Broj 1071, 22. septembar 2006.
| Težak povratak u koledž |
| |
Anastazija de Souza, devojka koja je stradala
u tragičnom incidentu u koledžu Doson, sahranjena je u utorak u Montrealu. Na
stotine ljudi, članova porodice, prijatelja, kolega okupilo se da joj oda
poslednju poštu. Mnogi su, uz crno, imali na sebi i ponešto ružičasto, što je
bila Anastazijina omiljena boja.
 Sahrani su prisustvovali i premijer Kvebeka Žan Šarest i gradonačelnik
Montreala Džerald Tremblo.
Tek nešto malo kasnije, na drugom kraju grada, mali krug najbližih
prisustvovao je sahrani Kimvira Gila, vinovnika tragedije na Dosonu. On je, po
nalazu autopsije, posle pucnjave u kojoj je stradala Anastazije de Souza i
ranjeno dvadeset osoba, izvršio samobustvo. Njegovi roditelji su u dubokom
šoku i žale podjednako i zbog svog gubitka i onoga što je njihov sin počinio.
Oni nisu ni pretpostavljali da je njihov najstariji sin potencijalni ubica,
iako su znali za oružje koje je potpuno legalno posedovao.
Profesori i osoblje koledža Doson svesni su da su mnogi studenti u strahu od
povratka na mesto gde je njihov život bio ugrožen. Jedan broj njih je zatražio
pomoć i savet stručnjaka, kako bi od utorka spremno dočekali studente i
izborili se sa njihovim mogućim strahovima.
Povratak studenata u klupe bio je više nego emotivan. I ovde su mnogi nosili
ružičasto, u znak sećanja na Anastaziju, ali su i hrabrili su jedni druge da
se treba vratiti obavezama što pre jer će tako svima biti makar malo lakše.
Posle oružanog napada na studente u Montrealu, premijeri Stiven Harper i Žan
Šarest imaju različite stavove o potrebi uvođenja registra oružja. Harper
smatra da sadašnji zakoni nisu dovoljno efikasni da spreče ovakve zločine i
obećao da će ih ova vlada zameniti, dok premijer Kvebeka insistira da mora da
postoji registar koji bi ukazivao gde sve ima oružja.
Federalni ministri pozivaju na strpljenje i smirenost u debati o registrovanju
oružju, ali su u potpunosti saglasni da sadašnji nacionalni registar nije
dovoljno efikasan. Oni insistiraju da je potrebno neko vreme da bi se pronašli
adekvatni načini da se preduprede tragični incidenti, poput ovog u koledžu
Doson.
Zvaničnici, ipak, napominju da je iskustvo iz 1989. godine, kada je počinjen
masakr na Politehničkom fakultetu, pomoglo da se spreči veća tragedija u
Dosonu. Policija je ušla u zgradu koledža svega nekoliko minuta posle
naoružanog Gila, te je mogla da reaguje na pravi način. Ističe se da je i
osoblje hitne pomoći dalo svoj izuzetan doprinos da posledice ove tragedije
budu što manje. |
| |
| |
|
| |
| "Rastko Petrović" za knjigu o Tesli |
| |
Prestižna nagrada posthumno dodeljena Savi N.
Vujnoviću, autoru knjige "Nikola Tesla i njegovo vreme"
Žiri za dodelu nagrade "Rastko Petrović" za 2006. godinu odlučio je da se za
dobitnika ovog prestižnog i uglednog priznanja za životno delo posmrtno
proglasi Sava N. Vujnović, za knjigu "Nikola Tesla i njegovo vreme", u izdanju
"Istočnika", izdavačke kuće Eparhije kanadske.
Žiri su sačinjavali akademik Nikola Milošević (predsednik) i pesnici Alek
Vukadinović i Dragomir Brajković, a odluka je donesena jednoglasno, na
zasedanjima 12. i 13. septembra u Beogradu.
"Da ju je, kojim slučajem, priredila kakva naučna institucija ili kakva
preduzimljiva grupa posvećenika, hrestomatija Nikola Tesla i njegovo vreme bi
im, nema sumnje, služila na čast. No, kako je knjigu sklopio i sastavio
pojedinac, istinski posvećenik svog poslanja, i kako je njen izdavač jedna
brojem izdanja nevelika ali njihovim kvalitetom i važnošću značajna izdavačka
ustanova, ovakvo se izdanje može smatrati pravim podvigom", kaže se u
obrazloženju žirija.
