Broj
1017, 26.avgust 2005
VELIKI DOGAĐAJ U TORONTU
ART SALON 2005
Uskoro će u Torontu biti jedna predivna manifestacija koja se već
godinama održava pod nazivom “ART SALON” a u organizaciji dvoje
entuzijasta Bise i Milana Šćekić (na slici ispod)
koji sve to rade iz neizmerne ljubavi prema umetnosti i u želji
da ovom gradu pruže jedinstven kulturno umetnički sadržaj .
Ove
godine, ono što ovu izložbu čini još interesantnijom je i to da pored
umetnika iz Toronta, svoje radove izlagaće i slikari iz Beograda. Učešće
se uzeti ljudi koji već godinama predano rade i priznati su kako u
Kanadi i Srbiji, tako i širom sveta:
Zoran Beatović, Biljana Cincarević, Vladimir Dunjić, Vladan Ignjatović,
Mito Komatina, Dubravka Matić Mandić, Deana Nastić, Gordana Olujić Dosić,
Vesna Perunović i Milan Tucović.
Ceo
projekat pod nazivom "SYNERGY",
zamišljen je, kao što i sama reč kazuje, da
razmeni tu energiju umetnika, organizatora i svih ljudi koji su podržali
ovaj projekat sa onima koji će doći, videti i nadamo se osetiti te
pozitivne vibracije koje na svojstven način ova vrsta umetnosti i pruža.
"Art is a lie that helps us recognize truth"
Picasso
Zamišljeno je da kroz sve te slike i skulpture koje će biti izložene u
jednom sasvim novom prostoru, pripremljenom samo za ovu priliku, se
opustite i prepustite vizuelnom doživljaju kao i da uživate u
raznovrsnom sadržaju koji će biti tokom trajanja ‘Art Salona” o čemu će
vas “Novine Toronto” redovno obaveštavati. Biće to jedinstvena prilika
da se prošetate do grada, družite se i uživate u jednom lepom ambijentu.
Svečano otvaranje izložbe je 29. septembra 2005. ART SALON će biti
otvoren do 24. oktobra 2005 na:
199
Queen East,
Toronto
Tel:
416 594 1936 Fax: 416 466 0576
Artsalon@rogers.com
www.novine.ca/artsalon
U
narednim brojevima "Novine Toronto" predstavićemo vam učesnike 'Art
salona 2005"
Ivana Đorđević
Vladan Ignjatović
Iako
formalno nije primljen na Likovnu akademiju u Beogradu, Vladana
Ignjatovića su, u svojim ateljeima, slikarskoj veštini učili isti oni
profesori Akademije koji ga nisu primili. On je slikarsku karijeru
nastavio u Torontu u koji je došao 1993. godine.
 |
Vladan
Ignjatović |
 |
| |
"Me" |
Vladan slika apstraktnim i figurativnim stilom u tehnici ulja, akrilika
i miks media.
Žena
je jedna od konstantnih tema njegovih radova. Njegova platna su istinska
oda ženi. One potiču iz stvarnosti, ali prolazeći kroz njegovu prizmu
postaju likovi prenaglašeno krhkih tela zaustavljenih u pokretu,
izduženih vratova, sanjalački, blago nagnute glave, obnaženih grudi i
okupanih vatrenim bojama.
"Ja
stvaram slike zato što nosim u sebi ideje kojima treba oslobođenje",
kaže, Vladan. "Drugi ljudu su, tokom godina, moje slike i crteže
opisivali na različite načine: kao figurativne, impresionističke i
ekspresionističke po stilu. Ali, ja sam iznad svega iskren slikar. Da
bih stvarao savršenstvo, svaki novi rad počinjem čist, oslobođen svih
predhodno utvrđenih misli i oblika. Zbog toga moje slike uvek uključuju
nešto slučajno i neočekivano. Oduvek sam želeo da naslikam savršenu
sliku. Mislim da do sada nisam u tome uspeo i to je ono što me održava i
tera da nastavim".
U
Kanadi, Vladan je počeo da koristi nove medije izražavanja. Bavi se
oslikavanjem murala u javnim i privatnim prostorima, a 1995. godine
njegov talenat otkriva industrija crtanog filma. Između ostalog, njegovo
ime se nalazi na špici filma i TV serije "Anne of Green Gables".
Vladan je izlagao u Kanadi, Americi, Jugoslaviji i Mađarskoj. Kao slikar
portreta predstavljao je Jugoslaviju na međunarodnoj izložbi u Hamburgu.
