|
|
Broj 1168, 5. septembar 2008.
| Ema Šaplen u Viminacijumu |
| |
Koncert Eme Šaplen u Viminacijumu, najavljivan još od juna meseca, zaista je i
zaslužio toliku medijsku pažnju.
Naravno, oba razloga za to veoma su bitna. Mlada, lepa diva moćnog glasa,
koji spaja duh roka i atmosferu opere i nikoga ne ostavlja ravnodušnim, kao
i lokacija iz rimskog doba, zaostala da nas u vremenu sadašnjem podseća na
vreme prošlo, zajedno su učinili da pretposlednja, avgustovska "Rimska noć"
ostane upamćena kao izuzetna svakome ko je imao privilegiju da joj
prisustvuje.
 Šaplenova
je, uz pratnju hora Radio-televizije Srbije i orkestra Ognjena Radivojevića,
izvela kompozicije sa svojih albuma "Karmine meo" i "Eterna", kao i temu iz
filma "Crvena planeta". Ugođaj je bio upotpunjen slikama mozaika iz
Viminacijuma, kao i scenama iz života Rimljana na video bimu. Specijalni
gost bio je pijanista Aleksandar Simić, koji je izveo svoja dva tanga i
pratio je u jednoj numeri.
Koncertu je prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi iz svih krajeva Srbije, kao
i nekoliko stotina, u rimske toge odevenih, uvaženih zvanica iz diplomatskog,
kulturnog, javnog, i političkog života i donatora, čijim prilozima će biti
potpomognuto dalje istraživanje lokaliteta iz projekta "Putevima rimskih
careva" i kreiranje novog potencijala Srbije. I rektor Beogradskog
univerziteta dr Branko Kovačević potvrđuje da podatak da je na tlu Srbije
rođeno 17 rimskih imperatora, nije dovoljno poznat, niti iskorišćen tako da
promoviše Srbiju kao turističku destinaciju iz istorije civilizacije, poput
Grčke i Italije.
Ovaj koncert prvi je u okviru projekta "Opera Balkanika", koji je osmišljen
radi promocije rute rimskih careva (Itinerarijum Romana Serbie), a ideja je
da se kroz nastup velikih umetnika pruži publici jedinstven doživljaj i
istovremeno promoviše kulturna baština. Za iduće leto planirani su koncerti
u Viminacijumu, Sirmijumu, Feliks Romulijani i Medijani.
Čitav lokalitet Viminacijuma tog je dana pružao sliku iz prošlih vremena.
Mladići iz udruženja Svibor, odeveni u uniforme rimske vojske, vozili su
dvokolice, jahali na konjima i demonstrirali tradicionalne vojne veštine.
Događaj je osmislio direktor Viminacijuma, arheološkog lokaliteta kod
Kostolca i naučni saradnih Arheološkog instituta SANU, dr Miomir Korać, koji
je koloraturni sopran Eme Šaplen čuo u Izraelu i odmah shvatio da mora da je
dovede u Viminacijum. Ona je poziv prihvatila, između ostalog, i zato što
svoje koncerte uvek održava upravo na specifičnim lokacijama. Bila je
oduševljena lokacijom, ali i ljudima, već pri prvom susretu u julu, dok su
još trajali pregovori o mogućem koncertu, a sada već obećava da će doći
ponovo ovde da peva, kada bude gotov sledeći album.
Glavni menadžer koncerta, reditelj, autor i, uz Draganu Bebić, izvršni
producent projekta 'Rimska noć' je Srđan Radosavljević, a za vizuelnu
dimenziju koncerta, dizajn ambijenta i televizijsku sliku firma Dizzy
Desire.
Gotovo kao kuriozitet zvuči da je dr Miomir Korać, direktor Viminacijuma i
pomoćnik ministra za kulturnu baštinu, smenjen sa funkcije dan pred koncert
Eme Šaplen. Pored njega, smenjeni su i ostali pomoćnici u Ministarstvu za
kulturu i na njihova mesta postavljeni su novi.
Ko je Ema Šaplen?
Rođena u Parizu, 1974, ona je u tinejdžerskim godinama otkrila svoj glas
i počela da ga neguje na privatnim časovima kod jedne vremešne nastavnice
pevanja. No, roditelji nisu imali dovoljno razumevanja za njeno pevanje, pa
su posle godinu dana prestali da joj plaćaju časove, smatrajući to
neozbiljnim, i insistirali da završi školu za sekretarice.
