S R P S K A    Z A J E D N I C A

Broj 1026, 28.oktobar  2005

 

BOBAN ILIĆ

SKULPTURE KOJE ZRAČE

“Jako volim dinamičnu, pomalo agresivnu ali snažnu figuru. Moj simbolizam je optimizam, energija i sreća slobodnog čoveka. Sve one imaju ekspresiju jakog pokreta i težnju da lete. Izabrao sam teme koje su vezane za naš temperament.” 

Boban Ilić (42), jedan od najpoznatijih srpskih vajara, Nišlija iz Čikaga koji je završio Umetničku školu u rodnom gradu i Akademiju u Beogradu predstavio se publici u Torontu svojom izložbom slika i skulptura u okviru Dana kulture Srbije.

Videlis smo nešto zaista fascinantno, što Bobana Ilića sa punim pravom stavlja u red najpoznatijih vajara Amerike. Snažne figure, ispunjene jednom neizmernom ali ujedno i tajanstvenom energijom koja vas obuzima onako polako budeći neverovatan osećaj topline, bez obzira na čelik od koga su napravljene. Dinamični pokreti, izražena muskulatura tela u energičnim pozama... a kao da lebde... spojene jednim blagim dodirom, jednom skoro nevidljivom varnicom za postolje, stvaraju utisak da gravitacije nema, kao da  balansiraju van ovog našeg prostora i vremena.

"Umetnik treba da reaguje na sve što oseća" rekao je Boban... na putu ka uspehu  kaže da mu je najteže bilo u periodu u kada mu je telo bilo u Americi a glava i osećanja na kontinentu sa koga je došao. "U jednom trenutku morao sam da zaboravim sve što znam. Morao sam da se odreknem svega što sam naučio na Akademiji i što sam doživljavao kao vrednost. Postalo je neophodno da formiram novi sistem vrednosti i da svoj mentalni sklop vaspitavam u odnosu na okruženje u kojem sam se našao. Taj trenutak otkidanja pupčane vrpce sa akademizmom i svime što sam naučio i čvrsto utemeljio kao vrednost, otvorivši sebe da me Amerika menja i da mogu da reagujem u odnosu na tu novu sredinu, jeste prvi dan mog uspeha! Sve dok sam bio telom tamo a glavom u Beogradu ili Nišu, zapravo sam lebdeo iznad Okeana, nad ničijom zemljom”.

Zašto kašike? Da li to potiče možda od prepoznatljive priče o gladnim umetnicima.

 (...smeje se) Može se tako reći. Kašike i glad. Sudbina je nekontrolisan oblik senke koja ne odlučuje o svemu, ali ja zaista nemam racionalno objašnjenje za toliki zbir koincidencija. U trenutku kada sam počeo da koristim kašike, to je bilo zato što nisam imao para za bronzu! A onda se taj oblik pojavio kao moj element, s kojim sam odlučio da manipulišem. Krivio sam te kašike, uvijao ih i obrtao, vario i topio. To je i fizički vrlo težak posao, ali u njemu ima mnoštvo varnica. Mnogo puta pitao sam se zašto sam izabrao baš taj tako težak način izražavanja. Čelik je tvrd materijal, treba ga savladati, to nije glina! Ali, čini se da je tvrdoća materijala izvukla iz mene i dosta tvrd lični odnos prema svemu, sa vrlo dinamičnim formama. Na kraju, mada kašika daje prepoznatljivost svemu, suština onoga što radim je snaga života, izrazito jak pokret, neobičan balans i figura 21. veka.

Ako gledaš onu skulpturu koja je udaljena, nećeš znati od čega je a opet ćete privlačiti. Forma i poslednji onaj dodir na njoj, snaga koja dolazi iznutra i energija strukture je ta vibracija, električni impuls kojim ja baratam...u stopljenom čeliku i u varnicama se stvaraju ove skulpture.

Moja poruka je strana za dušu i varnica života, ako kažemo da je kašika filozofski deo jedne priče. One su mi se dopale kao izbor, jer je bronza bila jako skupa, jer je polulopta i lepo se uplela u to mišićno tkivo. To je za mene kao figurativnog vajara bilo važno. Jedini problem mi je što kašika ne dozvoljava preveliku dimenziju ali zato s druge strane čelik sam po sebi mi dozvoljava da napravim taj balans koji postižem - bronza bi pukla.

Balans Vaših figura je nešto što je takođe privlači pažnju posetioca izložbe.

Balans je u stvari moja strategija da nalazim najneobičnije i skoro nemoguće momente kada gravitacije više skoro nema. Iako su one prilično teške, imaju skoro 30-40 kila, one imaju lakoću u sebi - optimizam koji je verovatno moja reakcija na okolinu (jer način života nisam promenio). Te slike iz 90-tih godina su taj neki moj prelaz iz tog dela u ovaj deo priče u kojoj sam - reakcija na život.

