|
|
Broj 1142, 22. februar 2008.
IZLOŽBA SLIKA ZORICE BOGDANOVIĆ
“BUKET U BOJI TVOG OKA” |
| |
U ovim nažalost tmurnim danima i vremenima gde su neke osnovne pretpostavke
života postale zapostavljene, prisustvovala sam jednom predivnom događanju
koji je meni a i mnogim prisutnim zvanicama dao nadu da ljubavi među ljudima
ima kao i snage da se ona ispolji.
 Sve
je počelo pre od prilike 2 meseca kada je Nenad Bogdanović rešio da iznenadi
svoju suprugu Zoricu i da joj zajedno sa najbližim prijateljima organizuje,
tajno, izložbu slika. Međutim, to nije kraj priče. Pišući godinama pesme
rešio je da za tu priliku izda i knjigu u kojoj će biti i reprodukcije
njenih slika kao i njegove pesme.
Dva meseca je grupa prijatelja u najvećoj tajnosti organizovala ceo projekat
uživajući i verovatno prisećajući se svih nestašluka koje smo radili u
mladosti. Oni su imali onu iskru u sebi i snagu da sve dovedu do kraja i
pored haosa koji je prisutan u svakom od nas.
Bila sam dirnuta do suza, kao i mnogi prisutni toga dana, veličanstvenim
poduhvatom jednog običnog, svakodnevnog čoveka.
 Pred
samo otvaranje izložbe, da ne bi došla u sumnju, članovi njene porodice su
se spakovali jer je priča za Zoricu bila da kreću na skijanje. Gepek pun
torbi, skije na krovu, Zorica radosna jer će izaći malo iz grada. Kada su
krenuli Nenad je napomenuo da mora samo da svrate na kratko u Pradžis
galeriju da nešto dogovori. Kola se zaustavljaju, ona ulazi u galeriju u
kojoj su njene slike na zidovima i svi dragi ljudi. Taj izraz licalj i te
suze koje su krenule bilo je nešto što ću dugo pamtiti.
...i posle se pitate da li su bajke istinite...ja sam jednoj prisustvovala...za
ostale ne znam.
Prvo što je Zorica rekla je bilo..."sve što mogu da vam kažem je... LjUBAV...
ništa drugo...i to je dovoljno... sve je tako čisto i jasno... nema mesta
drugim rečima".
Nakon par dana zamolila sam da mi kaže o svojim slikama i o toj opčinjenosti
slikarstvom, obzirom da je to na neki način samo njen hobi: " Ne volim, a i
ne mogu puno da govorim o slikanju i svojim slikama. Četkica mi je lakši i
bolji način izražavanja.
Ceo svoj život sam imala strasnu potrebu i strastveni nagon za slikanjem...Kada
se "igram" sa bojama, tada mi vreme stane, ne postoji... I tada, odlutam u
najmirniji deo same sebe, moje duše. Taj osećaj je neopisiv. Tamo nađem
takav spokoj kao da sam u Božijem krilu. Ceo svoj život se molim Bogu da mi
pokaže vidljivi dokaz njegove egzistencije. I dobijam ih!
Ljubav naše dece Ane i Nemanje, moja i Nenadova svakodnevica… Sve je prepuno
senzacija koje su sve u neopisivom savrešenstvu, u harmoniji koju samo mogu
da iskažem kada nanosim boje na platno.
Nenadova knjiga, izložba mojih radova kao iznenađenje ...
Taj poklon, ne može biti verodostojniji dokaz postojanja onoga za šta molim".
Pitala sam i Nenada odkud ta ljubav ka pisanju i ideja da izda knjigu:" Što
se tiče knjiga, mi smo ih imali veoma lepih boja, koje sam ja redovno
pomerao, brišući prašinu svake subote. Za unutrašnjost knjiga, sadržaj u
njima, zainteresovao sam se kada sam upoznao moju Zoću. Od tog momenta, pa
na dalje, vodila me je po izložbama i bibliotekama, a ja sam je, za uzvrat,
odvodio na hokejaške utakmice, gde se ona jednako lagodno osećala, kao i ja
u biblioteci. Posle sam joj, tu i tamo, zapisivao neke pesme o kojima ona
nije znala. I onda sam se odlučio da to sve objedinim.
U stvari, kako je ova moja knjiga nastala samo Bog Sveti zna. Pročitajte je,
pa ako pronađete sebe između teških zavesa sitnih laži, onda sam uspeo i
više nego da svojoj Zoći kažem, i ovako, ono što samo ona zna".
Radovan Gajić, jedan od učesnika ovog tajnog projekta i recezent Nenadove
knjige je rekao na otvaranju izložbe:
"Nenad Bogdanović, nije pesnik po profesionalnom opredeljenju. Ali on,
zasigurno ima snažno pesničko osećanje. Dokaz tome je i ovaj čin, koji je
priredio svojoj ženi i nama, njihovim prijateljima. Napraviti izložbu njenih
radova, tako da ona o tome ne zna ništa; izdati knjigu pesama, posvećenih
njoj i inspi-risanih njome, a da i to ne sazna do otvaranja izložbe, to
zaista zahteva pesničku dušu.
Pa i ako nije pesnik, mnogi, koji to "jesu", mogli bi da stanu u red, iza
Nenada, ako bi se takmičili u izrazu. Na kraju sve što ostane iza pesnika i
njegovog života, jesu stihovi. I mnogi "veliki", ostali su značajni po
jednom stihu. Šta god da uradi, Nenad je već sačinio svoj stih koji ima
svevremenu snagu trajne lepote: "Buket u boji tvoga oka".
Za mene lično, najveće iznenađenje, večeras, jeste Zorica, čije slike nisam,
do sada, video. Svaki Nenadov napor, zaista je bio na pravom mestu jer ovi
radovi zaslužuju ozbiljnost galerije Pradžis i njen renome. Atmosfera dragog
sećanja i prijatne čežnje, ono je što osvaja iz ambijenata na izloženim
platnima.
Obavešten sam da Zorica u ovom svom opredeljenji ima ozbiljnije namere, od
Nenada u poeziji. To je i očigledno, onim što je već postigla i što je
izloženo. U tom smislu, već prilično vredan i jako raznolik, srpski likovni
prostor u Torontu, bogatiji je za još jedan ozbiljan likovni pogled. To bi
bila i najveća vrednost ovog događaja večeras, da nas je jedan dragi muž,
sve, iznenadio, razotkrivši nam, pesnižki, tanana tkanja duše, žene koju
voli, na njenim likovnim platnima". |
| |
| Ivana Đorđević |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
Oglasavanje Marketing
|