Njena ljubav ka muzici je ipak preovladala i ona se izborila za klasično
muzičko obrazovanje.
Na muzičkoj sceni prvi put se pojavila sa rok-grupom 'Severni vetar' i
doživela uspeh, ali vrlo brzo je, u saradnji sa pevačem i kompozitorom
Žan-Partikom Kapdevilom, pronašla put ka sopstvenom stilu, koji je
kombinacija modernog muzičkog izraza i operskog pevanja na
srednjeitalijanskom jeziku.
Trenutno sprema novi CD, koji će biti objavljen iduće godine, a sa tim
repertoarom još nije javno nastupala. |
| |
| Marija Kostić |
|
| |
| Projekat simuliranja velikog praska |
| |
Revolucionarni eksperiment simuliranja velikog praska u Evropskom institutu za
nuklearna istraživanja (CERN) u Švajcarskoj startovaće 10. septembra, a prvi
sudar čestica biće izveden do 21. oktobra u detektoru u čijoj su izgradnji
učestvovali i srpski naučnici.
Tom važnom događaju, koji predstavlja prekretnicu u istoriji nauke,
prisustvovaće i dr Dragan Popović, direktor Instituta za fiziku u Beogradu.
"Mnogo je naučnih tajni koje čekaju odgovore od ovog eksperimenta" čiji je
konačan cilj da objasni nastanak svemira, kaže za "Blic" Popović, koji je
bio deo tima od 20.000 naučnika iz celog sveta, od toga 7.000 fizičara
angažovanih na 14-godišnjim pripremama eksperimenta veka i pravljenju
Velikog hadronskog kolajdera (LHC).
 "Nadamo
se da ćemo konačno potvrditi postojanje Higsovog bozona, čestice koja
eksperimentalno nikada nije registrovana, a objašnjava masu. Tu je i
zagonetka materije i antimaterije i možda nekih novih tipova materije, pa
pitanje šta se dešava sa tamnom materijom u svemiru i gde ona nestaje",
nabraja dr Popović i dodaje pitanje svih pitanja - da li će svemir nastaviti
da se širi ili će početi da se hladi i skuplja.
"Moguća su i iznenađenja, a u tom slučaju, nauka će morati da preispita neke
postulate i teorije", napominje Popović, koji je poslednji put u julu bio u
CERN-u.
Naš sagovornik napominje da će 4. oktobra u objektu smeštenom nadomak Ženeve,
gde se sto metara ispod zemlje proteže tunel dug 27 kilometara, biti održana
prezentacija detektora "Atlas". Za tu gigantsku mašineriju Institut je
uradio dva tzv. mala točka, dajući, srazmerno mogućnostima, svoj doprinos
najvećem projektu u istoriji nauke.
"Otvorićemo i šampanjac", uzbuđeno kaže Popović.
"Atlas" je jedan od četiri detektora na kružnom tunelu kroz koji će se
propustiti snopovi protona brzinom tek nešto manjom od brzine svetlosti i
prvi u kojem će se dogoditi sudar.
"Detektor na kojem je radilo 2.000 naučnika visok je 50 metara, kao
desetospratnica, a dug 30 metara, dok su dva točka od nerđajućeg čelika
napravljena u fabrici 'Lola', svaki prečnika devet metara i težine 'tričavih'
120 tona. U delovima je u Ženevu prevezen na osam kamiona i tamo sklopljen i
spušten na svoje mesto krajem februara", opisuje Popović i napominje da je u
pravljenju drugog detektora, s oznakom CMS, učestvovao Institut Vinča.
Prema rečima direktora Instituta za fiziku, eksperiment će se odvijati u
fazama, a planirano je da se maksimalna energija od 14 teravolti postigne
iduće godine.
Projekat je do sada koštao osam milijardi dolara, a morao je da savlada
brojne prepreke i to ne samo naučne. Za njega su vezane brojne priče i
legende. Na primer, postoji mišljenje da bi u akceleratoru mogle da se
pojave crne rupe koje bi uništile ne samo kolajder već i pola teritorije
Francuske i Švajcarske. Kritičari kažu da bi i eventualna rupa, ma koliko
mala i ma koliko kratko trajala, za par godina mogla da naraste i ugrozi
opstanak čovečanstva. Nemački hemičar Oto Rosler izveo je čak proračun koji
dokazuje takve apokaliptične tvrdnje.
