|
Oglasavanje Marketing Najpovoljnije cene, najveca posecenost
|
Broj 1079, 17. novembar 2006.
| Po broju pušača Crna Gora u svetskom vrhu |
| |
Po broju pušača, u odnosu na ukupno stanovništvo, Crna Gora je u samom
svetskom vrhu. Na desetine, pa i stotine stanovnika Crne Gore umre svake
godine od raka pluća, prema tvrdnjama lekara, uglavnom kao posljedica pušenja.
 Crnogorski
lekari koji učestalo i sve dramatičnije upozoravaju stanovništvo da je njegova
strast za cigaretama dosegla alarmantne razmjere, imaju dva jaka protivnika u
tom svojevrsnom ratu.
Prvi je, po nekim procjenama, "armija" od čak 300.000 aktivnih pušača u Crnoj
Gori, a drugi čitava maloprodajna mreža koja se brine da strastvenoj
klijenteli cigarete ponudi, takoreći, na svakom mjestu.
Predstavnik crnogorskog Društva za borbu protiv raka Nebojšsa Crnogorac
nedavno je rekao da, ako se nastavi sadašnji trend, postoji opasnost da za 20
godina u Crnoj Gori nastupi "epidemija karcinoma" pluća.
Prema podacima crnogorske Agencija za duvan, u Crnoj Gori se godišnje potroši
1.350 tona duvana. Prodajom duvanskih proizvoda na veliko bavi se osam
preduzeća, a za te poslove je registrovano i oko 1.500 maloprodajnih objekata.
Ipak, u ovoj oblasti sivo tržište možda najviše caruje. Prema procjenama iz
preduzeća "Štampa", najveće crnogorske kompanije za plasman novina i cigareta,
na ulici i na drugim "punktovima" sivog tržišta od prodaje duvana se ostvaruje
oko 50 miliona evra.
Na osnovu tvrdnji iz "Štampe", šverc cigareta se sada seli u moderne
prodavnice i piljare, a u nelegalnu prodaju uključili su se i fri šopovi.
Navodno, upravo fri šopovi iznose cigarete na ulicu i zarađuju ogroman novac.
U Agenciji za duvan, pak, tvrde da "raste legalni promet duvanskih proizvoda".
Legalni promet u ovoj godini, kako se navodi, mogao bi dostići 900 tona
prodatih cigareta.
Tržišna inspekcija, poreska uprava i carinska služba, prema tvrdnjama, dobro
sarađuju u kontroli prodaje kako na veliko, tako i na malo.
Inspekcijska kontrola bi, svakako, trebalo da legalizacijom prodaje duvana,
prije svega, državi obezbijedi veće prihode od naplate poreza na promet. To je
veoma važno jer još nesređeno tržište duvana odnosi ogroman novac u privatne
džepove.
Za ljekare, međutim, to nije utješno. Nije ni za zdravstveno stanje
crnogorskog stanovništva. Ostaje glavni problem - kako smanjiti broj pušača.
Crna Gora je prije dvije godine usvojila zakon o zabrani pušenja na javnim
mestima. Rezultati su, međutim, gotovo zanemarljivi. I dalje se puši, čak i u
bolnicama. |
| |
Ilija Despotović
Podgorica |
|
|
| Ko odlučuje o stvaranju novih država |
| |
Južna Osetija je na referendumu glasala za nezavisnost od Gruzije, ali je niko
ne priznaje.
Polemike o budućem statusu Kosova se zaoštravaju, a na videlo su izašle podele
unutar Evropske unije po pitanju eventualne nezavisnosti te srpske pokrajine.
 Pitanjem
ko u stvari odlučuje o tome da li neko ispunjava uslove da dobije nezavisnost,
pozabavio se BBC.
Do dramatičnog povećanja broja nezavisnih država došlo je posle Drugog
svetskog rata. Najpre, kao posledica ukidanja kolonijalizma, a potom usled
raspada Sovjetskog Saveza i bivše Jugoslavije.
Od tada je međunarodna zajednica vrlo uzdržana prema daljem rasparčavanju
suverenih država, a teško je naći primer da su UN priznale nečiji zahtev za
nezavisnošću ako se tome protivi država čiji deo želi da se otcepi.
Za to postoje dva razloga, kaže za BBC Adam Roberts, profesor međunarodnih
odnosa na univerzitetu Oksford. Prvi je što bi takav postupak doveo u pitanje
nepovredivost međunarodnih granica, a drugi što je jednostavno nemoguće da
svaka manjina dobije svoju državu.
