Broj
1001, 29. april 2005
TORONTO
Veliki jubilej
Branka Miokovića
U
galeriji “Praxis” vlasnika Anke i Branka Miokovića održana je 15. aprila
2005. izložba slika “Zastave” kojom je Branko Mioković obeležio veliki
jubilej u svom životu: 10 godina od osnivanja galerije, 40 godina
umetničkog stvaralaštva i 30 godina od kako je kročio na tlo Kanade.
Ovom
prilikom okupili su se mnogi prijatelji, umetnici i ljudi sa kojima
Branko već dugi niz godina sarađuje.
Goste
je pozdravio Nikola Ajdačić a uvodnu reč dao je Radovan Gajić. Među
ostalom on je rekao:
“Zastave Branka Miokovića nisu ni na kakvim kopljima.
Ove
zastave su našpanovane, zategnute na sve ili sa sve četiri strane. Ovo
su razapete zastave.
Ovako predočene, Miokovićeve zastave su, bez obzira na veličinu platna,
pre i više, idejni nacrti za moguce zastave, ali za zastave posle
identifikacije, posle prepoznavanja, posle susreta, u kome smo dobro
sagledali ko je ko i pod kojom je zastavom stigao za tragiku susreta.
Ovo su zastave posle svih, navodno osvojenih
kota i važnih tački gospodarenja
terenom. Najviše onim na kome smo ponikli, našim dvorištem.
Zategnute, razapete, kako nam je to umetnik saopštio, ove zastave nikada
nijedan meteorološki vetar neće moći da zanjiše. Ali, zastave Branka
Miokovića su takve zastave koje nikada neće prestati da se njišu na
vetrovima naših duša. Jer samo duša ume da nađe lepotu pobede u
pretrpljenom porazu.
Samo je duša mogla da islika ove, zastave, kako sam umetnk kaže " mnogo
više poraza nego pobeda ". Verovatno otuda su ovo i daleko više zastave
smisla, nego sve one druge zastave, koje su obeležile pobede ovih ili
onih političkih i vojnih igrarija. Ostavljajući uvek za sobom, po neki
deo ubogaljenog, poniženog i nasilno usmrćenog čovečanstva.
Miokovićeve zastave će, za razliku od tih vojnih i političkih, u našoj
svesti i savesti trajati izvesno duže, i treperiće izvesno snažnije, jer
su u svom ironičnom postanju, to zastave koje obeležavaju bezmerje
estetskog, nadpolitičkog, nad-prizemnozemaljskog osvajačkog čina”.
Na
kraju, preostaje nam samo, da našem nadasve dragom sugrađaninu poželimo
još mnogo godina stvaralaštva sa iskrenim željama da istraje na putu
umetnosti.
Ivana Đorđević
TORONTO
Svedočenja o
Kosovu i Metohiji
Ovogodišnji, šesti po redu, književni protest u organizaciji Udruženja
književnih stvaralaca "Desanka Maksimović", posvećen je pogromu Srba 17
marta 2004. Pesnici su se pojavili u ulozi svedoka sa lica mesta. Ovaj
skup je održan u sali Karpato-Ruskog doma pod pokroviteljstvom
Sveslovenskog komiteta grada Toronta. Povod za događaj je bio
sakupljanje finansijske pomoći za osnovnu školu u Štrbcima - nabavku
školskog pribora.
U
prvom delu programa, Stojanka Radenović-Petković i Katarina Kostić,
kazivale su svoje utiske sa putovanja kroz Kosovo i Metohiju u septembru
mesecu prošle godine. Proputovale su skoro celu kosovsku zemlju od
Leposavića do Brezovice, poznatog skijaškog centra Šar planine. Odatle
do Prizrena ima samo 36 km. i još 14 km. do albanske granice. Nisu imale
pratnju UNMIK-a. Jedina garancija , bilo je pismo UNMIK-a na tri jezika,
srpskom, engleskom i albanskom o razlogu njihovog putovanja - poseti
osnovnim školama u srpskim enklavama.
Vodiči na ovom putovanju bili su poznata srpska pesnikinja sa Kosova,
Darinka Vučinić, doktor književnosti i njen suprug, profesor Dragan
Pejčinović, doktor ekologije. Putovali su njihovim privatnim kolima bez
tablica. To je bilo po savetu zvaničnika UNMIK-a jer Šiptari pokazuju
veliku netrpeljivost prema kraljevačkoj registraciji vozila.
Šiptarska policija je nekoliko puta zaustavljala kola. Sledila su i
druga neprijatana iznenađenja. Srpska imena mesta bila su ispisana samo
na albanskom. Na jednoj tabli pored puta pisalo je "Evro Kosovo", "Čisto
Kosovo", naravno na albanskom. Skoro ceo Kosmet je pretvoren u veliko
gradilište, sa buldožerima, velikim kamionima, ogradama od žica i
kamerama. Šiptarske kuće su bile bez okućnica, bez cveća. Vidno je da
nema mnogo obrađene zemlje. To što je bila srpska zemlja sada nema ko da
obrađuje.
UNMIK traži dozvolu za gradnju tj. tapiju na srpsku zemlju. Srećom, Srbi
za sada odolevaju pritisku.
Zbog
svega viđenog i doživljenog, uprava udruženja "Desanka Maksimović"
uputila je pismo Kofi Ananu, generalnom sekretaru UN i drugim svetskim
organizacijama. Kofi Anan je pozvan da lično poseti Kosovo. Jedini
prijatan doživljaj bila je poseta školama, poseta osnovnoj školi u
Štrpcima gde su pesnikinje poklonile deci knjige, školski pribor i
slatkiše.
U
drugom delu programa, govorena je poezija pesnika sa Kosova i metohije,
Darinke Jevrić, Darinke Vučelić, Sonje Ivković, Draginje Urošević,
Mirjane Vukićević - Spužić, Mirka Zarića, Lazara Dašića, Radoslava
Zlatanovića, Ranka Đinovića, Milana Mihajlovića, Nenada Jere Radenkovića,
Ratka Popovića, Milorada Radunovića i Aleksandra Despotovića.
Ove
pesme su čitale Milena Cvetković, Buba Braunštajn i Milorad Luković. U
svom uvodnom izlaganju Milena Cvetković koja je vodila program, imeđu
ostalog je rekla: "Ma gde bili, svako od nas oseća Kosovo kao svoj koren,
koji neki moćnici u svojoj bolesnoj sujeti i dalje seku. Dok drvoseče i
glavoseče vršljaju tom svetom srpskom zemljom u koju se slio belosvetski
kriminal svake vrste, u malim oazama čistote čuje se još srpska reč,
zajeca crkveno zvono i male dečije glavice sanjaju slobodu, sanjaju o
slobodi u 21. veku. Čekaju polja orače, čekaju parkovi decu, čekaju ovce
čobane a sve njih čeka metak. Zaključani u strah Srbi na Kosovu čekaju
da se probudi savjest čovečanstva a moćni svoje zlodelo i dalje kriju
pod licemernom frazom uvođenja demokratije u sve krajeve sveta.
Članovi udruženja “Desanka Maksimović” čitali su svoje pesme posvećene
Kosovu. Na kraju je Milan Čelik, predsednik Sveslovenskog komiteta u
Torontu objasnio ciljeve ovog saveza osnovanog 1939 u Pragu.
Milan Čelik
