjivi kvalitet majčinske brige društveno nije nimalo vrednovan niti je podržan bilo kakvom finansijskom nadoknadom. Nadoknada koju od države dobijaju majke koje kod kuće odgajaju decu ne samo što nije adekvatna, pre se može reći da je uvredljivo niska jer ni blizu nije dovoljno za elementarne potrebre. Veliki izazov, na granici s nemogućim, za svaku ženu je da u isto vreme odgaja svoju decu i izgrađuje svoju profesionalnu karijeru. Emancipacija je zapravo dovela ženu u pravi ćorsokak. Još pre nekoliko generacija vođenje porodice bilo je priznato u društvu, a porodica je imala izvestan status koji bi danas mogao da se uporedi s vođenjem jednog malog preduzeća.

Danas smo učesnici i svedoci razvoja te dinamike koja je u prošlom veku stvorila uslove za nastanak pokreta za emancipaciju žena, za seksualnu revoluciju itd.

Upravo kulminacija obespravljenosti žene dovodi do pobune i borbe za ravnopravnost. Ali borba se ponovo vodi na „bojnom polju“ patrijarhalne kulture i energije, dakle, istim sredstvima. I žena na jednoj strani dobija bitku, ali istovremeno kao da sa svakom dobijenom bitkom gubi rat. Takozvanom emancipacijom stiče prividnu ravnopravnost, a s njom i nove zadatke, nove obaveze. Dobija pravo na obrazovanje i pravo na posao, čime postaje i sve samostalnija. Ali ne napušta staru, iskonsku ulogu žene i majke koja se stara o porodici, brine o deci, rađa, daje i time produžava život. Istovremeno postaje žrtva svoje sopstvene „emancipacije“. Jer sada ima dvostruku ulogu: ulogu „muškarca“, čija je zapravo tradicionalna uloga da se stara za materijalno preživljavanje porodice, i svoju staru ulogu, ulogu žene.

Kao posledica toga, muškarac i otac sve više se oseća nepotrebnim u vlastitoj porodici. Do juče mažen i pažen u lepom i lagodnom životu u HOTELU MAMA, nastavlja da živi gotovo istim životom u HOTELU ŽENA. Jer iz velike ljubavi žena vrlo rado preuzima sve na sebe. Trči na posao, s posla kući, dajući se do poslednjeg daha, do potpunog iscrpljenja. I što je njeno davanje veće, muškarac se nesvesno oseća sve više zapostavljenim i nepotrebnim, tražeći spasa na poslu, u sitnijim ili krupnijim avanturama, alkoholu...

Kako to prevazići? Opet žena ima ključ u svojim rukama. Tako što će deo odgovornosti predati muškarcu, ocu zajedničke dece. Time će muškarcu vratiti deo dostojanstva i osećanja da je bitan za porodicu, a sebi omogućiti da ima više vremena za sebe.

VLADA ZRTVE I IZBORI

S obzirom na to da su u današnje vreme majke zaposlene, one mogu da kupe mobilne telefone svojoj deci i hrane ih u restoranima brze hrane, koriste ekrane da umire decu – jer posle napornog dana na poslu nemaju više snage da deci pruže adekvatne sadržaje – obasipaju ih slatkišima i poklonima kako bi kompenzovale grižu savesti koju osećaju jer im se ne posvećuju dovoljno. A kada deca odrastu, a vrlo često i pre toga, takav način života, osećanje manjka ljubavi i pažnje, neminovno ih dovodi u situaciju da traže terapijsku pomoć.

Iako je odavno poznato da osam sati izjutra za decu nije fiziološki najbolje vreme za početak nastave, roditelji i kada mogu ne podržavaju ono što je u interesu njihove dece, naime, da se početak nastave – bar za decu u nižim razredima osnovne škole – prilagodi dečijim potrebama. Jer iz praktičnih razloga potreba roditelja je takva da budući da oboje moraju ujutro na posao, nemaju kud nego da i decu rano odvode u školu, vrlo često bez doručka tako neophodnog za razvoj mladog organizma.

Na ovom mestu želim s vama da podelim još jedno tužno iskustvo koje sam sa svojom suprugom imao pre dve godine u školi koja radi po pedagoškom konceptu Marije Montesori, koja u prvi plan stavlja potrebe deteta, koju inače pohađa troje naše dece. Kada smo predložili da se u školi deci u produženom boravku za ručak priprema organska hrana, uprkos otvorenosti školske uprave roditelji su pružili izuzetno snažan otpor tom predlogu, što je bilo poražavajuće iskustvo. Izgledalo je kao da neko želi da naškodi njihovoj deci. Očigledno je da nisu želeli da se suoče s činjenicom da su upravo oni ti koji ugrožavaju sopstvenu decu dozvoljavajući im da u školi (kao verovatno i kod kuće) jedu nezdravu hranu pripremljenu od namirnica kontaminiranih pesticidima, herbicidima, antibioticima, anabolicima, genetski manipulisanim produktima, pojačivačima ukusa i drugim štetnim materijama kojih u hrani ne bi smelo da bude. Pokazalo se da je jedan od najvećih problema bio strah od toga da će deca, nakon što budu počela da jedu organsku hranu u školi, istu takvu organsku hranu početi da traže i kod kuće.