"Kada neka grupa ili oblast žele da se otcepe, pozivajući se na
samoopredeljenje, možete da budete sigurni da u tim područjima postoje manjine
koje imaju dobre veze sa zemljom maticom i koje ne podržavaju secesionističke
zahteve", kaže Roberts.
Te manjine, poput ruske u Estoniji, na primer, čak žele da se odvoje od
regiona koji traži otcepljenje. To je bio problem i u Kvebeku gde je manjina
koja govori engleski zapretila da će tražiti otcepljenje od Kvebeka ukoliko
toj frankofonskoj kanadskoj provinciji bude dozvoljeno da se odvoji.
Mnogi, poput Ijena Bremera, predsednika Evroazijske grupe, smatraju da
opravdanost zahteva za otcepljenjem zavisi od stabilnosti okruženja.
"U kontekstu Evropske unije i njenih rigoroznih institucionalnih i
birokratskih procedura, stvaranje novih država nije sporno. Slovačka je možda
siromašna, ali su i Slovačka i Češka relativno stabilne zemlje".
"U slučaju Kanade", dodaje Bremer, "ukoliko bi se Kvebek otcepio, a takvi
zahtevi pojavljuju se svakih nekoliko godina, to bi izazvalo izvesne ekonomske
poremećaje na dalekom istoku Kanade, ali ne i katastrofu. Ali, u Iraku ili na
Kavkazu, secesije bi se odvijale izvan bilo kakve efikasne međunarodne
arhitekture, što je opasno".
Šta bi se, na primer, desilo kada bi Kalifornija održala referendum i
opredelila se za otcepljenje od Sjedinjenih Američkih Država?
Profesor Adam Roberts kaže da u današnje vreme, postoje dva testa. Prvi je
zemlja matica od koje se traži otcepljenje. Ona je veoma važna prepreka za
oblast koja teži međunarodnom priznanju.
Postoji međutim, još jedna prepreka. Recimo u slučaju Kalifornije, za prijem u
UN bila bi joj potrebna preporuka Saveta bezbednosti u kojem SAD imaju pravo
veta. Dakle, ako bi Amerika u toj fazi želela da spreči nezavisnost
Kalifornije, stavila bi veto u Savetu bezbednosti, kaže Roberts.
Tom de Val iz Instituta za izveštavanje o ratu i miru smatra da je problem u
tome što članice UN nisu dosledne u odgovoru na zahteve za nezavišnošću.
"Kosovo je gurnuto u pravcu nezavisnosti, ne samo pravima kosovskih Albanaca i
njihovim jakim argumentima, nego i golom silom. Kosovo je naime, uz pomoć
NATO-a, de facto odvojeno od Srbije i nalazi se pod administracijom UN".
S druge strane, dodaje Tom de Val, Čečenija koja je prošla kroz gore
maltretiranje od strane ruske armije nego što je to bio slučaj s Kosovom,
zakočena je na putu nezavisnosti zbog želje Zapada da ima dobre odnose sa
Rusijom.
"Mislim da bi trebalo da priznamo da su sila i faktičko stanje na terenu
presudan faktor u priznavanju novih država", zaključuje De Val. |
| |
| |
|
|
| Sezona slava |
| |
Obredno sećanje na paganstvo ostalo je da živi samo na teritoriji koju
kanonski "pokriva" Srpska pravoslavna crkva: bogatu trpezu može spremiti onaj
koji ima. Tada treba da se seti svih koji su u bedi i nevolji i da im pomogne
koliko može. Samo tako doživeće duševni mir, spokojstvo i zadovoljstvo
 Krsna
slava kao pojam prvi put je zabeležena 1018. u Ohridu, četiri godine nakon
propasti Samuilovog carstva, ali kao obred datira još iz vremena početaka
pokrštavanja Južnih Slovena krajem VIII veka, za vladavine kneza Mutimira.
Prvobitno je to bila hramovna slava crkve podignute u čast nekog svetitelja.
Jedan vek kasnije, zahvaljujući hrišćanskim misionarima Ćirilu i Metodiju,
kasnije njihovom učeniku i prvom slovenskom arhiepiskopu Klimentu, kao i
devedesetšestorici njegovih učenika, koji su u pokrštavanju paganskih plemena
pragmatično nudili hrišćanske svece kao supstitut kućnih bogova - zaštitnika
porodice, bratstva i plemena, godišnja versko-porodična svetkovina dobila je
koliko-toliko hri-šćanska obeležja.