"Moji propračuni pokazuju da je prilično verovatno da će ove male crne rupe
opstati, eksponentno se uvećavati i pojesti planetu iznutra. Pozivam CERN da
sazove konferenciju o bezbednosti i dokaže da grešim, ali oni to ne žele",
požalio se Rosler.
Sličnu parnicu pokrenuli su u martu pred Okružnom sudu u Honolulu Volter
Vagner i Luis Sančo, takođe bez uspeha.
Naučnici CERN-a tvrde da je tako nešto u principu moguće, ali da bi te rupe
postojale suviše kratko da bi nanele bilo kakvu štetu.
Svi proračuni naučnika CERN-a pokazuju da apsolutno nema opasnosti, kaže za
"Blic" dr Dragan Popović, direktor Instituta za fiziku i objašnjava da je "fantastično
mala verovatnoća" da se crne rupe uopšte pojave. Ako tokom simuliranja
situacije kakva je postojala milijarditi deo sekunde posle velikog praska
crne rupe ipak nastanu, trajaće toliko kratko da će biti bezopasne, tvrdi
naučnik i ponavlja da nema razloga za zabrinutost javnosti.
Kolajder u brojkama
Veliki hadronski kolajder u CERN-u je instaliran u tunelu prečnika 27
kilometara, na dubini od 100 metara.
- U njemu će doći do direktnog sudara dva snopa čestica koje putuju kroz
vakuum kao u svemiru.
- Svaki snop će se sastojati od skoro 3.000 manjih snopova od po 100
milijardi čestica.
- Kad dostignu maksimalnu brzinu, snopovi će se kretati kao automobil koji
ide 1.600 km/h.
- Sudaranje snopova će se dešavati 40 miliona puta u sekundi.
- Snop će kružiti 10 sati i pri tom će prevaliti preko 10 milijardi
kilometara, što bi im bilo dovoljno da stignu do Neptuna i nazad.
- 3.000 kilometara žica i vlakana će nositi informacije brzinom od 3.200
terabita godišnje, što je ravno kapacitetu od oko 3 milijarde knjiga. |
| |
| |
|
| |
| I šta treba, a šta ne treba jesti! |
| |
Za samo tri meseca dobrovoljci su naterali, čak, 500 da drugačije obavljaju
svoj posao! S poželjnim učinkom postali su živahniji, s nepoželjnim su se -
isključili. Uz drugačiju ishranu i način života, a prema savetima čuvenog
Dina Orniša. Poželite li da živite kao Fred Kremenko, pročitajte šta treba,
a šta ne treba jesti!
Za samo tri meseca promenićete, najmanje, 500 svojih gena! Ne verujete, zar
ne? Poslušajte savet Dina Orniša, profesora medicine na Kalifornijskom
univerzitetu u San Francisku, koji preporučuje da možete preduprediti, čak i
preokrenuti, mnoga hronična oboljenja, ukoliko uvedete nov način ishrane.
 Menjajući
životne navike, menjate gene, poručuje dugogodišnji pobornik skromnih obroka,
ulažući novac u nekoliko istraživanja da bi potkrepio vlastita gledišta. U
najnovijem su mu se pridružili Piter Karol, šef katedre za urologiju, i
Kristofer Hak, genetičar koji izučava rak prostate - obojica iz iste
visokoškolske ustanove, i još nekolicina drugih. Poduhvat je osmišljen da
pomogne grupi od 30 muškaraca s malim izgledima da obole od raka prostate
koji su odlučili da se ne podvrgnu ikakvom lečenju, pa i ako im se stanje -
nedaj bože! - pogorša.
Da vas odmah upozorimo: nećete steći drugačije "nasledne jedinice", ali ćete
postojeće naterati da se drukčije ponašaju.
Suviše je rano reći da li je izmenjeno življenje dobrovoljaca zadržalo rak
na bezbednom odstojanju, ali su genetske analize otkrile duboke razlike u
nekanceroznom tkivu žlezde već posle tri meseca. Više od 500 gena sada
drugačije obavlja posao: pojedini s blagotvornim dejstvom, računajući neke
koji suzbijaju tumor, postali su živahniji. Nasuprot tome, sabraća sa
štetnim uticajem, uključujući neke koji podstiču rak, isključili su se!
"Veoma je neobično da je promena imala jednak učinak kao najmoćniji lekovi
koji su danas dostupni", objašnjava je Kristofer Hak. "Divno je otkriti da
ishrana i življenje toliko duboko utiču i deluju poput lečenja medikamentima
s manje neželjenih posledica".
