Broj
1021, 23.septembar 2005
NAŠA REPREZENTACIJA SE NESLAVNO OPROSTILA OD
TAKMIČENjA NA 34. EVROPSKOM PRVENSTVU
Skandal, bruka,
sramota
SCG - Francuska 71:74 (23:18, 21:17, 13:19, 14:20)
Krčag ide na vodu, dok se ne razbije a upravo takav krah se desio našoj
košarkaškoj reprezentaciji koja je u utorak uveče izgubila od Francuske
u baraž meču za prolaz u četvrtfinale 34. Evropskog prvenstva. Tako smo
u prilica ponovimo "uspeh" sa Olimpijskih igara prošle godine kada smo
zauzeli "vrlo dobro" 11. mesto.
Srbija i Crna Gora suzama ne veruje, ali i to se desilo. Nema nas među
osam najboljih selekcija Starog kontinenta, nema nas u Beogradskoj Areni.
Zar tako "vanzemaljci"? Postali ste noćna mora.
Ono
što se dešavalo u poslednja dva minuta bilo bi za infarkt, kako
izveštači obično emotivno krste takve situacije. Ništa ne bi bilo
strašno da smo "umrli" samo da smo makar i sa četvrtinom poena slavili,
da prođemo dalje, ali avaj…
Tačno 120 sekundi pre poslednjeg sudijskog zvižduka počela je agonija
plavih. Trikolori su vodili sa 70:66 a mi smo imali napad koji je
Rakočević realizovao. Uzvratio je Floran Pjetrus (odličan ofanzivan skok!)
na minut i devet sekundi pre kraja, za 72:68. Jeza je počela da podilazi.
Nadu je vratio umorni kapiten Dejan Bodiroga trojkom i, samo pola koša
prednosti Francuza. Međutim, opet taj Floran Pjetrus, ovoga puta sa
linije slobodnih bacanja, polovično uspeva, a na semaforu 73:71 za goste
i tačno još 60 sekundi.
Iskusni Željko Rebrača prvo pravi ličnu u napadu, a potom nažalost i u
odbrani, mada Diao nije uspeo da poentira sa linije penala. Počelo je
odbrojavanje, 39 sekundi i dalje je bilo 73:71 za izabranike Kloda
Beržea.
Miljan Gurović nije bio precizan za tri poena (17 sekundi), pa je
Bodiroga napravio br-zi faul nad Rigodom, koji je ubacio samo jedan poen.
Ali, trikolori su osetili miris pobede, prvorazredno iznenađenje bilo je
na pragu i ništa nisu prepustili slučaju.
Tako
Diao pravi faul, a vreme neumetno curi (10 sekundi). Na liniju penala
staje Marko Jarić, koji je odigrao sam prvih 20 minuta, da bi potom "nestao"
kao i većina njegovih drugova. Oba puta neprecizan, a u borbi za loptu
kao da nas je sreća još malo pogledala. Rebrača je uspeo da je izbori (peti
faul Rigodoa) ali još jedno poniženje na šest sekundi pre kraja je
usledilo. Nekadašnji najbolji igrač Evrope promašio je oba slobodna
bacanja. Plavi su uspeli da se izbore za novi napad, ali za jednu
sekundu se dogodio samo neuspeo pokušaj Šćepanovića. Vreme šampiona je
defi-nitivno prošlo.
A
mislili smo da zaboravimo bleda izdanja u grupi, jer smo prvih 20 minuta
manje, više diktirali ritam, a što je najva-žnije, imali rezultat koji
je vodio u četvrtfinale. U tom periodu dominirao je Jarić, a protivnik
je samo u finalu druge četvrtine napravio mini seriju 7:1. Pre odlaska
na odmor, preciznije u 15. minutu imali smo i 14 koševa prednosti. Niko
nije ni sanjao da je tragedija na pomolu.
Tuga,
jad, čemer, bruka i sramota. Što je mnogo, mnogo je, pa makar i od
bivših evropskih šampiona, a još uvek aktuelnih svetskih prvaka.
Ispao sam
budala
Naravno, pitanje za Obradovića je, posle "srceparajućeg" monologa bilo a
šta dalje, koji su sledeći potezi selektora?
-
Čega selektora, kakav selektor? Pre dve godine niko nije hteo da preuzme
reprezentaciju. Pozvali su me ljudi iz Saveza, zamoljen sam od Stručnog
saveta da prihvatim ovu funkciju. I ja sam rekao da -reprezentaciji.
Prijatelji su mi tada govorili da ne budem budala, da ne preuzimam. I
eto, ispao sam budala.