To je razlog što se ranohrišćanski sveci: Jovan, Nikola, Đorđe, Dimitrije,
Paraskeva, Alimpije, Stevan Prvozvani... najčešće svetkuju. Danas, naime, na
popisu svetaca-zaštitnika ima preko stotinu imena, ali u vreme pokrštavanja
Slovena i drugih paganskih plemena izbor nije bio predugačak.
Iako su misionari propovedali novu religiju po svim slovenskim zemljama, krsna
slava kao centralni porodični praznik do danas se održala samo na zapadnom
Balkanu. Za to je zaslužan prvi srpski arhiepiskop Sava , koji je u skladu sa
15. kanonom Prvog vaseljenskog sabora 325. godine u Nikeji ("Uništiti običaj
koji se protivu apostolskoga pravila u pojedinim mestima ukorenio")
liturgijski sistematizovao preimenovane paganske kućne bogove. Kako je tada
propisan, crkveni obred ostao je (skoro) isti do danas, uz malu "doradu"
mitropolita Srbije Mihaila 1862. godine.
MONOTEISTIČKI PAGANIZAM:
Svrha novih odredaba, zabrana prinošenja žrtava u krvi, kao i priređivanje
gozbi kod hramova, bila je da se mnogobožački rituali, pre svega prinošenje
žrtve u krvi, prekinu i uspostave novi, koji bi bili u skladu sa novom,
hrišćanskom religijom. Tako, propisano je da se u crkvama može proslavljati
spomen na svetitelje samo onako kako to hrišćanima dolikuje, da se zemaljski
plodovi - žito, hleb, ulje i vino - mogu prineti radi blagoslova, a ne radi
prinošenja žrtve i gozbe.
Običaj prinošenja žrtava, međutim, nije se iskorenio. Iako su primili
hrišćanstvo, mnogi su i dalje nastavili da prinose žrtve zaštitnicima svoga
doma i svoje porodice - hrišćanskim svetiteljima, kao što su i ranije u
idolopokloničko vreme činili: životinja koja je bila namenjena kao žrtva
svetitelju dogonjena je crkvama kod kojih je i klana, a njeno meso služilo je
za gozbu.
Taj običaj održao se do danas, doduše ne u crkvenim portama, već u domovima
svečara.
Poglavari drugih pomesnih crkava propustili su to da učine, pa je krsno ime
vremenom preimenovano u lični praznik - imendan, odnosno rođendan, a obredno
sećanje na "veru praotaca", na paganstvo, ostalo je da živi samo na teritoriji
koju kanonski "pokriva" Srpska pavoslavna crkva.
KAKO CRKVA KAŽE:
Slava je molitveno proslavljanje jednog svetitelja kao zaštitnika jedne
porodice i njenog molitvenog zastupnika pred Bogom.
Na dan svoje slave, porodica još revnosnije nego inače proslavlja i molitveno
veliča Gospoda, još usrdnije nego inače moli se svome svetom zastupniku da
molitveno posreduje pred svemilostivim gospodom za milost i blagodat njegovu,
za spasenje i večni život.
Molitva je susret i zajednica ljubavi svečara sa svim pravoslavnim hrišćanima
u svom mestu i učestvovanjem na svetoj liturgiji izražava "vascelo" jedinstvo
Crkve Božije.
Bogatu trpezu može spremiti onaj koji ima: tada treba da se seti svih koji su
u bedi i nevolji i da im pomogne koliko može i samo tako doživeće duševni mir,
spokojstvo i zadovoljstvo. Samo treba, preporuka je, razlikovati bitno od
nebitnog: odvojiti proslavljanje svetitelja od gozbe, slavu od veselja; slava
se mora proslavljati sa tim uzvišenim ciljem, a ne radi gošćenja, jela i pića.
Svečar i članovi njegove porodice toga dana se naročito moraju sećati života i
dela svoga svetitelja koga slave, uporediti sa njegovim životom i delima svoj
život i dela, da svoj život podešavaju prema svetiteljevom primeru: time će
najbolje i najlepše proslaviti, zaštitnika njihovog doma i njihovog
molitvenika pred Gospodom.
Slavu treba slaviti uvek, u sreći i u nesreći, u radosti i u žalosti, u
bogatstvu i u siromaštvu. Za slavsku sveću, kolač, malo crvenog vina, koljivo,
tamjan i zejtina koliko je za kandilo potrebno trebalo bi da se u toku godine
svako postara i spremi i da se tako kroz molitvenu uspomenu oduži svome
svetitelju, a ako svečare zadesi žalost, slava se slavi sa svim obredima ali
bez gostiju i zvanica.
