|
Oglasavanje Marketing
|
Broj 1098, 13. april 2007.
| Četvrt veka Povelje o pravima i slobodama |
| |
Ovih dana navršava se četvrt veka otkako je doneta Povelja o pravima i
slobodama.
Zaslugom Pjera Tridoa, Kanada je na svečanosti potpisivanja Povelje, 17.
aprila 1982. godine, dobila ovaj svojevrstan simbol nacionalnog identiteta.
Veruje se, a u mnogo prilika do sada je i dokazano, da je Povelja izraz
nacionalne misije, dokaz rešenosti da se istraje u toleranciji, pravednosti i
jednakosti.
 Povelja je proistekla iz Zakona o pravima, donetog 1960. godine. No, to je pre
bio državni propis nego ustavni zakon, tako da je sve vreme postojala potreba
da se nešto promeni po tom pitanju. Posle stogodišnjice Konfederacije, 1967.
godine, pojačalo se interesovanje za ustavne reforme koje bi sadržale očuvanje
prava, kao i patrijaciju Ustava, što bi značilo da britanski Parlament ne bi
više morao da potvrđuje ustavne amandmane. Tadašnji državni tužilac Pjer Trido
zadužio je poznatog i priznatog profesora Berija Strejera da dođe do osnovnih
odredbi.
Naredne godine, Pjer Trido je postao premijer, koji se i dalje zalagao za
ustavom regulisana prava i slobode. Posle nekih neuspelih pokušaja, Trido je
obećao ustavne promene za vreme referenduma u Kvebeku 1980. godine. Dve godine
kasnije to je rezultiralo usvajanjem Kanadskog zakona, a potom i odobravanja
od strane kraljice Elizabete II i potpisivanja Povelje o pravima i slobodama.
Povelja ima 34 segmenta koji se odnose na osnovne slobode i prava na
demokratiju, slobodan izbor mesta stanovanja, sprovođenje zakona, jednakost,
jezik, obrazovanje na jeziku manjine.
Mnoga prava i slobode koje su zakonom priznate posle donošenja Povelje, poput
prava na abortus ili supružnika istog pola na brak, zapravo su proistekli iz
ovog dokumenta.
No, neka prava nisu ostvarena i, ono što pogađa one koji odluče da sudskim
putem dokažu da su uskraćeni za nešto, ništa se ne događa čak ni kada se
dokaže da su u pravu. I u ovom slučaju, kao i u brojnim drugim, poredimo se sa
prvim susedima, ali ovog puta to ide na našu štetu. Dok kod Amerikanaca ljudi
koji dokažu da su im ustavna prava narušena dobijaju značajne novčane sume kao
nadoknadu, Kanađani retko bivaju obeštećeni materijalno. Advokati kažu da
takvi procesi mogu koštati na milione dolara, zato što se vlade na sve moguće
načine trude da budu pobednici. Ukinuti su i pojedini programi koji su
omogućavali besplatnu pravnu pomoć, tako da ima i onih koji ne mogu da potvrde
da je 17. april datum za slavlje. |
| |
| |
|
|
| Droga za silovanje - opasno oružje nasilnika |
| |
Prošlog meseca dvadeset dvogodišnja Zoi Rid umrla je od posledica unošenja
prevelike količine droge GHB, koja spada u kategoriju droga za silovanje.
Njeni roditelji su javno progovorili o njenoj smrti zato što žele da upozore
mlade na opasnosti od GHB-a i da spreče da se slična tragedija ponovi.
 U vreme nesrećnog događaja, sa Zoi je bilo još pet mladih osoba. Oni su pili
alkohol, uzimali kokain i male količine GHB, kada je ona slučajno, misleći da
se radi o vodi, popila veliki gutljaj ove droge.
Droga za silovanje (date rape drug) je termin koji se koristi za bilo koji
narkotik koji se može upotrebiti kod seksualnog iskorišćavanja žrtve.
Obično se radi o supstancama sa sedativnim, hipnotičkim i amnestičkim dejstvom,
a dodaju se u hranu ili piće bez znanja žrtve.
Vrlo je širok krug sredstava koja mogu imati ovaj efekat, sedativi iz grupe
benzodijazepina, drugi hipnotici, te kombinacija alkohola sa sedativnim
učinkom.
Tu spadaju GHB, ketamin i flunitrazepam, poznatiji kao rohipnol.
On deluje tako da onemogući žrtvu da se brani od nasilnika, a može da izazove
i privremeni gubitak pamćenja, pa se žrtva ne seća ničega što se događalo u
periodu koji je usledio nakon konzumacije.
Najčešće sve izgleda kao noćna mora, a naknadno dolazi do osećanja krivice,
nemoći.
