5. mart 2004.
MUKE PO MELU"Hristova strast" ("The Passion Of The Christ"), producent,
ko-scenarista i reditelj: Mel Gibson, glavne uloge: Dzim Kavijezel,
Maja Morgenstern, Monika Beluci, Hristo Naumov Sopov
Najkontroverzniji holivudski film godine stigao je krajem februara u severno-americke "multiplekse". Ni akutna "oskarovska" euforija nije mogla da spreci "Hristovu strast" da izbije u zizu interesovanja svetske javnosti, izazivavjuci brojne polemike i oprecne komentare, kako u filmskim, tako i u religioznim pa cak i politickim krugovima. Jedni su ukazivali da je film Mela Gibsona ultra-nasilan i antisemitski i da baca kolektivnu krivicu na Jevreje za Isusovu smrt. Drugi su, pak, ovo delo fanaticno branili i proglasili ga vernim Jevandjelju.
Bilo kako bilo, ovakva medijska halabuka je zapravo najvise doprinela da Gibsonov film, koji je prevashodno zamisljen kao autorski, umetnicki poduhvat (strpljivo i pazljivo ga je pripremao punih 12 godina!), postane "blokbaster" i sampion "boks-ofisa". U realizaciju ovog dela Gibson je ulozio svojih 25 miliona dolara, ali je vec za samo prvih pet dana prikazivanja film u Severnoj Americi ostvario zaradu od 125 miliona dolara!
Zaplaseni kontroverznoscu teme i mogucim negativnim reperkusijama prikazivanja ovog filma, nijedan veliki holivudski studio nije hteo da preuzme distribuciju "Hristove strasti". Ovog posla se prihvatila nezavisna filmska kuca "Njumarket" (koja je ranije proizvela veliki hit od krimi-trilera "Memento" ), i napravila posao godine u Holivudu! Ni cinjenica da glumci govore na starom aramejskom i latinskom jeziku, sa titlovanim engleskim prevodom (na sto ovdasnja razmazena publika nije navikla) nije nimalo uticalo da "Hristova strast" privuce brojnu armiju svojih sledbenika u bioskopima.
Poslednjih 12 casova u zivotu Isusa Hrista (pre vaskrsnuca), pretvorili su se na velikom ekranu u muke po Melu! Velika glumacka zvezda i "oskarovski" rediteljski laureat ("Hrabro srce", 1995.) Mel Gibson se sa "Hristovom strascu" bio nasao na meti odredjenog broja americkih filmskih kriticara, koji su srucili citavu lavinu losih ocena i teskih kvalifikacija. Njegov film je dozivljen kao mracni spektakl brutalnosti, fundamentalisticka pornografija i dvocasovna tirada non-stop nasilja, krvoprolica i brutalnosti koja torturu namece kao prolog spasenju.
Tako na primer, "Los Andjeles tajms" smatra da "sadisticki intenzitet nasilja u filmu nadmasuje sve ostalo". "Vasington post" za film pise da je "skoro pornografski svojom brutalnoscu", dok "Njujork tajms" navodi da je "obeshrabrujuce gledati film realizovan sa toliko verskog ubedjenja, a istovremeno toliko lisen milosti". Najdalje je ipak otisao "Njujork dejli njuz" sa ocenom da je to "najzesci antisemitski film snimljen jos od vremena nemackih propagandnih filmova iz Drugog svetskog rata".
Mel Gibson, koji inace pripada ultrakonzervativnom krilu katolicke crkve, na sve to je stoicki reagovao. Izjavio je da je on u svom filmu "samo verno sledeo Bibliju i da nije rasista i antisemita, jer je to greh". Takodje, izjavio je da je "zeleo da ovim filmom ljude natera da reaguju, ali da je zaprepascen opsegom polemike".