Slava se slavi najviše četiri dana.
Prvi dan je Navečerje, odnosno večernja služba u crkvi i bdenije pred praznik.
Drugi dan je svetkovni dan, odnosno Slava: počinje jutarnjom liturgijom posle
koje sveštenik sa sve-čarima ritualno seče kolač i osvećuje žito, a svečar za
uzvrat prilaže crkvi darove: tamjan, zejtin i vino ili novac - koliko ima i
koliko može.
Svetkovina se potom nastavlja u svečarskoj kući, za trpezom i sa onim "što je
Bog dao i domaćin pripremio". Svi čestitari prvo se poslužuju koljivom, zatim
svim ostalim blagoutrobijem redom. Goste za trpezu domaćin raspoređuje po
starešinstvu, a čelo stola je rezervisano za sveštenika.
Ako kolač nije rezan u crkvi, što prelazi u običaj, to će biti učinjeno pred
ručak.
Na slavu se gosti ne pozivaju, odnosno ako nisu rodbina, pozivaju se samo
jedanput: "Slavimo taj-i-taj dan, pa izvolite". Dolazak na slavu je obaveza,
izostanak iziskuje izvinjenje, a ako neko izostane dva puta zaredom smatra se
da je prijateljstvo razvrgnuto, odnosno da se neko nekom ozbiljno zamerio.
Domaćin kome gosti manjkaju morao bi da se zamisli.
Na drugi dan slave - Paterice, Krila, Žensku slavu, Pojutarje - dolaze rođaci
i prijatelji koji svetkuju istog sveca, odnosno odive - ženski ogranci
porodice i njihovo potomstvo.
Treći dan je Okrilje, kada su vrata otvorena svim znanim i neznanim
čestitarima, u narodu poznatim pod opisnim imenom "dragi gosti, raziđite se".
Žrtva blagodarnosti
Pre slave u domu svečara obavlja se vodoosvećenje: sve-šte-nik osvećuje vodu -
sveti vodicu, a na dan slave u crkvi, ili u domu, blagosilja koljivo i slavski
kolač, koji unakrst preseče i vinom prelije. Slavski kolač predstavlja žrtvu
blagodarnosti Bogu, krstoobrazno presecanje slavskog kolača predstavlja
stradanje Hristovo, a prelivanje presečenog kolača vinom, koje predstavlja krv
Isusovu.
Slavska sveća, koja treba da je od čistog pčelinjeg voska, takođe označava
žrtvu: kao što pčele prave med, sakupljajući sladak mirisni sok sa raznih
čistih i mirisavih cvetova, tako i molitva svečara i njegove porodice treba da
potiče iz njegovog čistog srca i mirisne neukaljane duše.
Koljivo se sprema kao žrtva zahvalnosti Bogu za date zemaljske plodove, a u
spomen svetitelja, kao i za uspomenu na pretke koji su u veri živeli i na one
koji su za veru dali svoje živote. Kađenje tamjanom označava molitvu, koja
treba da potiče iz čistog srca, kako bi Gospodu bila prijatna i draga, kao što
je blag i prijatan miris tamjana i izmirne, kojima se kadi. Zejtin, koji u
kandilu gori, takođe predstavlja žrtvu Bogu.
Balkanska tradicija
Krsna slava je sećanje na dan kad je nekada davno glava porodice ili plemenski
starešina, kome se možda ni ime više ne pamti, primio hrišćansku veru i počeo
kućnog boga zaštitnika da naziva drugim imenom. I danas, tamo gde su se
plemenski odnosi održali, makar u tragovima kao u Crnoj Gori ili Albaniji na
primer, čest je slučaj da svi pripadnici jednog plemena, odnosno većina
bratstava istog plemena slave istu slavu. Isti je slučaj sa Malisorima koji su
katolici: jedno pleme ima zajedničku slavu. I Bokelji, kao i Konavljani, koji
su takođe katolici, slave krsne slave: Luku, Tripuna i Sve svete, doduše po
drugačijem obredu od pravoslavnog, ali ih slave kao zaštitnike porodice i ta
se tradicija prenosi "s kolena na koleno", sa oca na sina. Slavu slavi i
izvestan deo Bugara, Rumuna i Albanaca, takođe po drugačijem obredu, i poput
Malisora, Bokelja i Konavljana tradiciju već vekovima održavaju.