Uzimajući u obzir da škole s produženim boravkom postaju sve popularnije, problem s hranom koja se daje deci u školama postaje još više zastrašujući. Trenutno kompanija Apetito snabdeva zamrznutom hranom preko 40% škola i obdaništa u Nemačkoj, tako da nedostatak brige i interesovanja za to važno pitanje postaje alarmantan. Nažalost, samo mali broj ljudi u stanju je da vidi šta se zapravo događa iza kulisa ovakvih struktura, jer većina njih veruje da se zakonodavci dobro brinu o njima, imaju poverenja u zakonske uredbe o hrani i njihovu postojanost, kao i to da su u interesu potrošača. Ako pogledamo iza kulisa, shvatićemo da je u fokusu zakona pre svega zaštita interesa velikih prehrambenih lanaca, a ne interesa potrošača. Sanitarni razlozi koriste se za izbacivanje svega što je ostalo živo u hrani. Ako dozvolimo da se tako nastavi, nama (kao majkama i očevima) uskoro neće biti dozvoljeno da kuvamo za sopstvenu decu, budući da je mnogo bezbednije da se jede u Mekdonaldsu.

Kako izaći iz tog začaranog kruga? Kako ponovo uspostaviti ravnotežu između duha i materije? Kako u poplavi informacija iskristalisati onu pravu? Kako prevazići strah, koji je najbolji prijatelj svih medijskih kampanja i manipulacija? Treba li se pretvoriti u nepopravljivog večitog skeptika?

Jednu mogućnost izlaska iz tog kruga i čvrst oslonac pruža, svakako, jačanje porodice, tog osnovnog izvora naše energije i snage. Kada na takav način ponovo steknemo poverenje u sebe i pouzdanje i sigurnost u ljubav koja od naših predaka preko naših roditelja teče ka nama, nećemo morati grčevito da tražimo kompenzacije spolja, u trenutnom bleštavilu veštačkog svetla. Kada se okrenemo ka sebi i tu ponovo otkrijemo sva bogatstva koja su u nama i povezanost sa svime što nas okružuje, nećemo više biti tako lak plen PR-kampanja konzumentskog društva u kojem živimo...

Ratna industrija, Monsanto, Nestle, Unilever, Mekdonalds... nisu nastali tek tako. Svi smo mi na svoju sopstvenu štetu doprineli njihovom strelovitom uspehu i napretku. Da nisu oni možda svojevrsni prosvetitelji novog doba? Možda ćemo upravo uz njihovu pomoć uspeti da se otrgnemo iz učmalosti, probudimo iz dugogodišnjeg sna i konačno smognemo hrabrosti da više ne iščekujemo spas i spasitelja spolja, nego ga najzad nađemo tamo gde on zapravo jeste – u nama samima. Onda ćemo konačno – umesto sugerisane ideje o slobodi kao mogućoj odluci koju vrstu proizvoda ćemo sebi priuštiti – moći samoodgovorno da donesemo odluku o pravom izboru koji će za nas biti adekvatan.


VEŽBA

Krenite u sopstvenu dušu. I onda pogledajte na sve one na koje ne želite da gledate. Na sve koji su isključeni, koje je vaša porodica izopštila. I sada se povežite s tom duhovnom snagom koja ne pravi razliku među njima, za koju je sve isto. Osmotrimo potom šta se dešava kada sve te osobe pogledamo, do kraja sagledamo i s jednakom ljubavlju prihvatimo.

To se da vrlo jednostavno ispitati. Pogledajmo najpre svoju majku i svog oca. Volimo li i ih jednakom ljubavlju, ili ipak jedno volimo više od drugog? Šta se dešava kada ih oboje vidimo kako stoje jedno pored drugog i gledamo na njih s jednakom ljubavlju? A sada posmatrajmo očevu porodicu i majčinu porodicu. Koju više volimo? I šta se dešava kada i jednu i drugu volimo jednakom ljubavlju? Normalno je da su majka i otac različiti i da su porodice iz kojih potiču različite. Ali ta duhovna ljubav je ista, jednaka i za jedne i za druge, bez obzira na to što su različiti. I ovde možemo da spoznamo osnovne zakone mira. Ljubav znači i mir, a mir znači da sve gledamo s istom ljubavlju, iako su različiti. Istovremeno volimo te različitosti u sebi, tu mušku i žensku energiju koja se spaja u nama i koja je sa svime povezana… A sada osetite kako to deluje na vašu dušu...

Vlado Ilić
www.orderoflove.com

 

 
  

 

 
 
 
Oglasavanje Marketing
Novine Toronto
 

Free Downloads
 
Google - Chrome
MOZILA Firefox
MSN Messanger
Apple iTunes
Apple Quick Time Player
Adobe Flash Player

 
Java
Bit Torrent
Skype
Real Player
Win Media Player


Antivirus
AVG Antivirus FREE

  

 
Spyware

Spybot FREE
AD-Aware FREE
 
File Compress & Encrypt
Win Zip
Win Rar
 

Britic
Glas dijaspore

EURO Market
  
The Lord Byron Fundation for Balkan Studies

 
Serbia Tourist Guide
Zavicaj


Plaćanje kred. karticom
Credit Card Payment


Copyright © 1996-2017 "NOVINE Toronto"