Na
pitanje da li će i dalje biti selektor, Obradović je prokomentarisao:
-
Valjda prvo treba da razgovaram sa ljudima iz Saveza da im kažem hvala
lepo. Šta da nastavljam u reprezentaciji, sa kim, koju priču.
A po
pitanju naslednika, rekao je:
- Da
mu Bog pomogne…
Znači, da je nacionalna selekcija mrtva?
-
Ova, jeste - završio je Obradović.
BODIROGIN TUŽNI OPROŠTAJ
Odavno nešto
nije u redu
Tužan je ovo bio oproštaj kapitena Dejana Bodiroga od najdražeg dresa.
Dao je "Beli Medžik" ovoj zemlji mnogo toga, mnogo i dobio od
nacionalnog tima, ali ni u najgorem snu nije sanjao da će se na ovakav,
mutan način oprostiti od reprezentacije. Teško je Bodirogi da pronađe
reči da opiše kako se oseća. Vidi se da mu je mnogo toga na duši, ali
Dejan je do kraja ostao onakav ka-kav je uvek bio, kulturan i realan:
-
Nema o čemu da se priča posle ovakvog ishoda. Već godinama neke stvari
ne funkcionišu kako treba. Stvari se ne sagledavaju realno i ne vrednuju
se prave strane kao pre. Jednostavno, ne prilazi se obavezama realno i
razumno - istakao je Bodiroga.
Kapiten je dodao da je nacionalni tim imao vrhunske uslove za pripreme,
ali to nije bilo dovoljno za ono što smo svi očekivali, a to je zlato:
-
Smatram da neke stvari treba da se spuste na zemlju i ne treba praviti
od ničega nešto. Realnost je da se izađe na teren i pokaže sva vrednost,
a ne da se pravi pritisak spolja i uz menadžere prave ekstra igrači.
Igrač se postaje na terenu, potrebno je svih 40 minuta ginuti, bacati se
u reklame i na tribine ako treba.
Od
ranije se znalo da je Bodiroga evropsko prvenstvo u našoj zemlji
poslednje učešće u nacionalnom dresu.
-
Nijednog trenutka nisam razmišljao o tome da su mi ovo poslednje
utakmice u reprezentaciji već sam se koncentrisao od meča do meča. Iza
mene je desetogodišnji staž u plavom dresu, ostale su lepe uspomene i
mnogobrojni trofeji i medalje. Mnogo mi je žao i izuzetno teško zbog
svega ovoga, prvenstveno zbog publike. Teško je sada dati neku analizu.
Ovaj rezultat je katastrofa. Nismo imali koncentraciju kada je bilo
najpotrebnije. Ovo nije bila utakmica kao svaka druga i moralo je da se
zna kakav je ulog, šta se dobije a šta gubi - rekao je Bodiroga.
Više
od pola sata igrači posle meča nisu izlazili iz svlačionice. Dejan o
tome kaže. Ni o čemu nismo pričali. Šta ima da se kaže posle svega.
A, sad adio…
Kada
je Šćepanović promašio poslednji šut za produžetak i oglasila se sirena
za kraj meča, na tribinama Spensa u Novom Sadu nastao je šok i neverica.
Besni Radmanović je šutnuro loptu na tribine, dok su se Francuzi
radovali. Bilo je suza u publici zbog debakla. Ipak, plavi su sa parketa
ispraćeni skandiranjem "Srbija!" koje nisu zaslužili.
Posle meča, igrači i selektori su bili u svlačionici skoro sat vremena,
dok su novinari čekali izjave. Prvi su izašli Paspalj i trener Zimonjić.
Onda je selektor Obradović otišao na konferenciju, a zatim su igrači,
uglavnom jedan po jedan krenuli ka autobusu. Ispred ih je čekalo par
stotina navijača, uglavnom različitog raspoloženja. Neki su ironično
aplaudirali, većina zviždala, a najviše su izviždani Radmanović i Jarić.
Dok su ulazili u autobus, navijači su čak pevali "A, sad adio…".
Zapanjen sam
Poslednji koji je osvojio zlato sa našom reprezentacijom, sada trener
Lotomatike Svetislav Pešić nije mogao da veruje…
-
Šta da vam kažem? Zapanjem sam. Nemam drugi komentar - kratko ali i
dovoljno jasno je rekao Pešić.
Korak unazad
Vladislav
Lučić smatra da je poraz od Francuske daleko veći od eliminacije sa
Evropskog šampionata.