Din Orniš smatra da će ovi nalazi, možda, pokrenuti one koji veruju da više
nemaju šta da preduzmu: "Ljudi kažu: Sve je u mojim genima, šta ja tu mogu?
To nazivam genetskim nihilizmom. Ovo bi mogao biti protivotrov za takvo
gledište. Geni, možda, određuju čemu smo skloni, ali nisu naša sudbina".
Pobuđeni rakom postate, učesnici u istraživanju išli su do kraja sa
Ornišovom dijetom. Jeli su hranu s malo masnoće, zasnovanu na biljkama,
uglavnom neprerađenu, poput integralnih žitarica. Pešačili su, najmanje, 30
minuta šest puta sedmično najkraće sat vremena tri dana u sedmici. Svakog
dana radili su sat vremena jednostavne vežbe utemeljene na jogi, uključujući
istezanje, disanje, duboko razmišljanje (meditacija) i slikovito izlaganje.
I učestvovali su u nedeljnim druženjima za pružanje podrške, osmišljenim da
pojačaju bliskost i društvenu potporu.
Svaki put kada je Din Orniš obrazlagao svoj program, ljudima je pogled
blistao. Većina neće biti u stanju da preko noći preokrene svoj život,
ukoliko u tome, uopšte, uspe. Ali je šašavo sebe poraziti pristupom - sve
ili ništa. Usvajanje samo promena koje možete izvesti i uvođenje novih tek
kada ste spremni, kudikamo je ispravniji put do zdravlja.
Svako je, jednostavno, ograničen svojim mogućnostima u prihvatanju drugačije
hrane, obolelima s rakom prostate, međutim, nametnuta je stroža ishrana. I
što su se više menjali, ishod je bio bolji.
U dotičnom istraživanju najviše iznenađuje što su muškarci toliko brzo
promenili svoje genetske odlike.
Zašto se truditi? Kada sumnjčavi vide za tri meseca uočljive razlike, možda
će se predomisliti. "Nije to samo smanjenje opasnih činilaca ili sprečavanje
da se nešto loše ne desi. Važnije je da su promene brze i da ne morate
čekati godinama da biste osetili korist", zaključuje Din Orniš.
Članak u kojem je on sa saradnicima opisao nalaze objavljen je nedavno u
uglednom časopisu "Spisi Nacionalne akademije nauka".
Din Orniš je svojevremeno napisao knjigu "Jedi više, teži manje", a među
lekarima je poznat zahvaljujući uspehu u predupređenju i sprečavanju
zapušenja srca, za šta se ranije verovalo da nije moguće bez hirurškog
zahvata ili uzimanja lekova.
Kakvu to ishranu on preporučuje?
Uspeh se ne postiže ograničavanjem unosa kalorija, već obraćanjem pažnje na
to šta jedemo. Zato hranu deli na onu koju treba da jedemo sve vreme,
ponekad i nikada.
Kadgod ste gladni, sledeće namirnice možete jesti sve dok se ne zasitite:
pasulj i mahune, voće - od jabuka do lubenica, od malina do ananasa,
žitarice i povrće.
S merom treba unositi: nemasne mlečne prerađevine - obrano mleko, posni
jogurt, sir i pavlaku i belance.
Obavezno izbegavati: meso svake vrste - crveno i belo, riba i živinsko (ako
ne možemo bez mesa, treba ga jesti u najmanjoj mogućoj meri), ulje i
namirnice koje ga sadrže, poput margarina, većinu preliva za salatu, avokado,
masline, orah i semenke, mlečne proizvode (ako nisu nemasni), šećer i proste
derivate šećera - med, melasa, kukuruzni sirup i sirup s mnogo fruktoze,
alkohol, sve zgotovljeno u komercijalne svrhe što ima više od dva grama
masti po porciji.
Uz to se savetuje mnogo malih obroka, pošto zbog ovakvog načina ishrane
češće osećate glad. Brže ćete se zasititi, a unećete više hrane ne povećavši
iznos kalorija.
Zanimljivo je da Din Orniš smatra da je naš metabolizam podešen još u doba
Freda Kremenka, kada nismo znali odakle nam dolazi sledeći obrok i kada je
bilo razdoblja s malo dostupne hrane. Telo je prirodno htelo da zadrži svu
energiju koju je moglo i pokušalo bi da uskladišti svaki višak kao salo.