Rečnik Ikona
U duhovnom smislu ona je prozor ka Bogu, a predstavljeni svetac je medijator.
Slavska ikona sa kandilom stoji na istočnoj strani zida najuglednije
prostorije u kući. Po pravilu, svaka ikona trebalo bi da je prethodno osvećena.
Trgovci ikonama često ističu da su ikone već osvećene, ali reč je o prevari:
osvećenje se može obaviti samo u parohijskoj crkvi svečara i traje šest
nedelja.
Sveća i kandilo
Pored starozavetnog kandila, sveća je u upotrebi od postanka hrišćanstva:
svetlost je u svim kultovima simbol dobra. Sveća i kandilo su nastavak kulta
svetlosti, jer vatra čisti nečisto, svetlost odgoni tamu i time razgoni
nečiste duhove. Svetlost sveće na bogosluženju, kao i na slavi, zamena je za
žrtveni oganj. Sveća se pravi od pčelinjeg voska, jer pčela je simbol
marljivosti i čistote, pa je upravo zato uzet njen proizvod kao obredni
element.
Tamjan
 Tamjan
je mirišljava sagoriva materija za koju znaju mnoge religije, pa i
starojevrejska, koja je prirodna prethodnica hrišćanstva. U hrišćanskoj veri
kađenje je propisano bilo kao čin pripreme i osvećivanja, bilo kao izraz
svetoga poštovanja.
Kađenjem ikona ili sabranih ljudi svakome čoveku priznaje se da je ikona
Božija i vrši se uzvišeno prizivanje na svetost. Suština kađenja je
dezinfekcija vazduha, a smisao gušenje i razgonjenje zlih duhova. Slavska
žrtva se kadi da bi bila čista od njihovog prisustva i dejstva. Isti je smisao
kađenja u crkvi i uopšte na bogosluženju.
Ulje
 Svetlost
iz kandila dolazi od ulja. Nekad je to bilo isključivo maslinovo ulje, a sad
se upotrebljava i od drugih biljaka. Maslina je imala veliku vrednost u
ekonomiji mediteranskih zemalja, ali je mnogo važnija za Crkvu i njene obrede
jer maslina je biblijski simbol mira.
Slavski kolač
Kolač je hrišćanska zamena za krvnu žrtvu. Istina, i u Starom zavetu se znalo
za praksu obrednog prinošenja hleba na žrtvu, pa je i sam Isus na poslednjoj
večeri sa svojim učenicima hleb nazvao telom svojim, a vino krvlju svojom,
nagoveštavajući sopstveno žrtvovanje.
Tako, kolač - hleb naš nasušni - predstavlja važan predmet slavske žrtvene
svečanosti. Kolač se mesi od pšeničnog brašna, sličan je svakodnevnom hlebu
ali je umešen osvećenom vodom i ukrašen krstom, simbolima blagostanja i sa
utisnutim liturgijskim pečatom sa grčkom skraćenicom IS-HS - NI-KA, što znači
"Isus Hristos pobeđuje", tek toliko da se zna u čiju slavu je umešen.
Žito
Kuvano žito ili koljivo podseća na biljne žrtve iz Starog zaveta i njime se
kao primerom ilustruje živa veza ovozemaljskog i zagrobnog života.
 Slavski
obredi i običaji namenjeni su prevashodno živima - za njihovo zdravlje,
napredak i blagostanje, potom za umrle pretke i srodnike. Koljivo se, dakle,
sprema kao žrtva zahvalnosti Bogu za date zemaljske plodove, a u spomen
svetitelja, kao i za uspomenu na pretke koji su u veri živeli, i na one koji
su za veru dali svoj život.
Ne sprema se, međutim, za pokoj duše svetitelja koji se slavi, kao što je
uvreženo mišljenje, jer svi su svetitelji živi i nalaze se pred Gospodom kao
zastupnici i molitvenici. Zato se koljivo sprema za sve slavske dane pa i za
Aranđelovdan i Ilijindan, kao i za Bogorodičine i Hristove praznike, a šećer
koji se sa kuvanom pšenicom meša, označava blažen život - život nebeske
sladosti pravednih hrišćana posle smrti, koji su oni svojim životom i delanjem
na zemlji zaslužili.
Zdravica
Veoma značajan element slavskog ceremonijala je ustajanje u slavu, dizanje i
napijanje zdravica. To je, po opštem shvatanju, kao i prekada, najsvečaniji
čin.