Počinje da deluje već posle 15-20 minuta posle uzimanja, a dejstvo najčešće
traje četiri do šest sati, s tim da su poznati i slučajevi kada je trajalo
dvanaest sati.
Naročito se potenciraju opasne nuspojave ako se kombinuje sa alkoholom, jer
osim pojačane pospanosti, može doći i do poremećaja disanja i ostalih vitalnih
funkcija, pa i do smrti usled predoziranja.
Zastrašujuće je i pomisliti koliko postojanje ovakvih droga može biti opasno
kada se nađu u rukama seksualnih nasilnika. Pitanje koje se nameće samo po
sebi je šta može učiniti osoba da spreči da bude žrtva silovanja i dejstva
narkotika koji omogućava taj čin.
Postoji nekoliko jednostavnih mera predostrožnosti kojih bi se trebalo
pridržavati.
Pre svega, ni na javnim niti na privatnim zabavama ne bi trebalo prihvatati
već natočenu čašu i otvorena pića, bez obzira da li su alkoholna ili
bezalkoholna, od osoba koje ne poznajete ili u koje nemate poverenja.
U kafićima, barovima i klubovima uzimajte piće samo direktno od barmena i
gledajte šta vam sipa. Nemojte svoju čašu nigde ostavljati, a dok ste za
stolom nemojte okretati leđa stolu.
Takođe, bitno je da budete na oprezu, naročito ukoliko čujete da se govori o
ovim drogama ili ako primetite da vaši prijatelji deluju previše opijeni za
količinu unetog alkohola. Jedina preporuka u takvoj prilici je da se odmah
pokupite i napustite to mesto.
Svojevrsnu lekciju mladima o mogućim posledicama neopreznosti daje i Megan
Gardiner, glumica koja je studirala na Univerzitetu Britanska Kolumbija.
Ona je pre sedam godina bila žrtva droge za silovanje i svoje izuzetno
neprijatno iskustvo je pretočila u monodramu koju je izvela više od 250 puta
širom severne Amerike.
Nedavno je svoju monodramu besedila pred učenicima škola u Torontu. |
| |
| |
|
| |
| Kuda idu kanadski lekari? |
| |
Problem sa nedovoljnim brojem lekara u Kanadi je, čini se, svima poznat. Zna
se da je u ovoj struci veoma primetna sve veća starost ordinirajućih lekara,
te da će za neku godinu situacija biti još gora, ukoliko se nešto veoma brzo
ne preduzme. Zna se, isto tako, da ima lekara školovanih u inostranstvu koji
muku muče sa nostrifikovanjem diploma.
 A sad je, gotovo kao kap u prepunoj čaši objavljen i podatak do koga je došlo
Kanadsko udruženje lekara, da svaki deveti lekar koji se školovao u Kanadi
odlazi u SAD da radi, zato što tamo ima bolje uslove.
Istini za volju, treba reći da u tom broju ima i onih koji su iz Amerike došli
ovde da studiraju.
Ukoliko bismo njih oduzeli od od prethodnog dramatičnog broja, onda bi ispalo
da ipak, svaki dvanaesti Kanađanin koji je završio medicinu lekar odlazi u
inostranstvo.
U Udruženju napominju da je poslednjih godina trend malo usporen, ali opet
ispada kao da sa dva prosečna fakulteta, od 17 koliko ih ukupno ima u Kanadi,
svi diplomci odlaze u SAD.
U stvari, skoro polovina otišlih školovala se na tri fakulteta, Mkgil (čak
24,7 odsto), Univerzitetu u Torontu i Univerzitetu Manitoba. Što se
specijalista tiče, tu je situacija još gora, pošto su oni koji rade u susednoj
nam državi, predstavljali skoro petinu ukupnog broja specijalista koji ovde
rade.
Lamentiranje može da se nastavi i podatkom da nešto preko hiljadu ovde
školovanih lekara radi u američkim seoskim sredinama, u vreme kada ovde
postoje mnogi ruralni delovi koji vapiju za lekarima.
Malo optimizma u ovu priču može da unese podatak da je 2004. godine prvi put
broj onih koji se vratili u Kanadu premašio broj otišlih.
Te godine je ponovo došlo kući 317 lekara, a otišlo je 262. Jedan od autora
studije, dr Volter Rozer veruje da će iz Kanade stalno odlaziti stručnjaci na
poziv stranih institucija, ali tvrdi da pozitivna promena u politici čini
mnogo na polju zadržavanja lekara, pa se nada da će već u nekoliko narednih
godina situacija umnogome da se popravi. |
| |
| |
|
| |
| Brza hrana kao odraz raznolikosti grada |
| |
Grupa studenata druge godine unutrašnje arhitekture sa univerziteta Rajerson
je na časovima Dinamike dizajna, kod profesorke Lorele Di Sintio, dizajnirala
nova, drugačija kolica za uličnu prodaju hrane. Njihova osnovna ideja, koju su
pokušali projektima da proprate, bila je da bi hrana koja se nudi na ulicama
Toronta trebalo da odražava raznolikost nacija i kultura koje se ovde prepliću.
