|
Oglasavanje Marketing
|
Broj 1124, 12. oktobar 2007.
| U KOM PRAVCU IDU ŠINE... |
| |
Prošlog vikenda u Torontu je gostovalo Jugoslovensko dramsko pozorište sa
predstavom “Šine”.
Nakon tri dana prikazivanja ova predstava izazvala je veoma oprečne reakcije
publike.
Bilo je onih kojima se predstava dopala, kako kažu zbog drugačijeg i
savremenog pristupa režiji kao i zbog načina na koji je prikazan deo života
mladih ljudi u jednom mračnom periodu Srbije.
 Ono
oko čega su se svi složili je da su glimci Boris Milivojević, Goran Šušljik,
Nebojša Glogovac, Nada Šargin, Marinko Madžgalj, Nebojša Milovanović i
Nikola Đuričko bili izvrsni. Režija i kostimografija su takođe za svaku
pohvalu.
Ono što je bilo sporno i izazvalo mnogobrojne komentare onih kojima se
“Šine” nisu dopale je scenario... Tekst je vulgaran i pojedine scene, po
njihovom mišljenju, nisu imala smisla i sasvim su nepotrebne u celoj priči .
Želim samo da se osvrnem na predstavu sa gledišta jednog redovnog gledaoca
koji živi u Torontu a ne u Srbiji.
Moje je pitanje: Dokle ćemo živeti u prošlosti i koliko još vremena treba da
prođe da izađemo iz jedne morbidne i tragične priče koja nas je zadesila
odlukom velikih sila i političara, koji su, jel’da, radili za naše dobro?
Naravno postaviće se odmah pitanje da li ovoj publici trebaju samo laka
štiva. Reći ćete da svakako treba prikazati “intelektualne” komade koji
navode na dublja razmišljanja i koji imaju “jaku” priču sa porukom. Biće i
onih koji će komentarisati da je to deo naše istorije, da je to
svakidašnjica koju ne možemo prebegnuti.
I sve to stoji kao detalj koji možemo osporavati ili se sa istim možemo
složiti.
Da se osvrnemo na par scena. Recimo, scena jedan: muslimanka koju su Srbi
prvo silovali, ne zna se koliko njih, i na kraju je ubili i scena dva: neka
mlada devojka koju takođe Srbi siluju i koja se zbog tog čina ubija.
 Recite
me da li je to ono što želite da gledate u srpskom pozorištu?
Problem nas Srba kroz istoriju je uvek bio što smo zaista prebrzo
zaboravljali neke stvari.
Dokle ćemo i mi sami sebe prikazivati u onom najružnijem svetlu u trenutku
kada nas još uvek svi okrivljuju i za ono što smo uradili i još više za ono
što nismo.
Ili možda na ovaj način želimo da prikažemo istinu. Doduše, ne znam samo
kome, jer podosta priča koje slušamo i filmova koje gledamo jesu uglavnom na
našu štetu. A teško da ćete kod drugih iz kraja pogledati bilo šta gde tako
sočno pljuju po sebi.
Gajimo našu decu da veruju u neke lepe stvari i da imaju nadu i veru da nije
sve tako crno. Recite mi molim vas kako ste se osećali pored ćerke ili sina,
koje ste ponosno doveli da vide jednu pravu predstavu iz vaše Srbije? Svi
znamo da ta deca ne znaju baš najbolje srpski književni jezik, a o uličnom
da ne govorimo.
Da li posle ove predstave treba očekivati da se ta deca ponosno izjasne da
su Srbi, uz svu našu borbu da ne izgube indetitet. Identitet krvavog Srbina...?
Ne kažem da moramo zaboraviti šta se sve desilo ali verujem da u Srbiji
postoje i neke mnogo vedrije predstave koje ističu našu duhovnu snagu,
lepotu i naše mnogobrojne vrline. Predstave koje imaju jasnu pozitivnu
poruku.
A postoji toliko lepih stvari koje se dešavaju u Srbiji. Postoji neverovatan
broj talentovanih glumaca, što smo i u ovoj prestavi videli. I svaki put kad
odem dole sretnem gomilu mladih ljudi koji su proživeli strahote ali ipak
guraju svoj točak života sa osmehom na licu .
Izvinite, uz svo dužno poštovanje, ali nisam zainteresovana. Ne zatvaram oči
pred istinom. Jednostavno ne želim da izađem iz sale sa grčem u stomaku.
Umorna sam da objašnjavam neupućenima da to ipak nije baš celokupna, prava
slika iz koje sam izašla.
Nisu svi Srbi vulgarni, prosti, neobrazovani i isfrustrirani.To je zaista
samo jedan delić stvarnosti. Šta treba da uradim ako želim da pratim
zbivanja na sceni i budem u toku savremenih predstava, režija, scenarija i
promena u pozorištu ali i dobrih priča koji imaju poruku.
Stoji i to da svi mi živimo u ovoj zemlji iz razloga što nam tamo nešto nije
odgovaralo. Podosta ljudi je ovde jer su želeli da zaborave taj ne baš
sjajan deo prošlosti koji je u mnogim dušama ostavio teške ožiljke, možda
vremenom već zalečene.
Svakako nije lako svakom ugoditi.Stiče se utisak da predstave koje dobro
prolaze u Srbiji nisu po pravilu sa istim oduševljenjem primljene i u
Torontu. |
| |
| Ivana Đorđević |
|
| |
| VRTLOG EMOCIJA I POEZIJE |
| |
“Rođen je davno...bosim stopalama je upijao sve topline nezaobilazne prašine
njegovoga Srema, uzimajući i uživajući mladost punim šakama, ptronalazeći
sakrivene tragove poezije njegovih snova...ravnicom duge...slikajući
najlepšim bojama, vlastiti svet njegove duše, vrela prašnjava leta i
preoranu zemlju, u naponu rađanja...reinkarnacija velikog Panonskog mora je
dostignuta, oslikavajući sebe, u širini jednog srca...”