Tu je Gibson, nekadasnji apokalipticni "Pobesneli Maks" i neustrasivi skotski rodoljub Vilijem Valas, bio potpuno u pravu. Oko ovog filma digla se neprimereno velika galama! "Hristova strast" svakako nije film za kolektivni, porodicni odlazak u bioskop, ali nije ni manje ni vise nasilan od ostalih filmova koje gledamo. Pa, primera radi, zar nije "Gospodar prstenova: Povratak kralja" (upravo nagradjen sa 11 "Oskara"!) zapravo trocasovna ratna predstava nasilja i ubijanja? Paradoksalno je da su ovaj film mogli da gledaju i mala deca, dok je "Hristova strast" dobila klasifikaciju "R", sto znaci da nije "podoban" za uzrast nizi od 18 godina.
Gibosonov film vizuelizuje reci Biblije na najpotresniji nacin, nastojeci da prikaze ne samo svu dubinu i velicinu Hristovih patnji i samo-zrtvovanja, nego istovremeno i koliko varvarski je bio cin njegovog mucenja i raspeca. Ova prica je kazivana i ranije na filmskom platnu, ali, istina, nikad tako graficki kao sada. Patnje i raspece sina Bozjeg, proroka iz Galileje (snazna glumacka kreacija Dzima Kavijezela, koga posebno pamtimo iz filma "Tanka crvena linija") predstavljeni su kao mucno putovanje ka smrti, praceno uz niz izdaja, udaraca, krvi i bola. Bespostedno izivljavanje, sadisticko bicevanje i udaranje lancima Isusa iz Nazareta, okoncano njegovim razapinjanjem na krst, portretisano je kao odiseja boli i ponizenja. Pri tome, Gibson je upotrebio sve mogucnosti savremenog filmskog jezika da sto uverljivije odslika Hristove muke, spremnog da izdrzi sve torture u ime onoga u sta je verovao. Svaka kap proliveni Isusove krve i svaki iskidani delic njegove koze, prikazani su sa digitalnim realizmom. "Hristova strast" u tom pogedu podseca na onu strahobalnu sekvencu iskrcavanja saveznika u Normandiji, u Spilbergovom filmu "Spasavajuci vojnika Rajana". Ko zna, da su imali na raspolaganju ovakvu filmsku tehnologiju, kao sada Gibson, mozda bi na slican nacin svoju verziju biblijske price ispricali i Sesil B. De Mil, D.V. Grifit, Pjer Paolo Pazolini i Martin Skorseze, cija dela na ovu temu su ranije takodje izazvala ostre polemike, diskusije i proteste.
Scene sadisticke torture, od strane rimskih vojnka, Mel Gibson je suptilno "miksao" i prekidao serijom kratkih "flesbekova"- prikaza iz Hristovog detinjstva i mladosti, sto filmu daje spasonosnu dozu poeticnosti i humanosti. Izvanredna fotografija Kaleba Desanela, sa znalacki odabranom paletom boja i konstantnom igrom svetlosti i senki, doprinosi da "Hristova strast" deluje kao slika cuvenog baroknog umetnika Karavadja. Pored Dzima Kavijezela, upecatljive uloge su ostvarili Maja Morgenstern (kao Marija), Monika Beluci (koja glumi Mariju Magdalenu gotovo bez izgovorene reci), te posebno Hristo Naumov Sopov koji je pravo otkrovenje u roli harizmaticnog rimskog guvernera Poncije Pilata, sumnjicavog i podozrivog i prema samom sebi!
Optuzba da je Gibsonov film antisemitski je koliko okrutna, toliko i smesna. "Hristova strast" jasno pokazuje da oni koji su zeleli njegovu smrt su bili samo grupa visokih jevrejskih svestenika, kojima je Hrist sa svojim propovedima bio pretnja njihovoj poziciji i moci. Ovaj film apsolutno nije osuda jedne nacije, nego vlasti gladnih religioznih i politickih zvanicnika.