Sava N. Vujnović, bogoslov iz Divosela, a potom borac za odbranu Srpstva u
Drugom svetskom ratu, proveo je najveći deo svog života na prostorima Amerike
i Kanade prikupljajući decenijama građu o svom čuvenom zemljaku Nikoli Tesli.
Pred kraj života, Vujnović je ovu bogatu građu kao zaveštanje ostavio Eparhiji
kanadskoj, koja je prvo izdanje knjige objavila još 1993. godine. Ovo izdanje
rasprodato je u rekordnom roku, a povodom 150-godišnjice Teslinog rođenja, "Istočnik"
je štampao dopunjeno i popravljeno izdanje.
U ovoj knjizi, što je retko za ovakva izdanja, dosledno promišljenoj ideji,
portret istorijske ličnosti, ovde Nikole Tesle, kroz tematiku i sadržaj
tekstova, jasno je smešten u istorijsko nacionalne prilike naroda i sredine iz
kojih je iznedren. Koliko god da proširuje dosadašnja saznanja o Tesli, ovo
štivo i obogaćuje saznanja čitalastva o istoriji naroda iz koga je iznikao, do
vremena u kome je živeo ovaj opštečovečanski genije.
Promocijom ove knjige na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, započelo je
i zvanično obeležavanje Teslinog jubileja. Ovo izdanje Vujnovićevog dela, sa
pogovorom Rajka Petrova Noga i do sada neobjavljenim Teslinim portretom na
koricama, svečano i luksuzno opremljeno, postiglo je veliki uspeh na svim
srpskim prostorima. Time je skrenuta pažnja kritike i na autora Savu N.
Vujnovića i njegov neviđen napor da na jednom mestu prikupi preko 800 stranica
bogate građe. Opšte je mišljenje kritike da knjiga predstavlja prvi portret
Tesle kao pravoslavca jer u njoj sakupljač dokumentarnom građom vodi čitaoca
na samo izvorište i do samih Teslinih korena, osvetljavajući njegovu porodičnu
lozu sa obe strane, ali i istoriju naroda iz kojeg je veliki naučnik potekao.
U predlogu za nagradu "Rastko Petrović" naglašavaju se i zasluge koje za
objavljivanje dela pripadaju "Istočniku" i Episkopu kanadskom G. Georgiju.
Ovo je druga velika nagrada kojom je, za manje od godinu dana, ovenčana
izdavačka kuća Eparhije kanadske. Da podsetimo, list "Istočnik" nagrađen je
prošle godine Vukovom nagradom, jednim od najznačajnijih priznanja na srpskim
prostorima za "izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i
svesrpskom kulturnom prostoru", a glavni urednik lista " Istočnik ",
protojerej Vasilije Tomic, nagrađen je zlatnom značkom kulturno-prosvetne
zajednice Srbije za svoj rad i doprinos.
Pored nagrade za životno delo Savi N. Vujnoviću, nagradu sa imenom Rastka
Petrovića dobili su za 2006. godinu Dragomir Dujmov za roman "Voz savesti" i
Lazar Dašić za poeziju. Napominjemo da je nagradu "Rastka Petrović" dobio
prošle godine još jedan "Istočnikov" saradnik, književnik Radovan Gajić iz
Toronta za roman "Tihovanje reči". |
| |
| |
|
| |
| Javnost protiv, političari za |
| |
U poslednje vreme je sve očiglednije da javnost ne podržava učešće kanadskih
vojnika u operacijama u Avganistanu. Najnovije ispitivanje javnog mnjenja,
koje je uradio Ekos Riserč, pokazuje da je 49 odsto, odnosno skoro svaki drugi
ispitanik, protiv učešća Kanađana. Nešto preko trećine, tačnije 38 odsto,
podržava kanadski angažman, dok 12 odsto nema određeni stav o tom pitanju.
Poređenja radi, decembra 2001. godine je čak 62 odsto bilo za, a svega 18
protiv, da bi se vremenom stiglo do trenutnog odnosa.
Ono što iznenađuje je da je na mišljenje građana više uticalo njihovo uverenje
da misija neće uspeti da donese stabilnost i demokratiju Avganistanu, nego
pogibija 16 kanadskih vojnika u poslednja tri meseca.