-
Veliko razočarenje. Strašan udarac za sve. Trebalo je da bude korak
unapred, a bio je korak unazad. Pričam kao navijač. Nešto nije valjalo
Imali smo
problema...
Velikom
šarmeru lice se ukočilo sa zvukom sirene. Pred novinare Paspalj je
izašao vidno razočaran ali je svestan situacije.
-
Imali smo mnogo problema u proteklom periodu ali smo na sve načine
pokušali da ih stavimo sa strane i uvek smo ponavljali da želimo da
napravimo najviše, da dođemo do zlatne medalje. Žao mi je svih ovih
igrača i ljudi koji vole košarku, a ima ih mnogo na ovim prostorima.
Pogotovo mi je krivo zbog Bodiroge, Tomaševića i Rebrače, prekaljenih
asova koji su se na ovaj način oprostili od reprezentativnog dresa.
-
Znam i sam da će se posle svega tražiti krivac i mnogo toga prepričavati.
Vreme je za velike promene u nacionalnom timu, to je evidentno - istakao
je Paspalj.
O
samoj utakmici sa Francuskom, tim menadžer plavih nije imao mnogo toga
da kaže.
- Na
razne načine smo pokušavali da se vratimo u igru ali nismo uspeli.
Ponavljam, mnogo mi je krivo i sigurno da moraju da uslede promene.
SKANDALOZNO
Tuča ili svađa?
Nakon utakmice protiv Francuske, na konfenrenciji za novinare nije se
pojavio ni jedan naš igrač. Njihovo duže zadržavanje u svlačionici nije
bilo jer su razgovarali ili tugovali već, kako je procurelo, jer su se
izgleda - potukli. Došlo je, što je potvrdio i jedan od učesnika Igor
Rakočević do verbalnog sukoba u kome su učestvovali on, Jarić, Tomašević
i Radmanović. Da li su sevnule i pesnice, nisu potvrdili, ali to je
jedini žar koji je viđen od naših "plavih" tokom ovog Evropskog
prvenstva. Nažalost, prekasno.
ŽELJKO OBRADOVIĆ PRED NOVINARIMA TEŠKO OPTUŽIO IGRAČE
Trebalo je sve
da ih oteram!
Smrknut, ljut kao ris, očajan, posle svega što se dogodilo na parketu,
selektor Željko Obradović u šoku je izašao pred novinare.
-
Imali smo dug razgovor u svlačionici. Posle svega što se dogodilo probao
sam da ih provociram, da ostanu ljudi na kraju. Međutim, ni u ovoj
situaciji to nisam uspeo. Pričala su samo dva igrača. Nije bilo ničega.
Ni odnos, taktike. Upravo ti odnosi su doveli do svega ovoga, svaki dan
na pripremam sam morao po sat vremena da ubijam egoiste u njima. Samo iz
toga razloga reprezentacija je napravila ono što jeste. Kada budete
imali prilike, pitajte ih. I dalje mislim da smo najbolji košarkaši u
Evropi ali ljudski - najgori.
Odlučio je, izgleda, Obradović da revoltiran posle svega što su mu
priredili košarkaši u plavom otvori dušu.
-
Rekao sam im: pogledajte se u ogledalo pošto vas ima mnogo nepoštenih.
Ja sam čist pred Bogom. Ono što sebi zameram i moja osnovna greška je
što ih nisam oterao odmah po silasku sa Kopaonika. Dotle je nešto i
funkcionisalo, a od tada oni su prosto podivljali. Izigravali su neke
šmekere, a ja sam morao da vodim računa ko će da bude u sobi u pet
ujutro, to mi naravno nije palo na pamet, jer ja nisam policajac.
Vrhunac svega je kada su se pojedinci pre poraza od Grčke od 19 razlike
na Akropolis kupu pojavili u sobama u zoru. A kada je tim menadžer
Paspalj hteo da proveri ko je to bio, digli su noseve i naljutili se. Ej,
bre!
Obradović je nastavio, odbrusivši stranim novinarima, kojima službeni
prevodilac nije preveo sve ovo, na engleskom, da je teško za prevođenje.
-
Pričamo o igri, taktici. Kakva bre igra, nema igre, nama koncentracije.
Taktika, kakva taktika. Ja imam nešto u karijeri, a oni, šta oni imaju?
Ne možeš ni da ih isprovociraš. Ćute, ne odgovaraju, nemaju "onu stvar".