 Sačinjeni projekti će učestvovati u nacionalnom konkursu koji su osmislili
Keti Rabinovic i Anrea Vinkler iz MultiStory Compledž-a, neprofitne
organizacije koja radi na iznalaženju zdravije alternative za hranu koja se
trenutno može dobiti na ulici. Pobednik će dobiti sredstva za izradu prototipa
štanda sa hranom, koji će biti predstavljen na godišnjem festivalu hrane u
oktobru. Gospođa Rabinovic se nada da će već tada prototip biti isproban u
čitavom gradu kroz pilot-projekat, dok bi ostali nacrti iz užeg izbora bili
predstavljeni na posterima tokom festivala.
Na Rajersonu se održavaju i neformalne tribine, na kojima sve zainteresovane
strane daju svoje sugestije i ideje o svim pitanjima vezanim za nove, brze
obroke, 's nogu'.
Konkretna dešavanja u sličnom stilu najavljuje Džon Filion, gradski većnik i
predsedavajući gradskog Saveta za zdravstvo. On kaže da će pred ovaj Savet
staviti već ovog meseca predlog za održavanje jednog ili više specijalnih
dešavanja u čijem središtu će biti hrana iz raznih kultura. On kaže da će
dozvole za za hranu na tim manifestacijama biti specijalne, poput onih koje
važe za festival na Danfortu.
Važeći propisi o kontroli životnih namirnica limitiraju mogućnosti promene
uličnih jelovnika, ali neki zagovornici promena, poput Vejna Robertsa,
koordinatora za projekte pri torontskom Savetu za hranu, kažu da će nova
tehnologija pomoći da se rizik, koji uvek postoji kada je hrana u pitanju,
svede na minimum. |
| |
| |
|
| |
| Vankuver drugi u svetu po kvalitetu života |
| |
Vankuver se ponovo našao na drugom mestu u svetu po sveukupnom kvalitetu
življenja, sudeći po rezultatima istraživanja Mercer Human Resource
Consulting. Stručnjaci su procenili da u najveće kvalitete spadaju blaga klima,
ali i pristupačnost finansijskih usluga, stabilnost političkog sistema,
zdravstvena zaštita i lične slobode, a da je najveća mana kriminal koji
postoji u gradu.
 Već drugu godinu za redom Cirih je prvi, a isti broj bodova kao Vankuver imaju
i Beč i Ženeva.
Istraživanjem je bilo obuhvaćeno 215 gradova u svetu. Kriterijumi su
podrazumevali kvalitet života u okviru političkog, prirodnog i ekonomskog
okruženja. Vodilo se računa o medicinskim standardima, javnim službama i
saobraćaju, obrazovanju, mogućnostima za rekreaciju, stanovanju. Njujork je
uzet kao osnova za ocenjivanje, sa 100 poena, a ostali gradovi su upoređivani
sa standardima koji tamo postoje.
Kanada je zemlja koja se sveukupno može smatrati za najpogodniju za život,
pošto ovdašnji gradovi imaju najbolji plasman. Toronto zauzima dvanaestu
poziciju, što je skok od šest mesta u odnosu na prethodnu godinu, a najveće
mane grada ostaju saobraćaj i sparna leta. Plasman ostalih gradova ide ovim
redom - Otava je na 20, Montreal na 23, a Kalgari na 26. mestu. Kalgari se
nalazi na prvom mestu u svetu po brizi o zdravlju i higijeni.
Kao poseban kvalitet kanadskih gradova istaknuta je bezbednost koja vlada u
njima, zahvaljujući svim snagama reda i maloj stopi kriminala, zatim politička
stabilnost, kao i činjenica da su relativno jeftini za život.
Od američkih gradova, najbolji plasman ima Honolulu, koji se nalazi na 27.
mestu.
Jedan od najvećih skokova na Merserovoj listi napravila je Osaka, koja je
napredovala do 42. mesta, sa 51.
Interesantno je da su skandinavski gradovi ovog puta slabije plasirani nego
obično, ali se objašnjava da razlog za to što je prikupljanje podataka palo u
vreme kada tamošnji stanovnici osećaju posledice kratkog dana. Oslo je, recimo,
sa 15. pozicije pao na 31. mesto.