Danas većina ljudi ima gotovo neprekidan pristup hrani, ali se tela nisu
prilagodila novom načinu života. |
| |
| S. Vukašin |
|
| |
| Kako je nastala mapa |
| |
Želite da pronađete neku ulicu u vašem gradu, ili da proverite kojim putem
treba da putujete do određene destinacije? Sve to možete dobiti ukoliko se
uključite na neki od sajtova Interneta na kojima su precizno prikazane mape
gradova i država. Tu je, naravno, i karta koju svaki vozač treba da ima, a u
moderno doba sve češće se koristi i poseban kompjuterski sistem za
navigaciju u kojem, kada upišete odgovarajuću ulicu ili mesto u koje želite
da idete, dobijete preciznu i najbržu trasu putovanja, dok vas glas iz
zvučnika upozorava gde treba da skrenete i kuda da vozite.
 Danas
putovanje ili snalaženje u velikom gradu, uz sva navedena "pomagala", deluje
krajnje jednostavno. Međutim, potreba za snalaženjem u prostoru nije nastala
u moderno doba već postoji koliko i čovek. Prema nekim istorijskim podacima,
prve mape, preteče današnjih, nastale su još pre 4.000 godina u drevnom
Egiptu. To su bile karte napravljene od gline u kojima su oštrim predmetom
ucrtavane granice imanja. Vremenom ljudi su glinu zamenili raznim vrstama
tkanine, a onda i papirom. Kada su stručnjaci pravili mape manjih gradova
ili poseda, problema gotovo da nije bilo. On je nastajao kada je čovek
pokušavao da na karti predstavi velika prostranstva. S obzirom na to da je
Zemlja okrugla, bilo je teško precizno izmeriti razdaljine, pa mape koje su
pravljene u davnoj prošlosti često nisu bile tačne.
Grk Eratosten izračunao je veličinu Zemljinog obima, i to prilično tačno.
Zahvaljujući njegovim podacima, prvi put se mogla precizno izračunati
razdaljina u pravcu sever-jug. Na ideju da mapa sveta bude ravnomerno
podeljena zamišljenim linijama geografske širine i dužine došao je Hiparh,
što je u drugom veku naše ere iskoristio Ptolomej, koji je bio tvorac mape
sa ravnomerno raspoređenim geografskim širinama i dužinama.
Iako su se ljudi od pamtiveka interesovali za pravljenje mapa, prava
senzacija na ovom polju napravljena je Kolumbovim otkrićem Amerike. Prvu
veliku zbirku mapa objavio je Abraham Ortelijus iz Antverpena 1570. godine.
Ipak, tvorcem moderne kartografije smatra se Gerardus Merkator, koji je prvi
preneo krive linije sa globusa na mapu, s tim što su na njoj linije bile
prave. Na taj način dobijena je mapa koja pokazuje pravu liniju između dva
mesta.
U vekovima koji su usledili kartografija je napredovala velikim koracima,
tako da danas postoje izuzetno precizne mape svakog dela površine naše
planete. |
| |
| D. I. |
|
| |
| Brojanje bez brojeva |
| |
Ljudi s tačnošću prate količinu, čak i kada ne umeju da zbrajaju, kao
amazonsko lovačko-sakupljačko pleme Pirahe koje za to nemaju reči! Za divno
čudo, jezik nije ni neophodan
Psihologija
Pssst! Slušajte pažljivo - to je zvuk ljudi koji broje ne koristeći ili, čak,
ne misleći na reči koje označavaju brojeve.
 Govornici
engleskog mogu odrediti mali broj predmeta stavljenih pred njih, čak i ako
obavljaju verbalni zadatak koji ometa sposobnost brojanja, navodi se u
istraživanju predstavljenom na godišnjem skupu Društva za kognitivnu nauku.
Nalazi pokazuju da jezik nije neophodan da bi se razmišljalo o broju
predmeta, kaže koautor istraživanja Majkl Frenk iz Masačusetskog instituta
za tehnologiju (MIT). Umesto toga, reči za označavanje brojeva su oruđe
apstraktnog mišljenja koje omogućava ljudima da barataju i zapamte tačnu
količinu s većom izvesnošću građenjem na osnovnom, neverbalnom znanju
brojeva.
Edvard Gibson, stručnjak za saznajne nauke na MIT-ju, rukovodio je novim
ispitivanjem.