Gordana Olujić Došić
Gordana Olujić-Došić je diplomirala na odseku tekstila beogradske
Akademije za Primenjenu umetnost. Studije i istraživanja u oblasti
tekstila nastavila je u Londonu. U Torontu živi i radi od 1988. godine.
 |
Gordana
Olujić-Došić |
 |
| |
"Say_so" |
Gordana je bila gostujući umetnik u Harborfront studiju od 1989. do
1992. i pod uticajem novog okruženja njen umetnički interes postepeno
skreće od tapiserija velikog formata ka manjim radovima na tekstilu.
Uskoro treba da počne da eksperimentiše sa sito štampom, vlaknima i
kolažom.
U tom periodu Gordana stvara seriju manjih tapiserija inspirisanih
tkanjem, vezom i tekstilom koje su mlade srpske devojke tradicionalno
pravile za svoj miraz. Slike mezolitskih kamenih skulptura iz Lepenskog
Vira i ćirilično pismo, takođe postaju sastavni deo njenog grafičkog
jezika.
Henry Wright je (1992.) napisao o Gordaninom radu: "Njeno stvaralaštvo
pokazuje specifično etničko i kulturno nasleđe, ali u isto vreme
ostvaruje vezu sa širokom raznovrsnom publikom. Bez žrtvovanja svog
identiteta ona uspeva da ostvari univerzalni akord."
Gordana
se bavi temama vanvremenskog i univerzalnog ljudskog iskustva, kao i
uzajamnog dejstva i jedinstva suprotnosti.
"Ja
istražujem pozitivne i negativne strane stvaralačkih i razaračkih sila
kako u ljudskoj istoriji, tako i u prirodi. U tom kontekstu ljudska
nastojanja su viđena kao optimistička i herojska, ali i šaljiva, a
ljudski artifakti su ujedno i krhki i monumentalni, efemerni i
vanvremenski", smatra umetnica.
U
novim radovima Gordana koristi kolaž, sito štampu zasnovanoj na
fotografijama i objektima, kao i manipulaciju koncem. Kao veliki
poštovalac prirode, reciklira i koristi razne prirodne materijale.
Izlagala je na mnogobrojnim samostalnim i kolektivnim izložbama u
Jugoslaviji, Americi i Kanadi.
Pripremio Milan Šćekić
TENIS
Jelena Jankovic na turniru u Torontu
Po
prvi put su na teniskom turniru, koji je održan prošle nedelje u Torontu,
bile prisutne tri naše teniserke: Monika Seleš kojoj je, kao
četvorostrukom uzastopnom pobedniku torontskog teniskog turnira uručena
specijalna nagrada od teniske federacije Kanade i u takmičarskom delu
Jelena Janković i Ana Ivanović.
Monika je rekla da joj povreda stvara probleme da se vrati u formu u
kojoj je bila. Danas ona trenira decu u američkim teniskim kampovima gde
se otpočinje tenis sa 3 godine. U intervju je rekla da joj je drago što
danas Srbija ima nove mlade teniserke Jelenu i Anu.
Nažalost Ana Ivanoviić morala je da otkaže svoj meč sa Kim Klusters zbog
lakše povrede mišića ramena. Zbog povrede moraće da pauzira sa tenisom
neko vreme, tako da je otputovala za Njujork da se priprema za sledeći
turnir.
Sa
Jelenom (slike desno i dole) smo razgovarali u
Jolly kafeu. Prijatno nas je iznenadila njena neposrednost srdačnost i
spremnost, da iako je bila umorna, da ovaj kratak intervju specijalno za
“Novine Toronto”. Jelena je sa 12 godina profesionalno krenula da se
bavi tenisom, može se reći sasvim slučajno, skupljajući lopte svom
starujem bratu. Ovaj sport joj se jako dopao tako da je počela da ga
intezivno trenira i u kratkom roku pokazala da itekako ima talenta.
Između klavira za koji je takođe imala puno smisla i tenisa prevagnuo je
sport.
"Nisam
zadovoljna igrom koju sam pokazala na turniru u Torontu i ne raduje me
što sam se na ovaj način popela na 17 mesto rang liste. Nisam uopšte u
formi jer intezivno menjam stil igre, naročito servis, jer sam od
nedavno sa novim trenerom koji intezivno radi i na mojoj fizičkoj
kondiciji. Užasno sam se osećala svih ovih dana. Svako jutro budila sam
se u bolovima u svakom deliću tela i predpostavljala sam da neću dati
neke dobre rezultate. Međutim, obzirom da sam veliki borac, iskreno se
nadam da ću ovu krizu ubrzo preobroditi i da ću uskoro biti u top formi
sa jednim znatno izmenjenim stilom igre".