Šta da vam pričam, kada na 15 razlike protiv Letonije moram da molim
igrača da se vrati nazad, a on mi uperivši prstom u saigrača kaže: "Ne
zanima me, pa nije mi dodao loptu!" Ej! Nisam uspeo da im smirim ego,
ipak sam se odlučio za liniju manjeg otpora. Na primer, nikad mi nije
bilo lakše da saopštim konačan spisak i imena dvojice koji će da otpadnu.
Uz dvojicu prekobrojnih u glavi sam imao još minimum četiri igrača koja
sam mogao da oteram, a da sam te koji imaju privatne novinare i
menadžere oterao posle turnira u Podgorici, kada je bilo sve bajno i
sjajno, ostao bih sa 10 igrača i imao bih problema sa vama, novinarima.
Proglasili bi me ludakom, iako sam trenutno u stanju ludila. Ja sam za
hospitalizaciju.
Otkrio je selektor još neke detalje.
-
LJudi, ako nekom posle toliko godina u košarci moram da crtam i da mu
ponavljam kako da se kreće, a on dođe u reprezentaciju i misli da je
čudo od igrača, pa ne može da zapamti najjednostavniju akciju. O čemu mi
onda pričamo.
Obradović je ipak naglasio da se ovo ne odnosi na svih 12 igrača, ali
nije hteo da govori imena.
-
Verujete, posle svega me sramota, a toliko sam želeo da osvojim to zlato
sa ovom reprezentacijom u rođenoj zemlji. Sve ovo što sam vam sada rekao
nisam mogao ranije, razumite me. Normalno da mi je cilj bio zlato, ali
kada sam video ko šta radi i kako se ponašaju posle pripremnih turnira,
znao sam da sve neće ispasti dobro. Ima tu i dobrih momaka. Recimo,
posle poraza od Španije dok sam razgovarao sa jednim, video sam drugog
koji ceo dan reč nije progovorio. Kunem se svime, posle toga sam mu
prišao i rekao, majstore, glavu gore, budi muško. Otišao sam u sobu i
isplakao se. Imam 45 godina i nije me sramota da pustim suze.
Na
kraju, Obradović je dodao:
-
Verovali ili ne, kada smo okupljali igrače, i bez obzira što su Paspalj
i Šakota išli po inostranstvu da razgovaraju sa njima, ja sam mesec dana
potrošio na zvanje svakog od njih, bukvalno ih molio da igraju za
reprezentaciju, kao da je moja privatna. Svi su tražili po sedam ili 10
dana iz ovih ili onih razloga, a još uvek u telefonu imam poruke
pojedinih igrača. Ljudi, blam me je.
Da, mi smo
bivši šampioni
Od
neslavnog poraza od Francuske u baražu za četvrtfinale Evropskog
šampionata u košarci na svim sportskim i onim drugim televizijama vrte
se izjave kouča Željka Obradovića. Kaže, konačno je rešio da izađe pred
narod i prizna.
Ali,
kasno Marko na Kosovo stiže… Svi junaci odano nestali, nije ih bilo od
prvog poraza od Španije, pa ni u slabim pobedama protiv Letonije i
nejakog Izraela.
Ko
je kriv za ovo što se desilo? Ko je najkrivlji, a ko najmanje kriv, sada
nije ni važno, jer smo obrukani kao nacija kojoj je košarka u srcu. Sve
mlađe selekcije, ali listom sve su se sa međunarodnih takmičenja ovog
leta vraćale sa medaljama, a ona najsvetlija, koja im je uzor, porazila
nas je ne rezultatima.
Izgubiti pošteno od boljeg nije strašno. Ali izgubiti zato što si loš
čovek, slaba ličnost i arogantna budala, to je više od poraza.
Počelo je rekla bih još u Atini, na Olimpijadi, kada je posle debakla
upravo Obradović sujetno odbio da podnese izveštaj, kaže, da se ne bi
drugi naslađivali. Izveštaj je trebalo u ruke da dobije Stručni savet
Košarkaškog saveza, sastavljen sve od samih legendi i veličina, ljudi
koji u svojim zbirkama trofeja imaju mnogo zlatnih i ostalih medalja sa
najvećih takmičenja sa reprezentacijom. Između ostalih, i olimpijskih.
Prikupljanje igrača za ovo Evropsko prvenstvo počelo je pomalo tajnovito,
da bismo sada saznali da ih je selektor Obradović molio i kumio da dođu,
da ne uzimaju slobodne dane za privatne obaveze, da treniraju… Već prvi
pogrešan korak, pa zato i ne čudi što ga svi listom zovu Željko. Žali se
on na nepoštovanje njega kao trenera, a kako bi ga i poštovali?
