Nezavisne Novine

Kanada

IZVESTAJ O SIROMASTVU

Manje siromasnih, ali veca beda medju njima

Nacionalni savet za socijalnu pomoc je objavio svoj godisnji izvestaj o siromastvu. Po tim podacima broj siromasnih u Kanadi je opao, ali je zato status najsiromasnijih dodatno srozan.
Ovaj njihov izvestaj, baziran na postojecim statistickim podacima za 1998. godinu, govori da je, zahvaljujuci ekonomskom prosperitetu poslednjih godina, broj siromasnih najnizi od 1992. godine. Iako je taj podatak ohrabrujuci, ipak jos nije dostignut nivo iz 1989. godine. Recimo, 233.000 porodica je 1998. bilo siromasno, a 1989. godine takvih porodica je bilo skoro dvostruko manje - 143.000.
Za cetvoroclanu porodicu koja zivi u Torontu, granica siromastva je 32.706 dolara godisnje. Po izvestaju Saveta, mnoge porodice prezivljavaju sa upola manjim godisnjim prihodom.
Dzon Marfi, predsednik Saveta, kaze da je vise uzroka dovelo do produbljivanja siromastva. Tu je pre svega, odluka federalne vlade da odustane od programa socijalnog smestaja, zatim male minimalne nadnice, a i smanjivanje socijalnie pomoci.
U izvestaju se pominje porast broja siromasnih medju mladjom populacijom. Zabrinjava podatak da cetvoro od desetoro sa porodicama, odnosno petoro od deset onih koji zive sami, zivi u siromastvu. Vise od polovine broja samohranih majki, a cak neverovatnih 85% mladjih od 25 godina, nema dovoljno za zivot.
Sve u svemu, po izvestaju, 1998. godine je oko pet miliona Kanadjana zivelo siromasno. Tuzno je sto je svako peto dete uskraceno za normalno detinjstvo, iako je Donji dom Parlamenta jos pre deset godina doneo odluku da se iskoreni siromastvo dece do 2000 godine.
Po misljenju Saveta, bilo bi potrebno dodatnih 17,9 milijardi dolara godisnje da se svi siromasni izvuku iz teskog materijalnog stanja. Marfi je rekao da nam je potrebna sinhronizovana akcija, a nagovestaje toga on vec nalazi u premijerovim postizbornim komentarima.

BESKUCNICI U KICINERU

Puno zena medju beskucnicima

Veliki sneg i niske temperature su skrenule paznju na beskucnike koji spavaju u crkvama. U Kicineru kazu da je njihov broj, u poslednjih sest nedelja, veci dva do tri puta u odnosu na isti period prosle godine.
Medju njima je sve veci broj zena, starosti od 14 do 75 godina. Takodje, ima i radnika sa toliko niskim primanjima da nisu u mogucnosti da sebi obezbede krov nad glavom.
Volonteri iz programa Out of the Cold, koji rade sa njima, su zaprepasceni sto medju beskucnicima ima cak i strucno osposobljenih, fakultetski obrazovanih i penzionera, ali i veoma bolesnih ljudi i onih sa psihickim problemima. Krajem novembra je vidjen i mladi par sa tek rodjenom bebom.
Zabrinjava i podatak da se odredjeni broj zena kroz prostituisanje snalazi da sebi pronadje smestaj preko noci.
Ljudi iz organizacije smatraju da je krajnje vreme da se nadlezni ozbiljno pozabave problemom beskucnika, umesto da se problem prebacuje sa jedne instance na drugu. Oni kazu da je potrebna akcija, a ne pregovori.

KANADJANI SKRTI?

Manitoba najvelikodusnija

Po podacima Instituta Frejzer, gradjani Manitobe su najvelikodusniji Kanadjani, dok su prilozi iz Alberte najveci. Ipak, generalno gledano, mi smo skrtice u poredjenju sa Amerikancima.
Institut ovo objasnjava manjom kolicinom novca koji ostaje posle izdavanja za takse. Oni kazu da smo, i mi i Amerikanci, podjednako voljni da dajemo u dobrotvorne svrhe, ali da mi izdvajamo manje.
Prosecna godisnja donacija Amerikanaca je 2.967 americkih dolara, u poredjenju sa 822 dolara kod nas. Mi ipak, radije cinimo dobra dela. Osamdeset osam procenata Kanadjana je 1997. godine dalo neki dobrovoljni prilog, u novcu ili na neki drugi nacin, nasuprot 70% americkih domacinstava koja su slicno postupila.
Podaci takodje kazuju da stanovnici Manitobe, inace na 32. mestu od ukupno 61 americke i kanadske drzave i provincije, poklanjaju oko 1,5% svog ukupnog dohotka. Stanovnici Alberte godisnje poklone 1.037 dolara.
Kanadski centar za filantropiju ne prihvata ovakav nacin direktnog poredjenja, jer podaci nisu prikupljani na istovetan nacin.