"Hristova strast" zapravo i nije film o tome ko je koga ubio, i koga za to treba kriviti. U svojoj srzi, to je delo o nesalomljivoj veri, samopozrtvovanju, razumevanju, toleranciji, oprostaju i ljubavi. Jednoj od najstarijih i najbolje znanih prica ljudske civilizacije Gibson je dao vidljivu savremenu rezonansu i snagu. Film govori i o vecnoj borbi za vlascu i moci, o izdajstvu i zlu koje, kao Satanin verni sluga, uvek vreba u svakom coveku. U svakom slucaju, "Hristova strast" je dosad nevidjena ekranizacija muka Mesije, koji je zrtvovao sebe za spasenje ostalih.
Beleske posle sest dana 32. Festa
Balkanski mozaik
Kako stvari stoje 32. Fest bice, bar po broju posetilaca, iznad visegodisnjeg proseka. Mada su do sada samo dve projekcije u gigantskoj dvorani Centra "Sava" (oko 3600 sedista) rasprodate do poslednjeg mesta (za filmove "Izgubljni u prevodu" Sofije Kopole i "Dogvil" Larsa fon Trira), poseta svim programima je ujednacena, tako da su se organizatori vec prvih dana festivala hvalili kako je napravljen dobar posao.
Iako je na ovogodisnjem Festu nesto manje filmova nego ranijih godina - oko sedamdeset - i dalje je nemoguce ispratiti bas sve sto zavredjuje paznju. To, uostalom, ne polazi za rukom ni ekstremnim filmofilima (kakvih u Beogradu nije malo), kojima Fest dodje kao zimovanje - cime god da se bave, krajem februara uzimaju slobodne dane! Realan novinarski prosek - ako se "gubi vreme" na posecivanje svakodnevnih konferencija za novinare i redovne redakcijske obaveze- ne moze da bude preko tri, cetiri filma dnevno. Bilo bi potrebno klonirati se ne bi li se videlo bas sve. Ali, sustina ovakvih festivala i nije da se vidi sve, vec da se, u granicama mogucnosti, od delova razlicitih programskih celina sastavi mozaik koji bi pruzio opstiji uvid u danasnja kinematografska stremljenja sirom sveta.
Zalosno je, medjutim, sto je paznja vecine domacih novinara prvenstveno usmerena na marketinski naduvane proizvode velikih kinematografija, dok se projekcije odlicnih filmova iz programa "Tamo daleko" (balkanske kinematografije) i "Cinjenice i slagalice" (dokumentarci) odvijaju pred svega desetak novinara.
Pod ociglednim uticajem americkih medija, neki vajni ovdasnji novinari i kriticari jos pre pocetka Festa proglasili su film Sofije Kopole "Izgubljni u prevodu" za sami vrhunac festivala, iako je rec, pokazalo se, o neukusno amerikanocentricnom delu koje predstavlja samo najnoviji biser u beskrajnom serijalu "Kako ignorantni Amerikanac gleda na spoljni svet" (u ovom slucaju na Japan).
S druge strane, ista ta novinarska druzina "kolonijalnog diskursa" nije smatrala za shodno ni da baci pogled na filmove kao sto su rumunski "Marija" Kalina Petera Necera, albansko-italijanski "Pisma na vetru" Petera Budine ili bugarski "Cija je ovo pesma" Adele Peve. A upravo su to dela koja iz razlicitih perspektiva osvetljavaju teme i probleme zajednicke svim balkanskim drustvima u tranziciji i koja bas zato ne bi smela da prodju nezapazeno.
"Marija" je "klasicna" prica o propasti porodice u post-komunistickoj Rumuniji. Jon, nekadasnji udarnik, cija je mnogoclana porodica "demokratiju" docekala bez stana (u suterenu bez struje), posle otkaza u livnici odaje se kocki i picu, maltretira porodicu, u neuracnljivom stanju stalno pravi skandale i u jednom trenutku cak zavrsava u pritvoru. Njegova zena, Marija, majka sedmoro dece, pokusava nekako da prehrani porodicu, ali posla nema, nema ni pomoci laznih filantropa, i "izlazak na ulicu" joj se vremenom namece kao jedino "resenje". Film je inspirisan tragicnom sudbinom autenticne licnosti, a nacin na koji "secira" bolne tacke rumunskog drustva moze da sluzi na cast rumunskoj kinematografiji.