Na
pripreme je bilo kašnjenja, iako to recimo nije bilo dozvoljeno
Stojakoviću pa nije ni došao. Morao je Jarić da završi posao oko kluba,
i Rebrača je, doduše kraće, tražio novu sredinu. Svi ostali su imali
jedan aršin, oni neki drugi. Već sledeći razlog da se pojavi u timu ono
na šta tek sada upozorava Obradović. Igrači nisu govorili između sebe,
svađali su se, nisu dodavali lopte jedan drugom jer se ne podnose. Na
kraju su i izgubili.
Pita
Obradović, šta je trebalo da uradi? Svojevremeno je Pešić sa Svetskog
šampionata u Indijanopolisu odstranio Rebraču jer je jeo bananu kada
nije vreme! Zbog toga ili nečeg drugog, zlato je uzeto na tom takmičenju.
Obradović, sada hrabar da izađe i kaže da su igrači krivi, nije stisnuo
petlju i na vreme odstranio bolesno tkivo. Kaže, razapeli bi ga novinari.
Ovako sada neka razapinju igrače. Nije naveo ni jednog po imenu, sem što
je naglasio da mu je najlakše bilo da odbaci dvojicu. Jedini su oni
prozvani, a ostali neka se prepoznaju.
Da
je pameti i poslovnosti u našoj reprezentciji, odavno bi neki leteli
napolje, i to uz takvu pompu da više ne smeju ni da se pojave po onim
diskotekama po kojima su u jeku priprema trošili noći. Uz to, i klubovi
bi, u ime Saveza, dobili tako negativne kritike, a ako ste ime, kao što
smo do skora bili, značila bi vaša reč svakom normalnom treneru, pa bi
se zapitao kakvog igrača ima i kakav tretman treba da mu pruži. Na stub
srama je trebalo izgrednike, što su i zaslužili, a ne ovako da sada svi
crvenimo setno gledajući finalni turnir u Beogradskoj Areni, na kome
nema plavih.
Obradović i dalje igra po nekim svojim notama, izgleda kao da pere sebe
sada prebacujući sve na igrače. Ako je znao da su takvi, što ih je
pozvao? Što nije izašao i javno rekao da nema hleba od zvezda i zvezdica,
da moramo, zarad poštenja i čistog obraza da se oslonimo na one lošije,
ali bolje ljude. Što je Paspalj, kao (ne)sposobni tim menadžer trčao po
belom svetu i skupljao ovu gomilu takozvanih igrača, kojima je jedino
izmaklo iz glave da je košarka kolektivna igra.
Nakon debakla, svi su generali, tačno je. Pa tako su i treneri starije
generacije rekli da nam ne odgovara način igre sa čvrstom odbranom u
kojoj se treba mnogo raditi…Kažu, nismo mi radan narod, treba igrati na
caku, fazon, to nam leži. Kažu, treba da budemo kolektiv. Svi oni su
takođe za vreme priprema obilazili taj nacionalni tim i pričali
hvalospeve. Niko se nije usudio da kaže da se greši, da ima problema.
Mada, više je verovatno da niko od njih ne razgovara iskreno sa
Obradovićem, pa je onda besmisleno što mu sada zameraju.
Ako
bismo zagrebali još malo, ko zna šta bismo sve izvukli na videlo.
Opomenu Obradović da pojedini igrači imaju svoje novinare i stalno
prisutne menadžere, što je svakako tačno. Pa tako je po jednim novinama
Jarić najbolji. Zaboravljaju samo da niti jednom nije preuzeo
odgovornost kada je ekipi išlo loše. Lako je biti najbolji kada se
pobeđuje, a kada treba na muci da se poznaju junaci, onda je podmetan
kapiten Bodiroga.
Uostalom, što se čudimo sukobu Jarić - Rakočević, kada su ga još njihovi
očevi započeli pre mnogo godina. Počelo je na terenu, a onda se evo
prenelo na decu. Od malih nogu, kao vršnjaci i suparnici u nižim
kategorijama, Marko Jarić i Igor Rakočević su samo nastavili i pooštrili
ono što su započeli tata Srećko i tata Goran. A kao da to Obradović ne
zna…
Milena Ružić
RANKO STOJIĆ, PRVI ČOVEK GRAĐEVINARA ODLUČIO DA ZAUVEK ODE IZ NAŠEG
FUDBALA
Priznajem,
izgubio sam bitku!