Ovim rečima predstavljen je Lazar Subotički - Zemunac, u oku slikar, u duši
pisac, u srcu pesnik i večiti putnik čija je izložba bila od 27 - 29
septembra u SKUD Oplencu u Hazel Hall sali. Izložbu je otvorila Dragana
Varaklić kojoj je ovom prilikom uručena slika, poklon Skud Oplencu od Lazara.
 “Slikari
se uvek trude da naprave lepe stvari, koje nažalost uvek, na ovaj načinili
neki drugi, polako ali sigurno, nestaju iz njihovog života...bivaju
polonjene ili prodate...ostavljajući slikarima samo rupe na zidovima,
ogromno zadovoljstvo duše i sreću u srcu...to je valjda i jedino što
slikarima preostane...ta dragost u srcu. Ostaviću vas večeras sa mojim
slikama, neka me dostojno zamene. Njihov jezik je mnogo razumljiviji i
sažetiji, mnogo miliji svakom srcu, koje ih bude videlo, mnogo miliji od
bilo kojih reči, koje bih ja sada upotrebio,” rekao je među ostalom Lazar
Subotički na početku ove prijatne večeri i manifestacije koja je trajala tri
dana a koja je bila jedan predivni kolaž vizuelnog doživljaja i vatrometa
poezije.
Lazar je u pravu - reči su bile suvišne, ukoliko ste uspeli, gledajući
njegove slike, da izđete iz ove stvarnosti i prepustite se bezvremenom
prostoru. Kroz njegovo stvaralaštvo imali ste priliku da plovite kroz razne
pejzaže kao da i susrećete imaginarne likove. Energični pokreti četkice daju
snagu njegovim slikama...pastelne boje pružaju osećaj topline i mira a sve
to stvara jedan čudan vrtlog emocija i pomalo nedokučivih priča koje se
nalaze u svakoj Lazarevoj slici. |
| |
| Ivana Đorđević |
|
| |
| PROMOCIJA KNjIGE NEČUJNA ZVONA HRIŠĆANSKO
NASLEĐE KOSMETA |
| |
U okviru manifestacije Dani srpske kulture u Torontu, u petak 5. oktobra 2007.
godine, u crkvi svetog Save na Riveru, predstavljena je knjiga "Nečujna
zvona - hrišćansko nasleđe Kosmeta", dvojezičko, srpsko-englesko izdanje
kuće "Princip Bonart Pres". O knjizi i autoru govorili su Dr. Davor
Milićević i urednik knjige Mišo Vujović. Odlomke je čitao glumac Dimitrije
Porobić. Autor knjige, Zoran Bogavac, preminuo je pred izlazak knjige iz
štampe. Prisutne goste, među kojima su bili ambasador Republike Srbije u
Otavi, gospodin Dušan Bataković i konzul Republike Srbije u Torontu,
gospodin Dragan Grković, pozdravio je protojerej Ljubomir Rajić.
 Govoreći
o autoru, Mišo Vujović je podsetio na reči vladike Amfilohija, prilikom
predstavljanja knjige u Beogradu, da: "čovek koji je ovakvu knjigu sačinio i
nema više šta da uradi u ovozemaljskom svetu, njegovo je mesto u nebesima",
dodajući da ovo delo zaista predstavlja vrhunac prebogate
novinarsko-izdavačke karijere snažnog i širokog duha, kakav je bio Zoran
Bogavac. Istakao je da je "Princip Bonart Pres" izdavačka kuća "sa posebnim
izdanjima koja promovišu kulturne i civilizacijske vrednosti srpskog
nacionalnog nasleđa."
Dr. Davor Milićević je rekao: "Na pitanje gdje sve više ne zvona zvona
Kosova i Metohije, lakše je, izgleda, danas reći, i pobrojati, gdje su još
preostala da zvone. I o tim koja se još čuju valja pisati i govoriti. Ali
možda treba baš ovako, kao u ovoj knjizi, još više govoriti onima koja se
više ne oglašavaju. Da se naučimo na nečujna zvona. Da ih čujemo, i mi i
naši potomci, kada nam budu tvrdili da ih više nema, da ih nikada nije bilo.
… Dodajući: "Upravo na Kosovo naslanjajući se, i ritmički, desetercem, ali
prije svega istorijskim čulom, kojim prepoznaje srpsku tragediju, poručio je
Njegoš: Neka bude što biti ne može. U toj poruci i jeste snaga i ljepota ove
knjige. Ne u njenoj zaista divnoj, reprezentativnoj opremi i ilustracijama.
Niti u tome što je tehnički savršeno rađena, sa izuzetnim prelomom, u dvije
kolone, na dva jezika, paralelno, na srpskom i na engleskom. Jer neće njena
snaga biti u tom engleskom tekstu, u pokušaju da drugi svoje oči otvore i
sagledaju šta se to na Kosmetu zaista dešava. Oni među njima, među tim
drugim, koji odlučuju, odavno znaju sve. Zato i rade ovo što rade. Uostalom,
na nama je da se za svoje izborimo. Ovo je knjiga o nama za nas, u trenutku
kada bi mnogi, izgleda, rado da to zaborave. Možda i oni među nama koji nose
teret odgovornosti da kažu u ime naroda ono što treba da kažu ako nam
Ko-sovo, ponovo, otmu. Jer o tome i govori Kosovski zavjet, i o tome nam
pouku daje. Kako je ono što nam je oteto ostalo naše. Vo vjeki vjekov." |
| |
| N.T. |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
|