Isto vazi i za albanski film "Pisma na vetru", ciji je podtekst isti - "tranzicija ka demokratiji", ali sa lokalnim albanskim specificnostima. Univerziteski profesor ostao je bez posla i bez sanse da ga dobije, dok se baraba, kojoj je ovaj pre "demokratskih promena" spasio glavu, bogati trgujuci ljudima. Albanska realnost je nesumnjivo crnja i gora nego srpska - beda je nesaglediva, na svakom koraku su haos i anarhija, visok stepen beznadja ogleda se svakodnevnim "ekspedicijama" preko Jadranskog mora koje se cesto zavrsavaju fatalno - ali, i kada se iz ove price apstrahuju neki "lokalni momenti", ostaje fascinantan broj slicnosti sa danasnjom Srbijom. Izmedju ostalog i to da najveci ljudski sljam i tamo i ovde karijeru "zaokruzuje" u politickim vodama.
Bugarski dokumentarac "Cija je ovo pesma" nije toliko "tezak", iako i on suptilno potcrtava iracionalnost balkanskih naravi. Ideju za film, autorka je dobila, dok je u jednom istambulskom restoranu sedela u balkanskom drustvu, sa prijateljima iz Turske, Grcke, Srbije, Bosne, Albanije i Makedonije. Kada je orkestar zasvirao pesmu, koja se u Srbiji smatra vranjanskom ("Ruse kose"), svi prisutni su istovremeno zaustili "pa, ovo je nasa pesma", sto je bugarsku rediteljku Adelu Peve, potaklo da obidje svaku od ovih zemalja "i razjasni stvar". Cilj njenog balkanskog putesestvija nije bio da otkrije poreklo pesme, vec da na jednom trivijalnom primeru ilustuje netolerantni mentalni kod koji u vecoj ili manjoj meri postoji u svakoj od ovih sredina. Koren poznate melodije tesko je locirati, ali autorka svuda susrece "znalce" koji pesmu svojataju, dok drugima odricu bilo kakvo pravo (ko)autorstva. Veliko finale puta je na svetkovini u delu Bugarske koji se granici sa Turskom: "Ko kaze da je ta pesma turska bice kamenovan!"
Za razliku od prethodnih filmova, dokumentarac "Sretno dijete" hrvatskog televizijskog novinara Igora Mirkovica dobio je prethodnih dana publicitet kakav zasluzuje. Mirkovicev film je posveta najlepsim danima njegove mladosti ("kada je sve izgledalo lepo i bezazleno") i "novom talasu" jugoslovenskog rokenrola. Koristeci mnostvo retkih arhivskih snimaka i belezeci svedocanstva glavnih aktera "novog talasa" (Darka Rundeka, Davorina Bogovica, Mirka Ilica, Srdjana Sapera, Vlade Divljana i drugih) koji su danas rasuti sirom sveta, Mirkovic je verno rekonstruisao duh jednog prohujalog vremena kada su "uz ratne filmove u boji i ceste tucnjave u skoli" u Jugoslaviji odrastala "stvarno sretna dijeca". Mirkovic tvrdi kako mu nije bila namera da napravi nostalgican film, ali "Sretno dijete" ne moze da ne probudi nostalgiju za vremenom kada je muzika, jednoj generaciji neopterecenoj svim (ne)mogucim podelama i mrznjama, izgledala kao najvaznija stvar na svetu.
Predrag Dragosavac
FEST:Glavom kroz zid
FEST je medjunarodni festival i revija nagradjenih filmova sa vaznijih svetskih festivala, poput Kana, Berlina, Venecije, Toronta i drugih. Ove godine moze se pohvaliti berlinskim pobednikom, filmom "Glavom kroz zid" nemackog reditelja turskog porekla Fatiha Akina; i tu bi se ponosno i stalo.