I u Bostonu isto
"Ljudska suštinska numerička sposobnost ostaje nepromenjena i kada su
sprečeni da koriste brojeve", objašnjava Majkl Frenk. Jezik se može širiti
na osnovnom, neverbalnom znanju u drugim oblastima, kao što su prepoznavanje
boja, prostorno snalaženje i zaključivanje o verovanjima i željama drugih.
 Tim
Edvarda Gibsona već je izvestio da Pirahe, lovačko-sakupljačko pleme iz
Amazonije, nemaju reči za označavanje brojeva, ali su tačno postavili mali
broj nenaduvanih balona pored odgovarajućeg malog broja kalemova. Zadatke
koji su zahtevali pamćenje više od oko četiri predmeta dotični dobrovoljci
nisu bili u stanju da reše. Drugim rečima, oni znaju da dodavanje ili
oduzimanje jednog predmeta iz skupine čini veliku razliku, ali nemaju
jezički način da prate količinu koja se povećava, za šta je potrebno
apstraktno mišljenje.
Ljudi koji govore engleski, lišeni sposobnosti brojanja, imali su učinak kao
Pirahe na istim zadacima, mada su američki ispitanici bili bolji u pamćenju
količina većih od četiri. Naučnici su vrbovali 20 dobrovoljaca iz okoline
Bostona, starosti od 18 do 50 godina. Učesnici su slušali odlomke sa Radija
Bi-Bi-Si i ponavljali spikerove reči što su brže mogli, istovremeno
svrstavajući brojeve balona uz brojeve kalemova koje je na sto postavio
rukovodilac ogleda. Verbalni zadaci su iscrpeli mentalne sposobnosti
potrebne za usmeno brojanje.
U jednim opitima eksperimentator je stavljao promenljive brojeve kalemova,
od jedan do deset, zdesna ulevo ispred ispitanika. U drugim ogledima
kalemovi su bili postavljeni upravno prema ispitanicima, uklanjani iz
vidokruga nakon što su namešteni ili su jedan po jedan ispuštani u kutiju.
Ko to orkestrira?
Kao i Pirahe, američki dobrovoljci su pravili malo grešaka u svrstavanju
odgovarajućih količina balona uz kalemove u ravni ispred njih. U drugim
zadacima, koji su zahtevali pamćenje količine kalemova, govornici engleskog
napravili su nešto više grešaka, ali su ipak bili bolji od Piraha.
 S
obzirom na njihovo jezičko iskustvo s brojevima, ljudi koji govore engleski
su, možda, koristili neverbalne mentalne strategije u teškim zadacima koje
prosto ne bi pale na pamet onima što ne koriste reči za označavanje brojeva,
navodi Majkl Frenk. Moguće je da su američki ispitanici opazili tri ili
četiri predmeta istovremeno - neverbalno prosuđivanje na prvi pogled - u
dužem nizu predmeta i onda su opažene skupove objedinili.
Suštinske neverbalne brojčane sposobnosti ispoljavaju se u dva postupka koja
su ranija istraživanja prepoznala kod ljudi i mnogih životinja. Jedan
vizuelno prati podudaranjene više od tri ili četiri odvojena predmeta, drugi
procenjuje velike, približne količine.
Pitanje da li jezik orkestrira mišlju ili misao postoji izvan jezika
podstiče velika sporenja više od sto godina. Majkl Frenk se nada da će ovi
nalazi voditi srednjem pristupu koji dodeljuje suštinski uticaj i osnovnim
neverbalnim sposobnostima i odgovarajućim jezičkim zamislima (koncepti).
Jezik se može graditi na neverbalnom brojčanom ustrojstvu, predlaže Majkl
Frenk.
Ali može uticati na druge oblike mišljenja, a da kao podlogu ne koristi
neverbalno znanje, primećuje Lera Borodicki, psiholingvista sa Univerziteta
Stenford. Ona proučava kako se prostorne predstave vremena - bilo da se
pretpostavlja da se kreće napred ili nagore - razlikuju u nekim jezicima,
poput engleskog i mandarinskog kineskog. |
| |
| S. Vukašin |
|
| |
| Robinzonovo ostrvo |
| |
Nekada utočište za najpoznatijeg brodolomnika, kasnije kaznionica, danas je
raj za ljude s povišenim adrenalinom.
