S R P S K A    Z A J E D N I C A

Broj 1025, 21.oktobar  2005

COCO DESIGN I LAMECHE

REVIJA MODE I FRIZURA

U okviru Art salona 15. oktobra 2005 održana je modna revija butika Coco Design i revija frizura frizerskog salona LaMeche.

U prijatnoj atmosferi salona pred mnogobrojnom publikom prisustvovali smo jednom jedinstvenom događaju, za našu zajednicu, koji je definitivno potvrdio da naši sugrađani itekako prate modu i trendove koji su aktuelni na svetskoj sceni.

Vlasnica Coco Design butika Ljupka Radojević prikazala je deo asortimana koji možete naći u butiku, namenjen urbanoj poslovnoj ženi. Predivni modeli, poznatih kreatora i pristupačnih cena izazvali su oduševljenje kod prisutnih posetioca. Lepršavi materijali, pastelnih boja uz naravno veliku zaslugu šarmantnih manekenki doprineli su da se osećate kao da ste na modnoj reviji poznatih svetskih kreatora.

U intervalima kada su se  manekenke spremale imali smo priliku da gledamo frizure za koje su se pobrinuli Miroslav Borisavljević i Nikola Jasenovski iz frizerskog salona La Meche.   Bila je to revija frizura za svaku priliku, veoma maštovite a s druge strane veoma jednostavne sa sitnim detaljima koji su trenutno aktuelni.

Ukoliko niste imali priliku da dođete svakako vam preporučujemo da posetite butik Coco Design koji se nalazi u Misisagi (905.274.1119) kao i frizerski salon LaMeche u Torontu (416.425.0413). Verujemo da će vam svakako pomoći da izgledate drugačije i da budete u trendu.

Ivana Đorđević


 

PRVI SOLISTIČKI KONCERT MLADOG VUKA

VIRTUOZNO I NADAHNUTO

Očigledno je došlo vreme da se organizuju manifestacije na kojima će učestvovati mladi ljudi koji žive i rade u Kanadi i za koje se na sreću  ipak  sazna tek kada im neko da priliku da pokažu šta znaju.

Tako je i bilo te večeri u Art salonu gde je gost bio mladi gitarista Vuk Đorđević koji je na ovom svom prvom solističkom koncertu fascinirao mnoge prisutne goste.

Vuk je počero da svira gitaru (opredelivši se za špansku muziku) pre svega 2 godine i ono što je pokazao je početak jednog virtuoznog stvaralaštva i umeća.

“Obožavam da sviram gitaru i ne razumem zašto se ljudi čude što vežbam svaki dan po 4 sata. Ja to ne shvatam kao neki domaći zadatak koji se MORA uraditi - to je sastavni deo mog života u kome neizmerno uživam. Duboko sam zahvalan profesoru Božidaru Hadži Vitkoviću koji je od prvog dana sa mnom i čija je velika zasluga što sam sve ovo uspeo da ostvarim.

Užasno sam bio uzbuđen pred ovaj prvi nastup, ali sve je nestalo onog trenutka kada sam se “predao” gitari. Voleo bih da se profesionalno bavim muzikom, ali za sada još uvek ne znam u kom pravcu će sve to ići’” rekao nam je Vuk primajući čestitke od prisutnih gostiju.

Koncertu su naravno prisustvovale i njegova sestra Maja i majka Biljana koje su nam u kratkom razgovoru rekle da su neizmernoponosne i srećne zbog uspešnog koncerta koji  je priredio Vuk.

Sigurna sam da ćemo o Vuku još čuti i naravno pisati i nadam se da će istrajati na tom putu muzike koji daje jedan predivan osećaj slobode i smirenosti.

Ivana Đorđević


 

SLIKE 2 - TASIĆ 1/2

PROMOCIJA -  VLADIMIR TASIĆ

“JA SAM SRPSKI PISAC KOJI ŽIVI U KANADI”

U okviru "Dana kulture Srbije" u knjižari "Srbika" u Torontu gostovao je Vladimir Tasić dobitnik Ninove nagrade za roman "Kiša i hartija". Razgovor je vodila Tamara Apić, koja je to zaista odlično uradila i mora se priznati da dugo nismo imali prilku da slušamo jedan razgovor koji je neko sa takvom profesionalnošću i umešnošću vodio.