Jelena
je i u prirodi devojka nebične lepote, sasvim normalnog poimanja života
i ni u jednom trenutku, kako bi se možda očekivalo, ne ponaša se
prepotentno i nadmeno. Pored tenisa ona i studira jer je svesna da je
karijera teniserki jako kratka, tako da želi nakon toga da sa diplomom u
ruci ima mogućnost da se bavi svojom profesijom. Kaže da vodi normalan
život, koliko je to prilike omogućavaju obzirom da je često na putu.
Nedostaju joj prijatelji i Beograd i uvek na turnire ide sa jednim od
članova porodice jer joj to daje snagu i sigurnost.
"U
tenisu nažalost nema prijateljstva između igrača jer je prisutna ta neka
ljubomora i rivalstvo. Družim se sa nekim od njih ali to nije ono pravo
našta sam navikla u redovnom životu. Možda zbog toga nemam idola. U
suštini ovo je samo jedna "sportska igra" a pravi život počinje tek
nakon završetka teniske karijere", rekla nam je Jelena.
Ostavili smo je da uživa u specijalitetima restorana Jolly, jer je rekla
da je strašno gladna i da uživa u hrani a i da na sreću to ne utiče na
njenu liniju i izgled tako da se u slobodnom vremenu bavi i manekenstvom.
Ivana Đorđević
POZORIŠNA PREDSTAVA JDP-a U TORONTU
ZAŠTO HADERSFILD?
...ili otkud da se jedan srpski komad, koje se dešava u Srbiji i čiji su
likovi Srbi, zove Hadersfild? I otkud da ga
režira jedna Britanka? I kako to da prvo bude izveden na jednoj sceni u
Engleskoj? I šta je to što predstavu čini tako posebnom?
O
Engleskom gradu Hadersfildu znamo otprilike onoliko koliko i stanovnici
Hadersfilda o nama - znači ništa. Da ne bude zabune ni posle predstave
nećemo znati ništa više o Hadersfildu, ali ćemo o nama saznati gotovo
sve što ima da se sazna. Ili bar tako kažu kritičari. Hadersfild je samo
odgovarajući pandan Zrenjaninu, odnosno Bečkereku, odnosno Petrovgradu,
ili bilo kom drugom mestu u kome prisustvujemo dvadesetčetvoročasovnom
susretu starih prijatelja.
Znamo
da je svet mali. Stalno sebe podsećamo na to da je svet
mali.
AlexChisholm rediteljka iz Lidsa čija je prijateljica Duška
Radosavljević, dramaturg u pozorištu u Njukastlu, bila razlog što je
Uglješa posetio Hadersfild 2001 predstavljajući svoj prvi komad i koja
je radila baš na prevodu njegove nove drame Hadersfild. Tako je prevod
dospeo u ruke Alex Ćisholm. Odgovarao je zahtevima festivala koji je
organizovan u Lidsu i koji se bavio piscima sa severa, a Hadersfild je
komad pisca sa severa Srbije. Sve se uklopilo. Predstava na engleskom je
bila vrlo uspešna a onda je Aleks predloženo da ona režira predstavu i
na srpskom.
"Hadersfild"
je igran kao prvi komad nekog srpskog pisca na sceni jednog britanskog
profesionalnog pozorišta 2004. godine.
Beogradska premijera izvedena je 25. februara 2005. godine. I retko kad
su kritičari bili toliko saglasni oko ocene jednog komada. Kako reče
Boško Milin za B92, "za razliku od većine aktuelnog repertoara gradskih
pozorišta, opterećenog ili otaljavanjem skraćenih izdanja prvobitnih
kreacija ili predstavljanjem rasparenih parčića rediteljskih otuđenih
koncepcija, Hadersfild nudi živu, žestoku igru "jedan na jedan" odnosno
samopožrtvovani timski rad, kako u odbrani tako i u napadu."
Predstavu
možete pogledati 9. 10. i 11. septembar 2005.
The
Betty Oliphant Theatre, 404 Jarvis Str.
IGRAJU: Nebojša Glogovac, Josif Tatić, Goran Šušljik, Vojin Ćetković,
Damjan Kecojević i Tijana Mladenović.