Dakle, apsolutno posecena projekcija razlog je, prvenstveno, dobro isplaniranog marketinga, zatim najavljenih gostiju koji su se i pojavili, i na kraju i najvaznije rec je o pravoj filmskoj prici, sto je u scenaristickom smislu retkost; u prilog tome govori i ovogodisnji Oskar za najbolji scenario.
Retko se desava da Zlatni medved ostane u Nemackoj, jos redje da ga dobija turski imigrant; ali interesantno je da Akin upravo prica svoju pricu "dvostrukog identiteta" individua, razapetih izmedju nametnute tradicije i slobode u kulturnom i svakom izrazu.
Mlada i lepa Nemica turskog porekla, za devojku sa muslimanskim nasledjem, isuvise uziva u zivotu. Bezanje iz konzervativne porodice donosi joj slobodu, ali i sramotu, patnju, zrtvu i ljubav koju ce otkriti kasno. Naizgled, obicna prica samo je nalicje gorcine i ironije, tragikomicna kreacija, univerzalna drama.
Sibel Kekeli, glumica ovog filma, karijeru je pocela u porno filmovima, da bi trijumfovala u Berlinu kroz lik koji se moze poistovetiti sa njenom prosloscu. A kako je vladalo veliko interesovanje novinara upravo za razloge njenih prethodnih uloga, glumica se branila prezivljavanjem i finansijskim razlozima. Nekima ni to nije bilo dovoljno motivisano. A tek moralno?
Biljana Radovic
HULAHOPKE ZA SVAKU PRILIKU
Proslavljeni autor dokumentarnih filmova u nas, svakako je Goran Radovanovic, a zatim i clan Udruzenja filmskih umetnika Srbije i Evropske filmske akademije u Berlinu. Torino, Sijetl, Tokio, Hamburg, Ostin, Rim, Kanzas Siti, Lisabon, Zeneva i na kraju Beograd i FEST i premijera filma "Casting".
Polazeci od reklamnog slogana za hulahopke NAJLEPSI KORAK U EVROPI i kastinga za iste, doslo se do dugomentrazne verzije filma koji oslikava probleme drustva u tranziciji. Film je retko autenticna slika i prilika koja uspostavlja trziste; sve je na prodaju, i dusa, i telo, i glas, i mozak, i drugo bice.
Goran je autor mnogih dokumentaraca, poput filmova:"Moja domovina", "Ispovest", Sve o mojoj tetki", ali je domacoj publici retko dostupan na televiziji i na martovskom festivalu. Mozda su razlozi toga, upravo materijal jednog novog dokumentarnog filma; ali zasigurno se stanje nasih televizijskih produkcija dovodi u pitanje.
Pored Radovanovica, u programu "Cinjenice i slagalice", svoj novi dokumentarac "Povratak" predstavice i Svetlana i Zoran Popovic.Biljana Radovic
NOVI SAD
Igi Pop dolazi na Egzit
Na ovogodisnjem festivalu Egzit nastupice americka pank rok zvezda Igi Pop , saopstili su juce na konferenciji za novinare organizatori festivala, koji ce se ove godine cetvrti put odrzati u Novom Sadu.
Portparol Edzit tima Aleksandra Kolar rekla je da ce Igi Pop nastupiti 4. jula i navela da su se organizatori na ovaj potez odlucili posle ankete u kojoj je ovaj muzicar bio najtrazeniji.
Organizatori nisu hteli da preciziraju koji izvodjaci, pored Igija Popa, dolaze na festival, uz komentar da ce "Igi biti zadovoljan drustvom".
Igi Pop, "kum panka", muzicku karijeru je poceo 60-ih godina u Detroitu, kao bubnjar u bendu "Iguanas", da bi svega dve godine kasnije sa sastavom "Studziz" snimio kultne hitove "No Fun" i "I Njanna Be Your Dog", koji su bili ispred vremena.