Najgori grad za život u ovom istraživanju je Brazavil Kongo, od koga je čak i
Bagdad bolji. |
| |
| |
|
| |
| Razlikuju se muški i ženski mozak |
| |
Profesorka sa Univerziteta Jork, Loren Serđio koautorka je studije o razlikama
u funkcionisanju muškog i ženskog mozga. Ispitivanja su pokazala da žene više
nego muškarci koriste mozak pri vožnji automobila, korišćenju kompjuterskog
miša, kao i prilikom drugih vizuelnih radnji.
 Profesorka Serđio kaže da način reagovanja mozga kod radnji koje zahtevaju
koordinaciju između oka i ruke, zavisi od toga da li ste žena ili muškarac.
Prilikom eksperimenata je ustanovljeno da su kod žena aktivne i leva i desna
strana mozga, dok je kod muškaraca to primećeno jedino pri planiranju
najsloženije operacije koju su izvodili.
Eksperimenti su bili tako sačinjeni da se proveravalo šta se dešava u mozgu
kada ono što oko vidi nije povezano sa onim što ruka radi.
Profesorka Serđio smatra da bi ovi rezultati mogli promeniti način
rehabilitacije pacijenata koji su imali moždani udar i prilagoditi ga u
zavosnosti od pola pacijenta. Ona kaže da je neophodno shvatiti da muškarci
mogu imati više problema tokom rehabilitacije, te da je preporučljivo da prođu
kroz mnogo detaljnija ispitivanja pre nego što im se dozvoli da, na primer,
ponovo sednu za volan.
Dr Antoan Hakim, direktor nacionalne Mreže za moždani udar, upozorava da je
pol pacijenta samo jedan u nizu faktora bitnih za rehabilitaciju pacijenta.
Pored toga, potrebno je uzeti u obzir karakteristike samog šloga, kao i
osobine samog pacijenta, njegovo obrazovanje, poreklo, socijalno okruženje, pa
tek u skladu sa svim tim odrediti program rehabilitacije. Napominjući da su
dragoceni rezultati do kojih je došla dr Serđio i da potvrđuju razlike između
polova i u bolesti, dr Hakim je kao osnovni faktor pri oporavku od šloga, ipak,
naveo spremnost pacijenta da mu bude bolje. |
| |
| |
|
| |
| Anemari Bonkalo na čelu Ontarijskog suda
pravde |
| |
Novi predsednik Ontarijskog suda pravde postala je sudija Anemari Bonkalo. Ona
je prva žena koja je postavljena na tu visoku funkciju.
U saopštenju provincijskog tužioca Majkla Brajanta, koji je naimenovao na tu
funkciju, stoji da on duboko veruje da će sud na čelu sa gospođom Bonkalo
raditi pravedno, odlučno i uz poštovanje visokih moralnih načela. Njeno
dosadašnje izuzetno uspešno tridesetogodišnje pravničko i sudijsko iskustvo će
svakako doprineti da i ovom prilikom bude na visini ove važne funkcije.
Sudija Bonkalo je diplomirala kriminologiju na Univerzitetu u Torontu i prava
na Univerzitetu Kvins. Do 1990 godine radila je kao advokat u Bremptonu.
Anemari Bonkalo dužnost će preuzeti 4. maja, od Brajana Lenoksa, kome ističe
osmogodišnji mandat. |
| |
| |
|
| |
| Ne volimo neslano |
| |
Statističari su izračunali da prosečan Kanađanin unosi kroz ishranu više soli
nego što je potrebno ili preporučljivo, bez obzira na godine starosti. Među
odraslima između 19 i 70 godina starosti, gornja granica je kod muškaraca
premašena za više od 85 odsto, a kod žena za 60 odsto.
Među provincijama, prednjače Kvebek i Britanska Kolumbija, gde je prosečan
dnevni unos soli 3.300 miligrama za sve starije od godinu dana.
Analiza je zasnovana na podacima iz 2004. godine.
Prihvatljiva gornja granica unosa soli kreće se od 1.500 do 2.200 miligrama
dnevno za decu do tri godine starosti, do maksimalnih 2.300 miligrama za
starije od 14 godina.
Preteran unos soli povećava značajno neželjene zdravstvene efekte, pogotovo
one koji su povezani sa visokim krvnim pritiskom.
Treba znati da smo konzumiranjem relativno male grupe namirnica unosili skoro
trećinu ukupne količine soli. Tu pre svega spadaju one iz kategorije 'sendviča'
- pice, sendviči, hamburgeri, hot dogovi, sa 19 odsto, supe sedam odsto, a
jela sa testeninom šest odsto. |
| |
| |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
|