O Avganistanu su poslednjih dana mnogi političari iznosili svoje stavove koji
idu u prilog kanadskog angažmana. Generalna guvernerka Mišel Žan kaže da, bez
obzira što su posledice tako tragične, ne postoji drugi način za zaustavljanje
talibanskog brutalnog režima sem kroz direktnu konfrontaciju sa njima. Ona već
duže vremena izražava želju da poseti kanadske trupe u toj azijskoj zemlji,
ali je nadležne službe odbijaju iz bezbednosnih razloga.
I poseta avganistanskog predsednika Ahmeda Karzaija u Kanadi od 21-23.
septembra, ima za cilj da odobrovolji javnost. On će se u obraćanju
poslanicima u Parlamentu zahvaliti na učešću u misiji u Avganistanu.
Ministar inostranih poslova Piter Mekkej je, posle susreta sa svojim
australijskim kolegom Aleksandrom Daunerom, izjavio da će kanadski vojnici
ostati u Avganistanu sve dok tamošnje granice ne budu bezbedne, infrastruktura
obnovljena, demokratske institucije u funkcij, kao i dok ne bude obezbeđen
povratak izbeglicama. |
| |
| |
|
| |
| Zakon važi i za njih |
| |
Pušači, ali i vlasnici barova, pokušavaju na
razne načine da se izbore sa zakonom o zabrani pušenja u zatvorenim prostorima.
Jedan od najnovijih pokušaja je bio prošle nedelje, kada je otvoren privatni
klub za pušače.
Klub je otvoren u Smits Folsu, na oko 65 kilometara od Otave. Ima oko 400
članova u mestu sa desetak hiljada žitelja. Oni plaćaju mesečnu članarinu od
četiri dolara, moraju da budu stariji od devetnaest godina i da nemaju ništa
protiv duvanskog dima. Na otvaranju ih se skupilo njih desetak i svi su pušili,
a dan ranije je vlasnik Majk Kenedi već platio kaznu zbog toga što je dozvolio
gostima da puše, što nije stavio znak da nema pušenja i što nije uklonio
pepeljare. On treba da se pojavi pred sudijom 3. oktobra.
No, advokat Mark Mekdonald koji zastupa klub, smatra da sama pravila za
učlanjivanje čine da za ovaj klub ne bi trebalo da važi zakon o zabrani
pušenja. Sa njim se ne slaže dr Šila Basrur, zdravstveni inspektor, koja je u
saopštenju istakla da privatni klubovi ne mogu biti izuzetak.
Vlasnik Kenedi naglašava da otvaranje ovakvog kluba nije vezano samo za
pušenje, već pre svega za pitanje da li jesmo ili nismo slobodna zemlja. |
| |
| |
|
| |
| Nema svaki dan pomfrita za đake |
| |
U Njufaundlendu i Labradoru je najveći
procenat u zemlji dece školskog uzrasta koja imaju problema sa težinom, čak 35
odsto, pa je provincijska vlada rešila da se ozbiljnije posveti borbi protiv
tog problema. Od ove školske godine uvedeni su obavezni propisi o hrani koja
može da se kupi u školskim kafeterijama. Jela poput pice i pomfrita sa
prelivom ne mogu se dobiti svakodnevno, a umesto njih na jelovniku se nalazi
zdravija hrana. Napominje se da će se iz godine u godinu postupno uvoditi sve
više zdravih obroka.
No, time problem nikako nije rešen, posebno ne kada su stariji đaci u pitanju.
Oni koji vole brzu hranu u vreme ručka odlaze iz škole u potrazi za omiljenim
obrokom. U mnogim školama primećuju da je prodaja hrane u kafeterijama opala,
ponegde i za četvrtinu, te zaposleni strahuju da će doći do otpuštanja.
Dejvid Kuper, direktor jedne škole, priznaje da će škola možda izgubiti deo
prihoda, ali naglašava da je od toga mnogo važniji cilj zbog koga je sve to i
započelo. |
| |
| |
|
| |
| Koliko vredi svaki Kanađanin |
| |
Kako statističari ističu, na papiru svaki
Kanađanin vredi 142.900 dolara. Oni su došli do te cifre tako što su
izračunali ukupnu imovinu, oduzeli dugove i podelili sa brojem građana.
Nacionalno bogatstvo je u drugom kvartalu poraslo za 1,7 odsto, uglavnom zbog
porasta vrednosti stambenih nekretnina, ali je takođe primećeno da je prosečno
domaćinstvo imalo osamnaest centi duga za svaki dolar vrednosti svoje imovine.