Ustajanjem u slavu se izražava prvobitno poštovanje sunca jer se svi učesnici
obreda okreću prema istoku. Dalje, ustajanje u slavu, sem izuzetaka, obavlja
se pre podne, dok sunce, odnosno dan, napreduje. Ako se ovome doda okretanje
krsnog kolaca "naoposun" to jest za suncem, onda se krsno ime s razlogom može
povezati sa kultom sunca, čega inače nema u kultu pokojnika.
Veliku građu o Slavi u narodu sabrao je Vuk Karadžić i on je to činio u vreme
kada su mnogi naši običaji, pa i slavski, bili vrlo sveži. Najbolji pokazatelj
za to su zdravice koje se izgovaraju u određenom trenutku.
Na primer, u zdravici se kaže: "U čije se zdravlje vino pilo, sve mu zdravo i
veselo bilo, rodilo mu i žito i vino, ponajviše pšenica belica i u kući sve
muška dečica".
Gost se, prilikom ulaska u kuću, u pozdravu obraća domaćinu rečima: "Slavio ga
(krsno ime) mnogo ljeta u zdravlju i veselju". Ta želja se izražava i u drugim
zdravicama u kojima se na Slavi ne oskudeva: "Ko je proslavljao ove godine,
proslavljao je i do godine, punu i čestitu, sretnu i bogatu, mnogo ljeta, a
sve za njegova života, on i njegova deca"...
Na Kosovu, na primer, gosti ispijaju po jednu veliku čašu za zdravlje
domaćinovo i svih njegovih ukućana, a isto tako za plodnost (berićet) i
napredak svake vrste.
Gost kaže: "Ovu kalenicu ćemo da pijemo za domaćinovo zdravlje. Bog neka da
njemu i njegovim sinovima, ćerkama, snahama, unucima, unukama i svemu porodu
njegovom zdravlje i sreću ... svaki berićet u polju i domu, da su mu puni
ambari sa žitom, guvna sa slamom i senom, torista sa ovcama i govedima,
kravama i kobilama, bivolicama i volovima, tejacima i ždrebicima ..."
Slično ovome i u Slavoniji je svaka kuća imala svoga patrona kome se gosti i
ukućani mole, zajedno sa kumovima i prijateljima, za ekonomski napredak kuće i
za zdravlje ukućana. U ovom ceremonijalu ima i druge narodne simbolike.
Koljivo se na primer u nekim krajevima uzima sa obe ruke da bi Gospod oberučke
davao zdravlje i napredak u kući i domaćoj čeljadi. Zdravice se inaće menjaju
unakrst "da bi godina ukrstila sa rodom i berićetom".
Zanimljiva je i jedna zdravica iz Metohije koja glasi: "Neka se preliju bačve
sa vinom, domovi sa žitom i zdravljem, a polja sa rodom i berićetom".
Pošto se malo otpije, u istu času dolivaju još vina "da mlađi rastu", pa se
zdravica produži: "Ovako za omlađije, neka Bog omladi u domu, u toru i na
svakom mestu, neka Bog mladež izvede na dobar put, te neka budu bolji od
njihovih starijih". |
| |
| Z. M. |
|
|
| Medicinski turizam |
| |
Mediciniski turizam je najnovija turistička "podvrsta" u SAD. Samo prošle
godine 500.000 Amerikanaca je putovalo u inostranstvo zbog lečenja ili
operacije i to ne u razvijene već u zemlje u razvoju. Razlog je jednostavan -
visoki bolnički troškovi u SAD.
 Jedna
od takvih "medicinskih" turistkinja je i Dodi Gilmor, okretna 60-godišnjakinja
iz Oklahome, nekada šampionka u rodeu. Kada više nije mogla da zajaše svog
konja, znala je da je vreme za novi kuk.
Ali, kako to da plati? Bila je svesna da njeno zdravstveno osiguranje nikada
neće nadoknaditi operaciju koja u SAD košta oko 40.000 dolara. Zato je, iako
nikada nije imala pasoš niti probala indijsku hranu, odlučila da ode u Indiju,
gde ista operacija staje samo 7.000 dolara.
"Doktori su bili predivni", rekla je Gilmorova reporteru AP-a, ispijajući kafu
u jednom kafeu u Nju Delhiju, nekoliko dana nakon operacije. "Celokupna nega
je bila neverovatno dobra".