REŽIJA: Aleks Cizholm.
Kritike:
Nije strašno šta je vreme učinilo od generacije, već kako svaka
generacija izgleda kada njeni predstavnici dođu u 30-te godine: kao da
su zalutali u život, suočeni sa posledicama vlastitih pogrešnih odluka,
odlaganja... Verovatno jedan od najboljih komada napisanih na srpskom
poslednje decenije.
Miloš Krečković
Mnogo je vremena prošlo od kada sam bio tako iskreno srećan dok sam
gledao jednu pozorišnu predstavu i isto tako žalostan što je ona morala
da se završi. Ovoj predstavi bismo dali pet zvezdica - ali samo zato što
više nemamo!
Boško Milin
Zaplakao sam na premijeri Hadersfilda. Ne, nisam čovek koji plače na
premijerama predstava u sopstvenom pozorištu. Plakao sam ponet glumačkom
igrom, oni su me doveli u takvo stanje.
Gorčin Stojanović
SAMOSTALNA IZLOZBA SLIKA ŽARKA PETROVIĆA - LOLETA
Boem u duši
U Praxis galeriji, u petak 19. avgusta, otvorena je samostalna izložba
slikara i grafičara Žarka Petrovića Loleta.
Ovom
prilikom prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji kao i ljubitelji
umetnosti.
Lole
je jedan od retkih koji ima tu sreću da radi to što voli i da od toga i
živi. Inspirisan delima renesansnih i baroknih majstora a posebno
predstavnicima simbolističkog modernizma i realizma, Lole je predstavio
retrospektivu svog stvaralaštva.
“Kroz sve što Lole dotakne i stvori neodoljivo zrači, pored velikog
talenta, izvrsne profesionalne spreme, dubokog i nipošto bezbolnog
životnog iskustva i opšte kulture, visoka inteligencija, toplo ljudsko
srce i saosećajna duša jednog dobrog, čestitog i svečovečanski
angažovanog modernog čoveka i građanina sveta” rekao je Dr. Đorđe Vid
Tomašević u poruci koju je poslao za otvaranje jer nažalost nije mogao
da prisustvuje ovom događaju.
On
je još naglasio da “ljubitelji i poznavaoci umetnosti će moći da uživaju
u crtežima, slikama i grafikama ovog bogato obdarenog, zavidno
obrazovanog, znalački treniranog i istinski nadahnutog srpskog slikara
raznovrsne, ali uvek maestralne tehnike, bezkompromisno iskrene i
poštene umetničke poruke i oplemenjujućeg, upečatljivog i nezaboravnog
izraza.”
Nakon
toga o Loletu je govorio Đuro Maljković koji je među ostalom rekao:
”Miroslav Antić u svojoj Besmrtnoj pesmi kaže ‘stvarnost je stvarnija
ako je dodaš nestvarnog’ i sa tim stihom započinjem prikaz, moje
viđenje, slikara i dugogodišnjeg prijatelja Loleta, jer otkad ga znam on
je vazda bio upravo to - majstor dodavanja i pretakanja nestvarnog u
stvarno i obratno, zavisno od životnih tokova i datih trenutaka života i
vremena u kojima se nalazio... Žarkova svestranost, znanje i umjeće su
osnova umjetnosti, njezina potka, pa i lakoća, višeslojnost traganja i
traženja, spajanja i grljenja prostora koji diše, koji hoda, koji teče
(nekim sasvim drugačijim ali bliskim) tokovima beskrajnog nedokučivog a
ipak tu na dohvat ruke, imaginacije i daha. Na dohvatu nekog ponovnog
rađanja uvek drugim i drugačijim bojama”.
Nakon toga pesme su čitale Snežana Ivković i Stojanka Petković.
Ivana Đorđević
TORONTO
U spomen DRAGOŠU KALAJIĆU
U
subotu, 20. avgusta održano je komemorativno veče za Dragoša Kalajića,
slikara, novinara, esejistu, i romanopisca u organizaciji Udruženja
književnih stvaralaca "Desanka Maksimović" iz Toronta, u "Praksis
galeriji", kod dobrih domaćina Anke i Branka Mioković.
O
ličnosti i djelu Dragoša Kalajića govorili su Stojanka
Radenović-Petković, Katarina Kostić, Slobodan Rundo, Milan Čelik,
Branislav Petković, Pero Kovačević i Tatjana Crnjanski.