Tasić živi u malom selu Gejdžtaunu koji ima svega 600 stanovnika, blizu Frederiktona u provinciji Nju Brunsvik. Da li je ovo okruženje uticalo na njega ili je to njegova priroda nisam baš potpuno sigurna, ali odaje čoveka koji je veoma jednostavan i kome svo ovo medijsko angažovanje baš mnogo ne prija.

" Čovek nema nikakvu kontrolu nad tim, jednostavno se prepusti stihiji. Dobro je da "Ninova" nagrada ima tradiciju, ali u svemu tome, nekako knjiga se izgubi i nagrada postane sama sebi svrha. Zato me i iznenadila tolika medijska pažnja, jer ja nisam nikakva zvezda. Nagrada može da donese ogromnu popularnost, ali se u mom životu ništa nije promenilo",rekao je Tasić.

Na pitanje Tamare Apić kako je doživeo kritike koje su usledile nakon dobijanja Ninove nagrade Tasić je rekao:

"Sve je to sastavni deo života. Svaki tekst, kako književni tako i kritički, može se "rasturiti" ako vam je do toga stalo. Jedan od zadataka književne kritike je stvaranje kategorija i razvrstavanje knjiga. Ukoliko neko tvrdi da  moja knjiga pripada ovoj ili onoj kategoriji i ako to na neki način obrazloži, nemam ništa protiv. Ipak mislim da se kod nas preteruje sa upotrebom te-orijskih pojmova.

Takođe smatram da ova ili neka druga nagrada koju dobijete vas na neki način obavezuje, pravi vam stege i nervozu kada krenete da pišete sledeću knjigu, jer eto sada se od vas očekuje, kao nekom ko je nagrađen, da napišete nešto još bolje. Lično se ne opterećujem time.

Potrebno mi je sada neko vreme da se opustim i da izađem iz ove priče, da mi ova knjiga "izađe iz memorije"...a onda ću ponovo sesti i pisati... šta... još uvek ne znam precizno, jer sam pisac koji početnu zamiso tokom pisanja često izmeni."

 Na pitanje zašto piše samo na srpskom jeziku Vladimir sleže ramenima i kaže:

 "Ne znam tačno da vam kažem zašto je to tako- verovatno je to stvar osećaja. Trenutno me ne privlači da pišem na engleskom. Smatram sebe srpskim piscem koji živi u Kanadi. Više mi odgovara da ovde ocenjujem zadatke iz algebre - bar mi je jasno gde se završava posao, a gde počinje književnost.

Knjižara je bila ispunjena do poslednjeg mesta, zainteresovanost za ovu promociju nesvakidašnja i ono što daje posebnu draž je prisutnost  mladih ljudi, koje nismo imali priliku da srećemo na promocijama. Očigledno je došlo vreme da se našim sugrađanima pruži kvalitet kako u odnosu na goste koji nam dolaze tako i na ljude koji treba da vode ovakve manifestacije.

Ivana Đorđević


 

25 GODINA SLUŽBE MIHAJLA DODERA

JUBILEJ ZA PONOS

U nedelju 16. oktobra u Srpskom centru u Misisagi obeležen je jubilej - 25 godina službovanja prote Mihajla Dodera. U svečanoj atmosferi uz kraći program i ručak, okupili su se parohijani CŠO 'Sv Sava" da odaju počast čoveku koji je svoj život posvetio crkvi.

U kraćem razgovoru koji smo vodili sa protom Mihajlom saznajemo da je rođen 1945 u Sent Luisu u Americi. Otac Jefta doselio se u Ameriku davne 1909 i tu upoznao Matildu sa kojom se venčao i dobio 4 sina od kojih je Mihajlo bio najmlađi. Završivši osnovnu školu i gimnaziju u Sent Luisu, 1963. upisuje bogosloviju Sv. Save u Beogradu i ubrzo prelazi na Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve gde je bio do 1965. Godinu dana je bio na predteološkom odeljenju akademije Sv. Vladimira u Njujorku. Od 1967 do 1970 provodi na studijama na Ruskoj pravoslavnoj bogosloviji u Pensilvaniji, gde je i diplomirao.

Iste godine ženi se Zorkom Erdeljan sa kojom ima troje dece.

"Kada sam došao u CŠO Sv Sava, bilo nas je četvorica sveštenika, ali je ustoličenjem vladike kanadskog Georgija uspostavljen red i njegovim zalaganjem smo došli do ovoga što možete videti danas" kaže prota Doder.