 Kada
je početkom 18. veka škotski mornar Aleksandar Selkirk doživeo brodolom i
ostao sam na ostrvu u Tihom okeanu, sigurno nije mogao ni da nasluti da će
njegove avanture postati jedan od najpoznatijih avanturističkih romana po
kom će ostrvo i dobiti ime.
Naime, Robinson Kruso, nekad poznatiji pod imenom Mas-a-Tlera (Bliže zemlji),
jedno je od tri ostrva (druga dva su Aleksandar Selkirk i Santa Klara) u
Tihom okeanu koji čine arhipelag Huan Fernandez, udaljeno 640 kilometara od
čileanske obale. Ipak, najpoznatije je po tome što je njegova površina od 93
kvadratna kilometra za škotskog brodolomnika postala samica.
Četiri godine izgnanstva
Pošto je preživeo brodolom, Aleksandar Selkirk je od 1704. do 1709. godine
boravio na ostrvu, a njegova priča inspirisala je engleskog pisca Danijela
Defoa da napiše čuveni roman "Robinzon Kruso". Po ovom delu ostrvo je i
dobilo ime, a tu je i drveni natpis koji delimično glasi: "S ovog mesta je
škotski mornar Aleksandar Selkirk više od četiri godine iz dana u dan s
čežnjom posmatrao horizont ne bi li ugledao brod spasa koji će ga osloboditi
od samovanja".
 Spas
iz samice za Selkirka ipak nije imao najsrećniji epilog. Pronađen i spasen
vratio se u svoju domovinu, u svet koji više nije mogao da ga zadovolji -
ipak je do tada živeo u svom malom raju. Kasnije je navodno rekao: "O, moje
voljeno ostrvo! Voleo bih da te nikada nisam napustio!" Umro je u 45. godini.
Vremenom ostrvo je postalo kažnjenička kolonija u kojoj su naseljavani
počinioci "verskih zločina" protiv katoličke crkve.
Nacionalni park
Do ostrva se stiže privatnim avionima iz grada Santjago de Čile. Let traje
dva i po sata, a privatni prevoznici putnike mame predivnim pogledom na
veličanstvene vulkanske stene.
Ali, zatvorska atmosfera odavno je nestala, pa današnji stanovnici uživaju u
miru i spokojstvu koji su nepoznati u mnogim delovima sveta. Zbog opuštenog
načina života, tipičnog za mnoge ostrvske kulture, lako je započeti razgovor
gotovo sa svakim. Naravno, samo ako znate španski, jer engleski većini nije
jača strana.
Robinzon Kruso službeno ima 500 stanovnika koji žive u selu San Huan
Batista, ali tokom većeg dela godine na ostrvu boravi svega oko 400 ljudi.
Jedan od razloga je taj što neke majke za vreme školske godine žive na
čileanskom kopnu s decom koja pohađaju školu, vraćajući se na ostrvo samo
preko praznika da bi bili s ostatkom porodice.
Veći deo ovog ostrva proglašen je za nacionalni park, a meštani se uglavnom
bave ribarenjem i izvozom jastoga. Kako nema razvijenu turističku ponudu,
idealan je za avanturiste i sportski nastrojene turiste, jer se ponuda
zapravo svodi na obilaske za pešake, bicikliste i vožnje brodićima i,
naravno, ronjenje. Ipak, glavna atrakcija je penjanje na najviši vrh Mirador
de Selkirk (Selkirkova osmatračnica) na koju se Škot svakodnevno peo ne bi
li na pučini ugledao brod spasa. |
| |
| |
|
| |
| Vozio skejtbord 100 kilometara na sat |
| |
Nemačka policija pokušava da uđe u trag muškarcu koji je skejtbord vozio
brzinom od 100 kilometara na sat, na autoputu Ulm-Štutgart.
 Skejter
je zalet dobio tako što ga je vukao vozač na motoru, a onda se spustio niz
tri kilometra dug deo autoputa koji je najveća nizbrdica u zemlji, prenele
su agencija.
Inciident "opasan po bezbednost na putu" dogodio se sredinom juna, a
saučesnik na motoru je snimak postavio na internet sajtu Youtube.
Skejtera u sportskoj opremi i sa kacigom na glavi pratilo je nekoliko
automobila koji su ga obezbeđivali od drugih učesnika u saobraćaju.
Policija veruje da je podvig, koji je prikazan na nemačkoj televiziji, izveo
profesionalni kaskader i navodi da je posebno brine mogućnost da neko pokuša
da ga imitira. |
| |
| |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
Oglasavanje Marketing
|