U proseku, kažu statističari, Kanađani troše osam procenata svog dohotka na
otplatu kamate na dug. |
| |
| |
|
| |
| Pretvaranje virtuelnog u stvarno |
| |
Na sajtu vampirefreaks.com, na kome je Kimvir
Gil opisao sebe kao osobu koja je srela tek šačicu pristojnih ljudi,
nezadovoljnu svim što je okružuje, počevši od škole, preko posla, do samog
života, osobu kojoj je cilj da preživi ovu godinu, stoji i aforizam: 'Život je
video-igrica, nekako se mora umreti.'
 Ova rečenica nateraće, nadajmo se, makar ponekoga da razmisli šta se nudi deci
i mladima kroz video zabavu.
Kimvir Gil je najviše voleo video igricu Super Colombine Massacre RPG! (role
playing game, ili igrica u kojoj ste u nekoj ulozi), inspirisanu masakrom koji
se dogodio 1999. godine u jednoj američkoj školi. Kreator ove igrice Deni
Ledon iz Kolorada je, kada je čuo za zločin u Dosonu i njegovu vezu sa svojom
igricom, osetio takvu mučninu da je morao da se ispovraća. Kaže da mu se
javila jedna od žrtava pucnjave u koledžu i rekla da je krajnje vreme da se
igrica povuče.
Ali, to nije prvi put da razgovara sa žrtvama. Njemu su se ranije obraćale i
žrtve masakra u Kolombajnu, i kada im je on objasnio šta želi da postigne ovom
igricom, kako kaže, postali su prijatelji.
Šta je cilj igre? Ledon insistira da igrica nikako nije pokušaj oživljavanja
neke izvrnute fantazije nasilja, već objašnjava da ona ima formu interaktivnog
stvaranja dokumentarca i da bi trebalo da pomogne da suština zla bude jasnija
osobama obuzetim igricama. Ledon je ubeđen, na osnovu kontakata sa osobama
koje igraju ovu igricu, da je ona sprečila pucnjave po školama.
Ledon veruje i da je ova igrica, kao i mnoge druge, uostalom, neka vrsta
umetničkog izražavanja, a njegovo mišljenje podržavaju i neki stručnjaci.
No, nema svako ko se igra mogućnosti, sposobnosti ili jednostavno volje, da se
sa dovoljno razumevanja udubi u ono 'šta je pisac hteo da kaže'. Postoje osobe
koje stvari prihvataju takvima kakve su prikazane i jednostavno se previše
užive, prestanu da razlikuju igru od stvarnosti i sebi zaista dodele ulogu
koju su već dovoljno puta uvežbavali, istina na virtuelnom nivou.
I onda, koga kriviti? To ostaje kao dilema, ili kao pitanje koje svako od nas
treba pre svega sebi da postavi. |
| |
| |
|
|
| "POVRATAK" PEDRA AMOLDOVARA |
| |
Nakon deset dana trajanja, preko 260
prikazanih igranih filmova, bezbrojnih žurki, konferencija za štampu i crvenih
tepiha po kojima su hodale zvezde od Bred Pita i Rasel Kroua do Šeron Ston i
Demi Mur, završen je 31. Internacionalni Filmski Festival u Torontu (TIFF).
Mada festival nije takmičarskog karaktera i nema oficijelni žiri za
vrednovanje filmova, nagrade su ipak dodeljene.
 Nagradu akreditovanih novinara dobio je engleski lažni dokumentarac "Smrt
predsednika". Nagradu publike dobio je film "Bela" (Bella) mladog meksikanca
Aleksandra Monteverda kome je to pravi igrani film.
Nije potpuno jasno kako festivalska publika bira najomiljeniji film. Film "Bela"
je prikazan na tri predstave što znači da je moglo da ga vidi najviše 1500
gledalaca. I oni su ti koji su mogli da glasaju da mu se dodeli nagrada. A šta
je sa ostalih 90.000 ili 100.000 posetilaca festivala koji nisu imali prilike
da vide taj film? Da li to znači da film "Volver" ("Povratak") Pedra
Almodovara nije mogao da dobije nagradu zato što je prikazan na samo dve
projekcije pa ga je videlo manje gledalaca? Neko bi to tarebao da objasni.
Od filmova koje sam imao prilike da vidim ja, kao deo "publike", biram za
najbolji film festivala upravo Almodovarovo ostvarenje. Ne iz inata, već zato
što je to vrlo dobar film."Volver" je došao na TIFF sa pedigreom jednog od
najboljih filmova ovogodišnjeg kanskog festivala. Pedro Almodovar je u Kanu
dobio nagradu za najbolji scenario, a nagrada za najbolju žensku ulogu
dodeljena je ravnopravno kompletnom ženskom ansamblu filma, uključujući
Penelope Kruz.