"Otac mi je umro kada sam imao tri godine, ali se ipak kao kroz maglu sećam odlaska u crkvu kada se i rodila moja ljubav prema crkvi. Najviše dugujem pokojnom svešteniku Đorđu Laziću iz Sent Luisa zahvaljujući kome sam pošao u Bogosloviju i koji je i dan danas moja inspiracija".

Na pitanje šta misli o novoj generaciji emigranata on kaže:

   "Apsolutno razumem sve te mlade ljude koji su došli iz komunizma, pa retko ulaze u crkvu. Naše je da ih lepom rečju i dobrodošlicom privučemo, jer crkva je ta koja je opstala i posle propasti režima i kraljeva. Poslednji rat, koliko god bio nesrećan i težak, na neki način nas je probudio kao narod. Shvatili smo da je naša crkva uvek tu, uz nas, bez obzira ko je na vlasti".

    Seća se prota Mihajlo svega kroz šta je prolazio ali bez obzira na trnovit put kojim je išao i na strašna iskušenja i lepe i neprijatne trenutke koje je imao, srećan je i zadovoljan svim onim što je postigao.

Ivana Đorđević


 

PREMINUO PETAR MADŽAREVIĆ

DOMAĆIN REČI BOŽIJE

Miltonska zemlja našeg manastirskog groblja postala je, u utorak 18. oktobra, večna postelja još jednom predanom vitezu hristove vere, našem proti, ocu Petru Madžareviću. Snažnim i duboko uzvišenim opelom, koje su otpojala 12- torica njegovih kolega sveštenika, a koje je predvodio naš, preosvešteni vladika Georgije, u prisustvu preko 120 osoba, prota je prešao u večnost.

Od novembra 1999. prota Pera, kako smo ga i znali i zvali, počeo je da deli sa nama emigrantske dane, prvo kao paroh pri manastirskoj crkvi, u Miltonu, a od 2000. godine u svojstvu arhijerejskog zamenika. Prethodne godine svoje proveo je službujući u Brodcu, Vršanima, Dragaljevcu i Janji; po prostorima koji su bili zahvaćeni zlom rata i tragikom izgona sopstvenog naroda sa postojbinskih ognjišta iz Srpske Krajine. I prota Pera i protinica Desa, nesebično su pomagali praktičnim, dnevnim poslovima stotine izbeglica koje su u njihovom porodičnom domu našle smeštaj i privremeno utočište od nedaća ; protinica je kuvala, spremala i ako iko normalan to može nazvati tako: gostila skrušene, dok je prota pokušavao, nastojao i uspevao da poveže sklonjene sa rasutom i razbeglom rodbinom. Obilazio je borce i opojao pale. Najteži mu je bio onaj dan kada je morao da sedam svojih parohijana, ubijenih mladića, opoje za zajednički ispraćaj u večnu kuću. Parohiju u Janji, od svega 19 domaćinstava, vodio je u okruženju od 10.000 muslimana i nikada se od njega nije mogla čuti gruba reč i nikada nikakav poziv na mržnju.

Prota Petar rođen je 1936. u selu Višnici, u vlaseničkoj opštini. Nakon završene Prizrenske bogoslovije u čin jereja rukopoložen je decembra 1959.  od blažene uspomene Vladike Longina.

Punih 46 godina prota Petar služio je Gospodu u hramovima Srpske crkve. Svešteničku dužnost započinje kao paroh brodački (1959-1961), a potom je na parohiji u Vršanima, do 1969 . Narednih trideset godina, sve do dolaska u Kanadu, 1999. godine, služi kao paroh u Janji.

Od 1999. do svog penzionisanja, avgusta 2004, služi kao paroh u manastirskoj crkvi Svetog Preobraženja u Miltonu.

U činu protojereja je od 1972. Pravom nošenja naprsnog prsta odlikovan je 1991. Za vreme službovanja u Eparhiji zvorničko-tuzlanskoj bio je član Eparhijskog saveta, isto kao i u Eparhiji kanadskoj, u svojstvu arhijerejskog zamenika, od januara 2000.

Decenije plodnog Protinog rada na njivi Gospodnjoj protekle su u beskompromisnoj službi svojoj Crkvi u vremenima kada je sama molitva pred oltarom značila žrtvu. Šezdesetih godina u Vršanima on vodi školu veronauke sa 120 đaka, a u isto vreme, opslužujući parohiju u Dragaljevcu, okuplja čak 180 dečice i predaje im znanje o Bogu, Crkvi i rodu. U toku poslednjeg rata, Prota Petar ostaje na parohiji u Janji, među preko deset hiljada muslimana. Svih tih godina prihvata izbeglice i posećuje borce na prvim linijama odbrane Republike Srpske.