Umro
je u svojoj kući, u njegovom Beogradu, u jednoj sjenovitoj Čuburskoj
ulici.
Dragoš Kalajić je bio istinski Srbin patriota i istinski Evropljanin,
ali one stare hrišćanske Evrope. Razlikovao je Evropu i Zapad kao
krajnje suprotnosti. Patriotizam za njega nije bilo zanimanje, niti
politički program. To je bilo normalno kućno vaspitanje srpske
domaćinske familije. Njegovi preci su inače bili ugledni narodni tribuni
iz Ravnih Kotara i Kule Janković Stojana.
Bio
je veliki evropski intelektualac i xentlmen. Veliki poznavalac likovne i
filmske umjetnosti, takozvane multi umjetnosti. Likovna djela je spajao
sa filmskim kretanjem kojim se zarazio kao jedan od velikih zatočenika
čuvene Beogradske Kinoteke. Zabilježen je u italijanskim istorijama
moderne umjetnosti kao prvi stvaralac čarobne multi-slike.
Briljirao je svojom visprenošću i mnogobrojnim stranim jezicima kojima
je govorio. Izlagao je svoje slike u najeskluzivnijim rimskim i
svjetskim galerijama.
Kao
veliki patriota, Srbin, Slovenoljubac i humanista išao je na ratišta
Hercegovine, Bosne i Krajine prošlog rata kao veoma hrabar čovjek i
novinar praveći intervjue sa srpskim borcima, zajedno sa ruskim
novinarima.
Zajedno sa našim voljenim Dragošem otišao je jedan prebogat muzej slika
i jedna ogromna biblioteka velikog erudite.
Ipak
ostao je za njim veliki trag od njegovih čuvenih novinarskih reportaža i
knjiga koje je napisao, kao i platna koja je tako divno i istinski
naslikao.
On
je bio jedna nesvakidašnja ličnost, jedna renesansna ličnost, čovjek
koji je zaslužio visoko mjesto u srpskoj istoriji savremene umjetnosti,
kniževnosti i novinarstvu. Bio je veliki borac za širenje istine o
Srbima.
Bio
je čovjek neponavljive širine znanja i vječite otvorenosti novim
izazovima. Poznata je njegova serija izložbi diplomaca sa Likovne
akademije u Beogradu, kroz čuvene "PERSPEKTIVE."
Od
časopisa "DELO" je napravio najznačajniji časopis tog vremena. Bio je
urednik čuvene edicije "KRISTALI" u "Književnim novinama". Posbeno se
zanimao za katoličku filozofiju i religiju, kao i pagansku religiju i
filozofiju.
Dragoš Kalajić je zadužio ne samo svoj Srpski narod, već je mogao
doprineo otvaranju mračnog tunela u koji su uletjeli i drugi Slovenski
narodi.
Gajio je desni pogled na svijet, sa tim osobenim oblikom tradicije
postmoderne i antimoderne. Bio je antikomunista, koji se borio protiv
ateizma i sekularizma. Njegovo duhovno i civilizacijsko utočište je bilo
kulturno ideološki oblik tradicijskog paganizma. Bio je hvaljen i
osporavan.
Napisao je nekoliko veoma poznatih i čitanih knjiga, između ostalog "Krševina",
"Uporište", "Smak svjeta", "Mapa antiutopije", "Kosmotvorci", "Evropska
ideologija", i "Poslednji Evropljanin".
U
svojoj posljednjoj knjizi "Posljednji Evropljanin", Dragoš nam postavlja
veliko pitanje, ko su danas istinski evropljani u svijetu pod sjenkom
Zapada. On nas vodi, u ovoj knjizi od Briselskog sjedišta Evropske unije
i Rima, preko Balkanskih ratišta do postsovjetske Rusije. On piše o
problemu određenja suštinskog smisla Evropskog ujedinjena. Nastavio je
stopama našeg velikog Miloša Crnjanskog i čuvenog Kurcija Malapartea,
književnika i ratnog reportera.
Dragoš nam iznosi svoje ideje o Evropi, piše o ličnostima, geopolitici,
ikonologiji, doktrinama i metafizici, Evropskoj aristokratiji,
političkim emigrantima, beskućnicima, kao i čuvarima tajnih znanja. Bio
je naš najprevedeniji pisac u Rusiji, a njegove knjige su se štampale u
milionskim tiražima, a prošle godine je dobio i najveće priznanje Saveza
pisaca Rusije za knjigu "Posljedni Evropljanin".
Slobodan Rundo