Kako je došlo do toga da zaključite ugovor koji Vas vezuje 10 godina. Da li je na neki način ovim skučena vaša sloboda izražavanja?

Svakako nije, jer ne bih to sve uradio da sam imao bilo kakav osećaj da ću biti sputan. Najbitnija  mi je bila moja sloboda i to da ne moram da menjam svoj stil - bilo bi strašno da moram da pređem na eksere i lopate.

Našli su me u Njujorku, izlagao sam na najvećoj svetskoj izložbi "Art ekspo". Dve godine smo pregovarali jer me plašila dužina ugovora koji su nudili. Sve ostalo je za mene velika benificija. Desetine hiljada umetnika su pokušavale da sa njima ostvare kontakt, a ja sam tek osmi s kojim su, u poslednjih deset godina, hteli da sklope ugovor. Postao sam prvi umetnik s kojim su, posle tri godine, napravili aranžman! Shvatio sam da oni time nisu stavili šapu na mene, kako mi šapuće hajdučka srpska krv, nego da ovog trenutka najmanje stotinu ljudi radi za mene. Oni čekaju da napravim skulpturu pa da počnu da fotografišu i da pokrenu marketinšku mašineriju.

Moj materijal je neobičan. Moju skulpturu ne možeš da pomešaš...da je tražiš među 10 hiljada skulptura, naći ćeš je iako je i bez imena. I ono što je neobično, svim galerijama u svetu je mnogo bitnija unikatnost nego neka tehnička sposobnost umetnika naučena u školi ili talenat.

Zašto Čikago? Kažu da je to malo konzervativan grad.

Slažem se. Figura koju pravim je malo agresivna za Čikago. Međutim u Čikagu je moja porodica moj atelje. Pored svega što sam ostvario - smatram da je moj najveći uspeh - moja porodica. Čikago ima dovoljno bogatih ljudi i  veliko tržište tako  da  ima mesta za sve koji imaju šta da kažu. Ono što mi se najviše sviđa u Americi je to što se afirmiše individualni duh čoveka - individualna ideja. Mi smo živeli u zemlji kolektivizma gde ja nisam mogao da nađem sebe. Nisam mogao da čekam u redu da mi država da nešto.

Ivana Đorđević


 

U REZIDENCIJI REBEKE MEKDONALD

Koktel sa umetnicima

U okviru Dana kulture Srbije, večeras će se održati svečani koncert Sanje Ilić i Balkanike sa gostima iz Srbije: Jadranka Jovanović (meco sopran), Oliver Njego (bariton), Snežana Berić (estradna umetnica)kao i učesnicima iz Toronta.

Tim povodom gospođa Rebeka MekDonald priredila je koktel u svojoj prelepoj rezidenciji za sve učesnike koncerta.

U veoma prijatnoj atmosferi i razgovoru, koji je usledio za predstavnike media gospođa MekDonald se zahvalila svim gostima izrazivši svoje uzbuđenje zbog predstojećeg koncerta za koji misli da će biti veličanstven i ono što je veoma bitno, na kome će biti veliki broj Kanađana. “Smatram da je ceo ovaj projekat veliki pomak za sve Srbe u Kanadi. Iako sam dugi niz godina u Kanadi,  tek sam se pre par godina angažovala i uključila u razne srpske manifestacije, jer sam videla da sve to kreće da se radi na jednom profesionalnom nivou. Moja najveća ambicija je bila da pokažemo Severno američkom svetu da imamo mnogo, mnogo više nego politiku sa CNN-a koju oni gledaju i kroz koju nas posmatraju već godinama. Da bi uspeli da sepokažemo u pravom svetlu moramo sve ovo održavati na konstantnoj bazi”, rekla je gospođa Rebeka MekDonald.

Nakon toga generalni konzul Zoran Pavlović rekao je da se nada da će posle ovog uspešno organizovanog projekta, u kome su mesto našli umetnici iz raznih sfera kulturnog života, ovakva vrsta manifestacija postati tradicionalna i da će se organizovati svake godine. On se nada da će se naći pravi koncept koji je idealan za ovu sredinu, za srpsku zajednicu u Torontu. “Svi smo bili na jednom mestu, svi smo se prepoznali i  krajnji cilj je da u Toronto dolaze najkvalitetnije manifestacije”, rekao je Zoran Pavlović.

   Na kraju izdvajamo, iz razgovora koji smo vodili sa gospodinom Oliverom Njego  za “Novine Toronto”:jedan citat koji je on naveo. To je sa nadgrobnog spomenika askonđela Milije Nešovanović iz Ivanjice:

“Ja odoh sa ovog belog i lepog sveta u kome videh da sve zlobno šeta. Žao mi je bilo ovog lepog sveta i kada sam umirao ja sam se trzao. Ali i vi ćete zamnom dotrčati brzo, te za svoje grehe brzo se kajte, jer kad mene stignete kasno je znajte”.