Troškovi zdravstvenog osiguranja i lečenja postaju toliko visoki da mnoge
američke kompanije počinju da uviđaju prednost lečenja u zemljama u razvoju.
Procenjuje se da oko 45 procenata Amerikanaca nema nikakvo zdravstveno
osiguranje, zbog čega su primorani da lekarsku pomoć potraže u inostranstvu.
Međutim, kao što je prebacivanje američke proizvodnje u Kinu i Indiju
pokrenulo lavinu kritike, isti je slučaj i sa mogućim masovnim odlaskom
Amerikanaca "pod nož" preko okeana.
Kompanija "Blu ridž pejper prodakts" iz Severne Karoline u septembru je u
Indiju poslala jednog svog službenika na operaciju žucne kese.
Ova kompanija je uvela pilot-program, gde kompanija i zaposleni dele troškove
operacije. Malo pre nego što je Garet trebalo da krene, Sindikat metalskih
radnika je "zavrnuo česmu". "Ne želimo da lečenjem u zemljama Trećeg sveta,
naše članove izložimo riziku", izjavio je tada Sten Džonson, portparol
sindikata.
Garetova kompanija je nakon toga potpuno ukinula pilot-program, dok su druge
poslovne i osiguravajuće kompanije ipak počele da istražuju opciju "izvoza"
pacijenata. Neke u svom programu već imaju mogućnost lečenja u inostranstvu.
Kompanije "Blu šild" i "Helt net" iz Kalifornije čak nude jevtinije
zdravstveno osiguranje koje omogućava članov-ima da se leče u Meksiku.
 "Junajted
grup programs" sa Floride, koja prodaje osiguranja manjim kompanijama, nudi
plan kojim se pacijenti šalju u međunarodnu bolnicu Bumrungrad u Bangkoku na
Tajlandu. Ta vrsta osiguranja omogućava poslodavcu više od 50 odsto uštede
glavnih medicinskih troškova, dok zaposleni u tom slučaju ne snose nikakve
troškove.
Samo prošle godine, kroz ovu bolnicu je prošlo oko 55.000 Amerikanaca i skoro
350.000 drugih, takozvanih medicinskih turista.
Nije, međutim, ipak na odmet malo se zamisliti pre nego se donese odluka o
ovakvoj opciji lečenja.
Uprkos fantastičnom spoljašnjem i unutrašnjem izgledu nekih bolnica, vrednim
pet zvezdica - operisati se blizu svog doma, uz porodicu koja će biti uz
pacijenta - daleko je od iskustva koje se može steći u zemljama u razvoju, gde
i kulturni šok može da bude stresan.
Zagađenje, siromaštvo i potpuno lud saobraćaj su iskustva prilikom odlaska u
bolni-ce kao što je Maks helker u Nju Delhiju, gde nije neuobičajeno videti
čoveka kako urinira pored puta.
Vremensko prilagođavanje, dijareja i nepoznata vrsta hrane, mogu da se ukrste
sa potpuno nepredviđenim okolnostoma, kao što je bio vojni puč u septembru na
Tajlandu.
Jezik i kulturne barijere takođe mogu komunikaciju sa doktorima i medicinskim
sestrama da učine frustrirajućom. U nekim zemljama, doktori se poštuju kao
autoritativne persone koje se ne sme ništa pitati, a ponekad se sa njima sme
komunicirati samo u "šiframa" i vrlo pronicljivo. |
| |
| |
|
|
| Evropa, islam i autocenzura |
| |
U Evropi je poslednjih meseci nekoliko umetničkih i kulturnih događaja
otkazano ili izmenjeno kako bi se izbeglo vređanje muslimana, što je podstaklo
zabrinutost za pravo na slobodu izražavanja.
 Mnogi
smatraju da su oštra reagovanja muslimana na ono što shvataju kao uvredu svoje
religije, dovela do stvaranja atmosfere straha u kojoj je autocenzura sve
češća pojava.
S pitanjem da li je islam "kompatibilan" sa demokratskim vrednostima zapada,
Evropa se bori već duži niz godina.
Pisca Salmana Rušdija je, podseća AP, još 1989, zbog navodne uvrede islama u
knjizi "Satanski stihovi", bivši iranski verski vođa ajatolah Homeini, verskim
dekretom (fatvom) osudio na smrt. To je bio jedan od prvih znakova da se
kritika islama sve teže prihvata u muslimanskom svetu.