Bomba koja je navodno postavljena na Banjici za vreme gradskog derbija
između Rada i Crvene zvezde eksplodirala je dva dana kasnije. Detonacija
će se tek čuti… Finansijer građevinara Ranko Stojić posle svih dešavanja
čvrsto je rešio da digne sidro i kaže definitivno zbogo ovdašnjem
fudbalu.
Priznati menadžer je proletos nekako svario paljenje klupskog restorana,
verovao je u svoje rezone i završtetak uspešne misije, ali je nedeljna
lažna uzbuna pokazala da je to što radi Sizifov posao.
-
Uskoro ću napustiti Rad. Za sedam dana održaću ozbiljnu konferenciju za
medije i izvršiti detaljnu analizu urađenog u prethodnom vremenu. Dao
sam sve od sebe, bio pun entuzijazma, ali me okruženje nije prihvatilo.
Nemam više snage da se borim sa vetrenjačama, da uzalud trošim energiju,
kada se dobro dobrim ne vraća. I ranije sam hteo da se povučem, ali je
sada pravi trenutak da odem. Prespavao sam i dobro izvagao činjenice. U
prvom trenutku nisam se mnogo uzbudio zbog anonimne dojave, jer sam bio
iznerviran slabom igrom Rada u prvom poluvremenu - jasan je finansijer "građevinara"
Ranko Stojić.
Često je u javnim obraćanjima apostrofirao da od prvoligaša sa Banjice
želi da napravi klub za respekt u evropskim okvirima. Bez dlake na
jeziku želeo je jasno da istakne koji ga problemi muče.
-
Koliko sam samo puta istakao da jedan klub teško može da opstane bez
podrške navijača. Našim simpatizerima "Junajted forsima" uvek sam
ispunjavao želje, ispuniću im i ovu poslednju. Vidim da na svojim
internet stranicama kažu da neće da dolaze na Banjicu dok sam ja u klubu.
Više nema potrebe da teraju inat, Stojića uskoro neće više biti na
Banjici.
Udružene snage su, dakle, uspele da nateraju Ranka Stojića na
kapitulaciju. Priznaje da je posle silnih izgubljenih bitaka verovao da
će da dobije rat, da će opstati u srpsko-crnogorskom fudbalu.
-
Ovo je moj poraz. Nema šta da krijem protivnicima mogu da podignem ruku.
Pored fanatizma, želje i emocija na Banjici sam opstajao zahvaljujući
bosanskom temperamentu. Bio sam tvrdoglav, prkosio raznim situacijama,
ali na kraju shvato da su neki životni principi važniji od svega.
Za
vreme Stojićevog mandata Rad je izgubio mesto u eliti da bi se posle
dvogodišnjeg tavorenja u drugoligaškom društvu ponovo vrati da se
nadmeće sa Crvenom zvezdom, Partizanom…
-
Mogu da budem ponosan na svoj mandat. Nije sve u novcu, mada sam na
Banjici uložio oko tri i po miliona evra. Ima nešto i u ljubavi,
pogledajte samo našu omladinsku školu. Često sam sa juniorima provodio
sate na igralištu, donosio programe rada iz Holandije, Španije,
Francuske. Da ne govorim o izgrađenoj infrastrukturi, imali smo projekte
koji su tek trebali da zažive. Nadam se da će moji naslednici umeti to
da iskoriste.
Povlačenje sa funkcije finansijera neće zauvek sa Banjice oterati lik i
delo Ranka Stojića.
-
Biću tu sa strane, da podelim koji savet. I pored svega nije mi svejedno.
Moji sinovi su prethodnih godina samo pričali o Radu, išli na svaki
trening, saosećali sa problemima kluba. Takođe postoji grupa igrača
prema kojima imam moralnu obavezu. I dalje ću da se brinem o njima,
njihovim karijerama. Ljudski je da im pomognem.
Sećanje na Železnik, Radnički, na trenutnu sudbinu Obilića, mogu da
nateraju mnoge na gadnu pomisao. Hoće li se i o Radu uskoro pričati kao
o klubu koji je nekada postojao?
-
Kada sam stigao na Banjicu, klub je praktično bio ugašen. Sačekali su me
dugovi u visini od milion i po maraka, zapaljena tribina, jedan teren.
Nadčovečanskim naporima uspeli smo da neutrališemo nagomilane probleme i
ponavljam, stvorimo omladinsku školu s kojom se ponosim. Imamo manje
dugove, ali i potraživanja od jednog ruskog kluba. Evropska kuća fudbala
je donela presudu u našu korist, tako da Rad ne mora da brine za
budućnost.