BOZICNE KUPOVINE

Knjiga o Rouzdejlu-bestseler u naselju

Najprodavanija knjiga u Rouzdejlu za ovogodisnje bozicne praznike je nova knjiga o ovom ekskluzivnom delu grada. Vlasnik jednog ovdasnjeg marketa je rekao da je, od novembra, prodao 200 primeraka. Kroz salu je dodao, da oni koji kupe knjigu rizikuju da ce takav isti poklon dobiti od svojih supruznika.
Knjigu je napisala Bes Hileri Kroford i sama jedna od onih koji tu stanuju. Ideja za knjigu se rodila kada su ona i muz kupili jednu staru kucu u ovom delu grada, i renovirali je. Na osnovu predmeta u kuci i prostorija, ona je napravila sliku o ljudima koji su tu pre ziveli. I tako je sve krenulo. Na tu sliku je nadovezala onu o celom prestiznom okruzenju, koje privlaci elitu Toronta poslednjih 150 godina.
"Mistika i romantika Rouzdejla su nesto posebno, a neopipljivo", rekla je ona.
Ova slikovita knjiga, na 204 strane daje prikaz arhitekata ovog naselja i zdanja podignutih po njihovim projektima, poreklo imena ulica, cak ima i odeljak o trgovcima nekretninama iz ovog dela, sa kraja proslog veka

UMETNOST I KRIMINAL

Sporno poreklo dve slike u Nacionalnoj galeriji

Kanadska nacionalna galerija je priznala prosle nedelje da postoji sumnja u poreklo dve slike koje spadaju u najznacajnije posleratne nabavke. Velika je verovatnoca da one spadaju u dela konfiskovana tokom spanskog Gradjanskog rata.
Sporne slike su Sv. Jovan Krstitelj, delo spanskog umetnika Huzepa Leonarda, i August i Kleopatra, rad francuskog slikara Nikolasa Pozena. Za oba dela postoje nepotpuni podaci o istoriji vlasnistva. Prvu sliku je Nacionalna galerija kupila 1937. godine, u jeku Gradjanskog rata u Spaniji, dok je drugu nabavio Tomas Haris, 1938. godine.
Nabavka slika je isla preko Entonija Blunta, britanskog dvostukog spijuna, koji je radio i za Sovjete. Jedan od njegovih veza iz sveta umetnosti Tomas Haris je osumnjicen da je radio sa delima konfiskovanim u Spaniji, izmedju 1936. i 1939. godine, za vreme rata.
Sto se tice Leonardovog dela, sumnja se u autenticnost, jer nije poznata privatna kolekcija iz koje potice. Pozenova slika je pod znakom pitanja zato sto je nabavljena preko sumnjivih kanala.
Obe slike ce 29. decembra biti stavljene na veb sajt Nacionalne galerije, ne bi li se utvrdilo njihovo pravo poreklo i prethodni vlasnici.
Galerijama sirom sveta je preporuceno da izvrse provere prethodnog vlasnistva svojih kolekcija, cije bi se poreklo moglo povezati sa nacistickim pljackama. Medjutim, provera nije ogranicena samo na Treci Rajh. Tridesetih godina su i republikanske trupe u Spaniji takodje krale slike i prodavale ih dilerima u Londonu, Briselu i Parizu. Dobijeni novac je slat sovjetskoj vojsci, da bi finansirala sukob.
Haris je bio dvostruko angazovan i za sovjetsku i za britansku obavestajnu sluzbu, je u to vreme nekoliko puta boravio u Spaniji i navodno profitirao od prodaje ukradenih umetnickih dela.
Blant, djak Kembridza i strucnjak za Pozenovu umetnost, je radio za Nacionalnu galeriju od 1948. do 1956. godine. Cinjenica da je ruski spijun, je otkrivena 1979. godine.

ZABRANJENI MEMOARI KRIMINALACA

Nema izdavanja knjiga i profitiranja na zlocinu

Po predlogu novog zakona, u Ontariju ce biti zabranjeno da kriminalci zaradjuju izdajuci knjige na osnovu prica o svojim zlocinima ili dajuci intervjue. Javni pravobranilac, Dzim Flaerti je rekao da je ovakav nacin sticanja novca "prava pretnja", iako nije mogao da da nijedan primer da se tako nesto do sada dogodilo. Osoblje iz njegovog ministarstva je izjavilo da je ovo preventivna mera da bi se to sprecilo u buducnosti.
Zakon ce se odnositi podjednako na kriminalce, kao i na saucesnike u zlocinu, ili clanove porodice, kao na primer bracne drugove, partnere ili decu.
Izdavacke kuce i mediji koji naprave takve ugovore sa krominalcima, ce morati da prijave sklapanje ugovora ili ce platiti kaznu do 50.000 dolara. Trazice se i pojedinacna odgovornost za zakonski prekrsaj.
Sav prikupljeni novac ce ici u fond za pomoc zrtvama zlocina.
Clan Parlamenta iz Nove demokratije, Piter Kormos, je rekao da je ovakav zakon nastao iz zelje da se dospe na novinske stupce. On zastupa misljenje, da je zakon zapravo nastao zbog pokusaja zataskavanja propusta vlade da kazni produkcijsku kucu, koja planira da snimi film o ubici Polu Bernardu i njegovoj bivsoj zeni Karli Homolka. Oni su u zatvoru zbog ubistva dve tinejdzerke i, po Kormosovom misljenju, zakon je upravljen upravo protiv njih.
Nove demokrate zele da vlada pruzi dokaze da producentska kuca nece dobiti ni dolara od poreza gradjana, kroz olaksice ili finansiranje od strane ontarijske Kompanije za razvoj filma.
Komos je rekao da ovakav zakon nece spreciti kriminalce da pricaju svoje price. Podsetio je i da slican zakon vec postoji jos od 1994. godine, i da Flaerti ovim pokusava da ostavi utisak da zastupa interese zrtava.