Ivana Đorđević


 

SANDRINA VAGNER

NARODNA RIZNICA

Pred sam polazak za Čikago razgovaramo sa Sandrinom Vagner (Direktor centra za kreativno domaćinstvo) koja je u okviru Dana kulture Srbije izložila proizvode narodne radinosti i starih zanata.

Pred dolazak za Toronto predstavili ste svečano kolekciju Začarana Nit na izložbi u najvećoj beogradskoj opštini Vračar, na kojoj Centar i ima radnju - Etno shop i radionicu u kojoj se rade modeli i vrši obuka.

Da, tačno. Izložbu su organizovali SO Vračar i Etnografski Muzej u Bgd pod nazivom "Konac delo krasi," pred impozantnom posetom od preko 500 posetilaca, u suton šesnaeste septembarske večeri, kada se otvaralo evropsko prvenstvo u košarci i Bitef!

Knjiga utisaka je bila skoro cela ispisana hvalama, komplimentima, ushićenim rečima o lepoti i značaju rada Centra na srpskom jeziku. ali i na engleskom i francuskom jer su na izložbi bile supruge članova diplomatskog kora, predstavnici međunarodnih firmi i organizacija kao i Direktor evropske agencije za rekonstrukciju i razvoj, koji je projekat Centra za kreativno domaćinstvo još u početnoj fazi pre par godina okarakterisao kao najbolji program zapošljavanja u zemljama tranzicije.

Zahvaljujući ovoj izložbi skrenuli smo pažnju Skupštine grada Beograda i sekretarijata za kulturu koji nam je i omogućio sredstva za putne troškove i transport robe za gostovanje na danima srpske kulture u Torontu kao i izložbu na Saboru u Čikagu i izložbu u Bank of Amerika po pozivu asocijacije poslovnih žena Čikaga.

Ovom prilikom prezentirate novu liniju pod nazivom "Začarana Nit".

Pored gostovanja u Torontu i Čikagu u cilju širenja nacionalne nematerijalne baštine i promovisanja sedmovekovne tradicije kroz autentičnu rukotvorinu i stare zanate, Centar je predstavio i novu robnu marku "Začarana Nit" koju predvodi PIROT, linija šalova od eko vune sa uvezenim motivima najlepšeg ćilima na svetu, pirotskog ćilima. Kolekcija se sastoji od još nekoliko linija vunenih šalova sa vezenim motivima skinutim sa nacionalnog kostima - nošnje iz svih krajeva naše zemlje.

Poseban kvalitet ovih šalova pored izvanrednog dizajna same izrade i do savršenstva izvezenih motiva upotpunjuje eko-vuna koja se u svim procesima proizvodnje ručno obrađuje i pere, tako da sadrži viski procenat lanolina i prirodne masnoće, koja vunu čini jako mekom i lekovitom. Poznato je da su u davna vremena, stari narodi lečili i oblagali bolna mesta, parčićima ovčije kože sa krznom.

Vunu smenjuje končana kolekcija i šalovi od posebno upredenog pamuka sa goblen vezom i zlatnim koncem, večernja kolekcija VIZANTA, šalovi sa motivima skinutih sa odora vizantijskog dvora, koji izgledaju tako da bi mogli i danas da se ponesu na nekom od dvorova!

Uz Program nostalgija koji je nastao kako bi se se ponovo oživele prelepe stvari koje su vredne devojačke ruke vekovima pripremale za svoj miraz: jastučići za bračne krevete, kecelje od starog platna izvezene kao cvetno polje, kuvarice, peškiri, monogramisani aroma jastučići i još monogo toga, što prosto razgali dušu i obraduje oko čak i bez objašnjenja. Izložba je bila prepuna autentičnih muzejskih komada nošnje i tkanina tako da je samo pogled bio dovoljan da bi se videlo "staro" - "na novom"

Pored ovog programa koristim dane u Torontu da se dogovorim sa učesnicama iz Toronta kasnije i Čikaga, koje će se predstaviti na Konferenciji u Beogradu koja se održava u aprilu. Iako je ideja o razmeni došla posle bratimljenja Beograda i Čikaga želim da uključim moje prijateljice iz ovog grada poznate stručnjake, koje  svoj akademski i naučni profil koriste da utiču i doprinose očuvanju nematerijalne baštine tj. tradicionalnog i kulturološkog nasleđa, sa dodatnim ciljem zapošljavanja žena.

Domaćin ove Konferencije će biti predsednica SO Vračar gospođa Milena Milošević, a organizator Sekretarijat za kulturu grada Beograda, pod pokroviteljstvom Skupštine opštine grada Beograda.

Svakako je za pohvalu angažovanje i pomoć Skupštine grada Beograda i sekretarijata za kulturu koji su pomogli, da se kroz prezentaciju ovih narodnih rukotvorina, čuje za našu kulturnu baštinu i to kako među našim ljudima tako i među Kanađanima i Amerikancima.

Ivana Đorđević

 


Copyright © 1996-2016 "NOVINE Toronto"

Promena izvrsena: 19 Apr 2012