Činjenice koje je nabrojao čine Stojića ponosnim, mada ne beži od
grešaka.
-
Došao sa sa najpoštenijim namerama, mada su me bliski prijatelji
odvraćali od te ideje. Stalno su mi govorili, Ranko ne znaš gde ideš.
Među-tim, znao sa ja vrlo dobro gde idem jer znam kakva pravila vladaju
u Francuskoj, Engleskoj, Holandiji, ali nisam mogao da u tom "kolu igram".
Eto, to je moja greška - zaključio je Ranko Stojić.
FUDBAL, BOMBE I OSTALE SITNICE
Ko to tamo
pravi nered?
Nije
potrebno biti genije pa kada vas potera policija sa mesta na kome ste,
moleći vas da brzo i efikasno napustite prostor shvatite da se radi o
bombi. Zaigra srce, koliko god da ste pribrani, hteli ne hteli požurite.
Uhvatite se za telefon, da čujete onoga ko vam je uvek prvi u mislima,
prođe vam kroz glavu šta je trebalo da uradite…
Na
utakmici u nedelju u okviru Meridijan Super Lige između Rada i Crvene
zvezda, na stadionu "građevinara", pet minuta pre kraja policija je prvo
obavestila publiku da napusti tribine, a onda i novinare i ostale
smeštene u tzv. loži. Doduše, skoro svi su ostali na ivici terena, pala
su i još dva gola.
Bomba nije eksplodirala, Bogu hvala, iako je anonimni dojavljivač tvrdio
da će se to desiti pet minuta pre kraja meča.
Jesu
li ti koji preko maramice šapuću pretnje, ubijaju suparnike na stanici,
pale restoran na sopstvenom stadionu zaista navijači? Kada se desio
incident u maju (posle izgubljene Kup utakmice protiv Železnika), i kada
je restoran, inače upravo renoviran izgoreo skoro do temelja, navijači
su, pošto ih je Ranko Stojić "prozvao" kao krivci rekli da neće više na
stadion, dok je takav čovek u klubu. I uspeli su! Stojić je odlučio da
napusti Rad. Bomba koja nije eksplodirala ga je oterala daleko, što
dalje od takvog kluba.
Da
li je moguće da nije bilo razuma da se nađe izlaz iz takve situacije,
koja je izgledala bezizlazna. S jedne strane nezadovoljnici koji retko
kada plaćaju karte, pale, ubijaju i prete, s druge strane FIFA menadžer,
čovek koji je zaslužan za mnoge transfere.
Da
li ili ne ima "putera na glavi", koliko je kriv zbog nesporazuma, nije
ni bitno. Bitno je da je ipak izgubio fudbal. Kako će Rad stati na noge
posle Stojićevog odlaska, kada se zna da je on bio glavni, i skoro
jedini pravi finansijer kluba. Da neće možda navijači da izdržavaju
fudbalere, plaćaju održavanje stadiona i nastave izgradnju sportskog
kompleksa na Banjici.
Drugačije je to u Italiji, Španiji, Engleskoj. Pretlatna karta košta i
preko 1.000 eura, a ponekad stadion nije dovoljan da primi sve one koji
bi želeli da imaju svoje zagarantovano mesto. Drugačije je i kada se
desi neki izgred, odmah se reši, mnogima je zabranjen doživotni ulazak
na stadione u Engleskoj zbog nereda koje su činili u mladosti. Opet, s
druge strane, poštuje se reč tih navijača, jer zbog njih se valjda i
fudbal igra.
I
kako pomiriti posvađane strane? Bomba svakako nije rešenje. A nije bilo
prijatno gledati fudbalere koji, ne znajući da se nešto dešava, daju
golove. Još gore je bilo kada su igrači Crvene zvezde, predvođeni
trenerom Zengom bez ulaska u svlačionicu otišli sa stadiona Rada. Skoro
bez sportskog stiska ruke.
Milena Ružić
TENISKA LEPOTICA U BEOGRADU VIDA RANE
Kraljica Ana
čeka masters
Teniska princeza Srbije i Crne Gore Ana Ivanović, 18. igračica sveta
produžila je bolovanje i otkazala učešće na WTA turniru u Luksemburgu,
koji se igra naredne nedelje. Razlog je još nedovoljno zalečena povreda
mišića ramena desne ruke koju je zadobila još u Torontu sredinom avgusta.
Ipak, za Anu nema odmora, zatičemo je kako radi kondiciju u klubu gde je
ponikla, u 11. aprilu na Novom Beogradu.