"Volver" je po rečima samog Almodovara dramska komedija. Govori o tri
generacije žena koje se bore i pobeđuju ludilo, praznoverje, smrt, laži i
nedostatak ljubavi. One su Raimunda (Penelope Kruz), koja je udata za
nezaposlenog radnika sa kojim ima ćerku tinejdžerku (Johana Kobo), njena
sestra Sole (Lola Duewas), koja u stanu drži ilegalni frizerski salon i
njihova majka (Karmen Maura), koja je poginula u požaru zajedno sa svojim
mužem i u priči se pojavljuje kao duh.
Film nije nadrealistička komedija, mada se to ponekad čini. U njemu živi i
mrtvi koegzistiraju sasvim prirodno i bez sukobljavanja što često dovodi do
vrlo duhovitih ili, ponekad, duboko emotivnih situacuja. Almodovar kaže da u
La Manci, njegovom rodnom mestu, mrtvi nastavljaju da budu prisutni u životima
živih. Čini mi se da je tako svuda, a ne samo u Španiji. Kroz sećanja, priče,
predmete, našu decu ili ljude koji su ih poznavali, oni koje smo voleli, a
nema ih više, žive u nama i našim životima.
Svojim filmom Almodovar izražava duboko, strasno poštovanje, simpatiju i
saosećanje prema ženama i njihovoj beskonačnoj vitalnosti.
Ovaj film je oda bakama, majkama, ćerkama i sestrama. Snimljen je u primarnim,
jarkim bojama: crvenoj, žutoj i plavoj, što samo dodaje inenzitet teksturi
filma i potencira snagu emocija.
"Volver ruši sve klišee o "crnoj" Španiji i nudi Španiju koja je stvarna i
suprotna tim klišeima. Španiju koja je bela, spontana, duhovita, hrabra,
velikodušna i pravedna" kaže Almodovar. Kamo sreće da je nešto od toga
uključio Goran Paskaljević u svoj film "Optimisti" (o kome su "Novine" pisale
u prošlom broju), o "crnoj" Srbiji koja je prikazana kao dijametralno suprotna
od "bele" Španije, filmu koji je takođe prikazan na ovogodišnjem festivalu u
Torontu. |
| |
| Milan Šćekić |
|
| |
| Nagrada kritike za 'Smrt predsednika' |
| |
Na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu,
koji je održan od 7-17. septembra, nagradu žirija kritike dobio je
kontroverzni britanski film 'Smrt predsednika', reditelja Gebrijela Rejndža,
koji se bavi ubistvom američkog predsednika Buša. U obrazloženju se ističe da
je film nagrađen za 'drskost sa kojom izokreće realnost da bi otkrio veću
istinu'. Film je dat u stilu retrospektivnog dokumentarca i izlaže kritici
savremenu američku političku stvarnost.
 Pored
ovog, na Festivalu je nagrađeno još nekoliko filmova. Nagradu publike dobilo
je ostvarenje 'Bela' Amerikanca Alehandra Monteverdea, u kome se dve životi
dve osobe slučajno sreću u Njujorku.
Za najbolji kanadski film proglašen je film 'Tragom Igora Ricija', Noela
Mitranija, o bivšem fudbaleru čiji život kreće nizbrdo kada, posle smrti svoje
devojke, iz Francuske dolazi u Montreal. Članovi žirija su rekli da film
označava 'pravi spoj stila i suštine'.
Film turskog reditelja Ozera Kiziltana, 'Takva', koji se bavi verom u Boga
koja je stavljena na probu, dobio je nagradu za kulturnu inovaciju, dok je za
otkriće proglašen film 'Repriza' norveškog režisera Joahima Trijera. Ovo delo
je svojevrstan portret dvojice mladića kojima realnost ruši zajednički san o
tome da postanu pisci.
Još jednu značajnu nagradu, onu koju dodeljuje grad domaćin za najbolji
kanadski film, dobila je Dženifer Bejčval za 'Proizvedeni pejzaž', o kanadskom
fotografu Edvardu Bartinskom koji je putovao svetom snimajući predele na koje
je industrijska proizvodnja stavila svoj pečat.
Na festivalu su bila prikazana ukupno 352 filma iz više od šezdeset zemalja. |
| |
| |
|
| |
|
 |