Reč Božiju držao je za najviše i najlepše čime može domaćinski da dočeka i ugosti svakoga. Svakom Božijem izazovu odgovarao je rečju Njegovom. A zloba na njega namerena, nije ga ni ovde, u poslednjim godinama napuštala. Ipak, kao i uvek, nije ni na tren zadrhtala vera pravoslavna u njemu, niti se uplašilo srce njegovo, pa je i te vode, lažnih optužbi i necivilizacijskog ruganja mantiji pravoslavnog sveštenika, kroz sud i pakost, prota dostojanstveno probrodio. Odgovorio im je dočekavši dan da mu Gospod obasja lice i otre sa obraza njegovog pljuvotinu nečasnih kleveta. Imalo je to svoj odraz na telo i narušeno zdravlje nije se moglo povratiti. Pa opet, Bog mu je udovoljio željama: da umre ne mučeći nikoga sobom i da ode kako dolikuje pravoslavnom starešini okajavši ispoveđeno. Uz časnoga oca porodice bili su časni sinovi Nebojša i Ljubomir, sa svom porodicom na okupu, majkom Desom, snajama i unučićima.

U periodu sedemdesetih godina minulog veka otac Pera bio je duhovni pokrovitelj dvaju tada monaha, a danas vladika Dositeja i našeg vladike Georgija. U svom duboko nadahnutom, iskrenom i neskriveno ličnom oprosnom slovu pokraj odra, vladika Georgije se podsetio na stare dane: "Nisam zaboravio ni to kada sam jednom bio na Sv. Agatonika, u Čađajevici, kada me je o. Pero postavio odmah do domaćina za trpezu Crkve koja je slavila. Na primedbu nekih rekao je: "Ovo je monah, a monah biti je čast ispred godina. "Sjećam se i kasnijih godina kada je dolazio u posjetu Manastiru Ostrog, i sakupio nas sve tadašnje đačiće, među kojima su sada: Vladika Dositej, Milutin, Jovan i niz drugih i svima su nam on i proto Drago Milovanović, uz pouku dali i po neku paru. Kasnije će, u razgovoru, kada sam postao sveštenomonah reći: "Ma novac ti je samo sredstvo da pomogneš nekoga. Inače, na dimu došlo na dimu otišlo, ako to na dobro ne upotrebiš. "

Tako bi možda bilo i sa životom ovoga dragog, divnog toplog čoveka, da zaista nije goreo istinskim žarom i da se i mi ljudskom milinom ne ogrejasmo, na vatri koja je među nama gorela 6 godina, a kako je tek lepo i toplo bilo onima koji su sa njime podelili decenije. Na vatri koja je gorela u pravoslavnim srcima propovedima i molitvama kroz čitavih 46 godina imenom Petar Madžarević. 

A ako mene, posle svega, neko upita: "Kako Gospode znam ovoga čoveka? - "kome si eto, u nedeljno oktobarsko predjutro, otvorio svoja rajska vrata, reći ću:

"Ja gospode puno toga o njemu ne znam, ali znam da će svojim tihim, laganim glasom istinskog roditelja, savesnog staratelja nad poverenim mu i paroha, odanog veri otaca; glasom onoga koji Tebe nikada nije izdao; znam da će Ti taj čovek reći pravu i pravičnu za svakoga među nama. Sa njegovih usana, kada se ma kome od nas posreći susret sa tobom Gospode, za svakoga od nas malih, ovosvetovno grešnih, glasom iz Raja čućeš i reči: "Primi Gospode i ovu nesretnu dušu u svoje rajske livade. I oprosti mu što mi nije bio redovan na službi. Znam, držao Te je u srcu svom i za ovaj dan. "Jer, otac Pera je bio domaćin tvoje reči i njome nas je sve, nama na čast i ponos, ugošćavao."

Po tome, svi koji smo ga znali više nego saosećamo sa porodicom njegovom, jer smo svi podjednako izgubili dragog i primernog člana naše istrajne pravoslavne porodice

Po tome, znam Gospode da je uvek među nama. Da je tamo gore, sada još jedan glas za nas i uz nas, glas dobrog starešine, našeg prote, oca Petra Madžarevića.

A mi ovde, čuvaćemo ga u svojim rečima: Večan mu pomen!

Radovan Gajić


Copyright © 1996-2016 "NOVINE Toronto"

Zadnja promena izvrsena: 19 Apr 2012