- Za
nekoliko dana idem na lekarsku kontrolu i trebalo bi sve da bude u redu,
ali to se nikad ne zna. Ova povreda nije ni malo naivna, a ja želim,
kada se vratim na teren, da budem maksimalno spremna - rekla je Ana.
Povratak na takmičarsku scenu zavisiće od toga šta će reći rezultati
kontrole, a Ana smatra da će u nove pobede krenuti na turniru u
Fildeštatu, koji počinje trećeg oktobra.
- Na
tom turniru ne očekujem veliki rezultat, poslužiće mi čisto kao
pripremni turnir da uđem u ritam za preostale. Još uvek se nadam da ću
moći izboriti mesto na Mastersu, ali i ako ne budem, verujem da ću to
učiniti iduće godine.
Da
podsetimo, na Masters ide osam najboljih u šampionskoj trci, a naša Ana
je trenutno 15. Do kraja takmičarske godine plava heroina odigraće pored
Filderštata još tri turnira: Moskvu, Cirih i Linc. Tekućom sezonom je i
te kako zadovoljna. Zlatni slalom Ane krenuo je odmah na startu 2005.
godine osvajanjem prvog WTA turnira na kome se pojavila - Kanberi. Poput
munje rušila je strašnu konkurenciju i sa 96. mesta dospela do 16.
pozicije sa limitiranim brojem turnira jer još nema 18 godina. Trenutno
je i svetski broj 18.
-
Dosta sam ostvarila u ovoj godini, više nego što sam očekivala i
zadovoljna sam. Prvi deo sezone je išao sjajno, do Vimbldona. Zatim sam
imala dobre pripreme za nastavak i onda - povreda. Žao mi je što se to
tako desilo, što sam morala da predam meč u Torontu protiv Klajsters i
mislim da sam mogla daleko stići u Americi. U narednoj sezoni biće teže,
više nisam autsajder, pobeđivala sam i top ten igračice (Morezmo,
Petrovu, Kuznjecovu), a sada svi žele mene da pobede. Biće teško ali ako
želiš da budeš najbolji, moraš dobiti najbolje, sa takvim razmišljanjem
moraš izaći na teren i suočiti se sa time - objašnjava Ana Ivanović.
Po
završetku sezone Ana će na kratak odmor a zatim slede pripreme za
takmičarsku 2006.
-
Radiću najpre dve nedelje samo kondiciju, zatim dve nedelje i kondiciju
i tenis, a onda ću otići u Australiju gde ću nastaviti sa pripremama do
Holman kupa. Možda pre Australijan Opena odigram i turnir u Sidneju,
videćemo - zaključila je Ana.
ŠAHOVSKI TURNIR "PRVA SUBOTA" - BUDIMPEŠTA SEPTEMBAR 2005
Pobednici
Zlatko Ilinčić i Cebe Atila
Na
šahovskom turniru "Prva subota" u septembru, koje je završeno 14
septembra u Budimpešti, pobedili su Zlatko Ilinčić i Cebe Atila sa
osvojenih po 8.5 poena iz 12 partija.
Na
turniru je učestvovalo 13 igrača a tempo igre je bio 120 minuta za
partiju + 30 sekundi za svaki odigrani potez. Među učesnicima su bili:
Zlatko Ilinčić 2470, Cebe Atila 22494, Tibor Fogorasi 2490, Sabo
Kristijan 2422 itd.
Konačna tabela izgleda ovako:
1.Ilinčić 8.5 poena (12 partija), 2.Cebe 8.5, 3.Fogarasi 7.5, 4.Sabo
7.5, 5.Kolins 7.5 itd.
Interesantno je napomenuti da je na B turniru majstor iz SCG Zdenko
Stupavski osvojio titulu internacionalnog majstora.
Zanimljive borbe
Na
evropskim omladinskim prvenstvima, koja se održavaju u Herceg-Novom vode
se zanimljive borbe.
Turniri se igraju u devet kola po Švajcarskom sistemu. Tempo igre je 90
minuta za 40 poteza + 15 minuta za završetak partije + 30 sekundi za
svaki odigrani potez. U najstarijoj grupi za omladince (ispod 18) u
vođstvu je Rodsten Maksim (2459) sa 6 osvojenih poena iz 7 partija.
Tabela
posle 7 kola :
1.
Rodsten Maksim (2459) 6 poena, 2. Tukaev Adam (2438) 5.5, 3. Laznicka
Viktor (2517) 5.5, 4. Vitjugov Nikita (2519) 5.5 itd.
Nedeljko Đordan