Muzicar je 70-ih godina zapoceo i solo karijeru. Izvrsio je veliki uticaj na legende roka, poput Dejvida Bouvija, a kasnije i na ceo novi talas i svetsku nezavisnu muzicku scenu.
Organizatori festivala, koji se odrzava na novosadskoj Petrovaradinskoj tvrdjavi, najavili su i ucesce na sajmu turizma u Berlinu (od 12. do 16. marta) gde ce, pored ostalih izlagaca, predstaviti turisticku ponudu Srbije.
Organizatori Egzita najavili i konkurs za neafirmisane bendove iz zemlje i okruzenja, koji ce trajati od 1. aprila do 1. maja. Dvadeset izabranih demo grupa svirace na ovogodisnjem festivalu.
SANKT PETERBURG
Dijadema izlozena u Ermitazu ceka ruskog kupca
U sanktpeterburskom muzeju Ermitaz izlozena je iz Velike Britanije doneta dijadema iz epohe carske Rusije, minuciozno izradjena od zlata, dijamanata i rubina, za ciju stalnu repatrijaciju sada novac treba da skupe ruski biznismeni.
"U Sankt Peterburgu ona je zablistala sjajnije nego u Engleskoj ili u Moskvi", izjavio je predstavnik Ermitaza Artjom Tarasov.
Dijadema je bila vencani poklon velikog kneza Mihaila, unuka cara Nikolaja Prvog, Sofiji fon Merenberg, kojom se ozenio 1891. godine.
Car Aleksandar Treci se, medjutim, protivio njihovoj veridbi, jer je smatrao da ona, iako je bila potomak najveceg ruskog pesnika, Aleksandra Puskina, nije nedostojna Mihaila.
Njih dvoje su se onda preselili u Britaniju, gde su dobili titulu vojvode i vojvotkinje De Torbi.
Dijadema je zavrsila kod markize Sare Milford-Hejven, koja je pristala da je proda nekom ruskom kupcu, ako se takav moze naci. Ukras je u januaru stigao u Moskvu da bi bio izlozen i da bi ga procenili strucnjaci.
Tarasov je na konferenciji za novinare u Ermitazu rekao da ce dijadema biti vracena u Britaniju ako se ni jedan kupac ne pojavi do kraja meseca.
Ocekivana vrednost, koju definitivno treba da utvrde strucnjaci, procenjuje se na izmedju cetiri i osam miliona dolara.
RUSIJA
Najstariji voz u SSSR-u ukraden i prodat u staro gvozdje
Nepoznate osobe ukrale su najstariji voz u bivsem Sovjetskom Savezu, nakon cega su ga isekli i prodali u staro gvozdje, saopstila je policija.
Portparol policije ukrajinskog grada Donjecka rekao je da su lopovi falsifikovanim dokumentima ubedili cuvare industrijskog muzeja da voz treba da bude premesten iz te institucije.
Lopovi su, po svemu sudeci, dizalicom pomerili lokomotivu iz 1924. godine, a zatim je isekli na komade kako bi je prodali u staro gvozdje.
"Metal je pronadjen na otpadu starog gvozdja izvan grada", kazao je portparol policije i dodao da su veoma mali izgledi da ce voz biti sastavljen.
Kradje delova mostova, elektricnih vodova i poklopaca za sahtove radi prodaje u staro gvozdje ceste su u Ukrajini, u kojoj ima mnogo siromasnih. Prema zvanicnim podacima, cetvrtina od 48 miliona stanovnika te zemlje zivi ispod granice siromastva.
PARIZ
Umro francuski sanjsonjer Klod Nugaro
Francuski pevac Klod Nugaro (Claude Nougaro), poznato ime francuske sansone, umro je juce u 75. godini, posle duge bolesti, saopstio je njegov agent Sarli Maruani (Carley Marouani).
Pesnik i poeta, Nugaro je autor pesama "Cecile, ma fille", "Une petite fille en pleurs", "Le jaz et la java" i "Toulouse".
| Redakcija | Arhiva | Pretplata | Pišite nam |
Copyright © 1996-2004 "NOVINE"