Jedan muslimanski fanatik ubio je 2004. holandskog režisera Tea Van Goga zbog
njegovog dokumentarnog filma o islamu. Godinu dana kasnije, posle
objavljivanja karikatura proroka Muhameda u jednom danskom dnevnom listu,
izbile su brojne demonstracije, a u septembru ove godine su papini komentari o
islamu izazvali oštra reagovanja u muslimanskim zemljama.
Sve je to kod Evropljana podstaklo pitanja poput: da li vredi rizikovati život
zbog prava na slobodu govora ili da li bi trebalo da postoje zakoni koji štite
verska osećanja?
Mnogi analitičari smatraju da Evropljani postaju preterano obazrivi po pitanju
vređanja muslimana i da ta tendencija ugrožava temelje njihovog društva.
"Pravimo sa da ne vidimo da gazimo principe liberalizma", kaže vodeći
italijanski politički analitičar Anđelo Panebjanko.
Galerija Vajtčepel u Londonu saopštila je ovog meseca da će ukloniti radove
fotografa Hansa Belmera sa jedne izložbe kako bi izbegla proteste muslimana
koji žive u tom delu grada. Na nekim od radova tog nadrealiste bile su
predstavljene lutke gole ženske dece.
U septembru je Berlinska opera otkazala izvođenje Mozartovog "Idomenea" u
kojem je predstavljeno odsecanje glave Muhamedu, zbog čega je nemačka
kancelarka Angela Merkel upozorila na opasnost od "autocenzure iz straha".
Nakon toga, saopšteno je da će ta opera ipak biti izvedena u decembru.
Ove jeseni, tradicionalni španski festivali, kojima se u toj zemlji obeležava
proterivanje Mavara, bili su skromniji a izostao je i običaj da se petardama
raznese glava lutke sa likom proroka Muhameda.
Istovremeno vlade mnogih zapadnih zemalja vode debate o tome treba li možda
muslimanima ograničiti mogućnosti izražavanja vere kako bi se ohrabrilo
njihovo integrisanje.
Bivši šef britanske diplomatije Džek Stro izazvao je burne reakcije javnosti
nedavno kada je rekao da muslimanke treba da prestanu da nose marame, što je
stav koji podržava i britanski premijer Toni Bler, kao i veliki deo javnosti u
toj zemlji. To je predstavljalo oštar zaokret u politici zemlje koja se ponosi
svojom multikulturalnošću.
Pitanja autocenzure na verskoj osnovi nisu, međutim, ograničena samo na debatu
o islamu.
Ranije ove godine, pozorišta u Britaniji odustala su od najavljenog izvođenja
dela "Džeri Springer - opera", pošto je jedna hrišćanska grupa protestovala
ispred pozorišta na čijoj sceni se izvodila ta predstava. U predstavi se Hrist
pojavljuje u pelenama, a za sebe kaže da je "malo homoseksualac".
Hrišćanske grupe u Evropi su oštro protestovale i zbog prikazivanja filma
Martina Skorcezea iz 1988. godine "Poslednje Hristovo iskušenje", u kojem Isus
sanja o tome da se oženi i ima decu.
Ipak, rasprave o slobodi govora u Evropi usredsređene su na islam zbog čestih
oštrih protesta velikog broja muslimana i nasilja u njihovim reagovanjima.
Francuski filozof Bernar -Anri Levi smatra da je opasno i neinteligentno
potcenjivati moć koju reči imaju da povrede u ljudima samu suštinu njihovog
bića.
"Reči nisu nevine. Jezik nije neutralno sredstvo... on je naoružan značenjem,
nasiljem", rekao je Levi za italijanski list "Korijere dela sera". |
| |
| |
|
|
| Džordž Kluni najseksepilniji glumac |
| |
 Kluni
(45), koji je ove godine dobio Oskara za najbolju epizodnu ulogu u filmu "Sirijana",
drugi put se našao na prvom mestu liste nedeljnika "Pipl". Prvi put je izabran
1997.
"Bred će biti ljubomoran", rekao je Kluni nedeljniku, misleći na kolegu i
prijatelja Breda Pita , jedinog kojeg je magazin do sada dva puta izabrao za
najprivlačnijeg glumca.
Kluni je ove godine bio nominovan i za Oskara za režiju filma "Laku noć i
srećno" i tako postao prva osoba nominovana iste godine za režiju i glumu u
dva različita filma.
Magazin svake godine, od 1985, objavljuje listu najprivlačnijih glumaca.
Prošlogodišnji pobednik je Metju Makonahi . |
| |
| |
|
| |
|
|
