|
|
Broj 1185, 23. januar 2009.
| Rimovanje nemogućeg s mogućim |
| |
 Samo je jak razlog mogao da vas natera prošle subote da po strašnoj mećavi i
zimi krenete uveče na pesničko veče u Misisagu. Razlog
je bio više nego jak: stigao je pesnik iz Crne Gore, Božidar Živković- Džigi.
U organizaciji pesničkog udruženja “Desanka Maksimović” u Sali Oplenca u
Misisagi, svaka je stolica bila zauzeta. Pored brojnih prijatelja, rođaka i
ljubitelja poezije među prisutnima su bili i konzul Goran Savić, prota
Prvoslav Purić kao i predstavnici “Vesti”, “Novina Toronro” i Srpske
Televizije u Torontu.
Veče je otvorila predsednica udruženja “Desanka Maksimović” Katarina Kostić
recima:” Bio je januar , davne 1986. godine, kada je Božidar Živković_Džigi,
boravio u Torontu prvi put. Pao je kao meteor među nas pesnike i ostavio
neizbrisiv trag. Veče koje smo održali krajem januara 1986. godine u
Parkdale Public Library, u zapadnom delu Toronta, po Džigijevom scenariju,
zapaženo je više nego ijedno ranije po profesionalizmu u organizaciji…..
Dogodio nam se pesnik, dogodila se poezija….Ponovni susret u Torontu sa
Božidarom Živkovićem događa se u vreme kada obeležavamo trideset godina
postojanja i aktivnog rada našeg Udruženja.”
Tim povodom, Katarina Kostić je u znak zahvalnosti uručila Božidaru
Živkoviću specijalno priznanje – status počasnog člana udruženja pisaca
“Desanka Maksimović” u Torontu.
Ko je Božidar Živković Džigi i zašto toliko interesovanje za njega i njegovo
stvaralaštvo?
To je pesnik, kako je jednom zapisao Nenad Vuković, koji ne piše pesme, već
ih živi.
Rođen u Šćepan Polju- Plužine, ovo je pesnik, za koga profesor Rade Baturan
kaže …”da je čisto, samorodno bilo Pive. Zašto? Zato što jezikom, slikom i
melodijom, ritmom i zvukom izvorno a ne samo inspirativno prenosi dušu Pive.”
Kako me sve ovo zainteresovalo, izvršila sam malo itraživanje i saznala da
je po Porfirogenitu, a i drugim istoričarima prva srpska državica postala
baš u izvorištu Pive, Tare i Lima u prvoj polovini IDž veka.
Kraj što se zove “Piva” je na nekih 1200 metara nadmorske visine obrastao
četinarima i bukovom šumom. Ovo je mesto izvorišta rečice Orašnice, protoke
reke Vrbnice u kraju gde su najstarija pivska naselja: Magude, Plužine i
Stabna.
Pesnik Božidar Živković je u toj divljoj Pivi ili zemlji bez puteva, kako je
nazivaju, napisao i izdao nekoliko knjiga.
“Na pijesku moje krvi”( 1972), “Iz mrtvog ugla”( 1975), “Ublažena kazna”
(1986), “Usud” ( 1994), ‘Usud i dalje” ( 1997), ‘Velika pjesma”( 2001),
“Velika pjesma”( 2003), “Seoba uma” (2006).
Dobitnik je nagrade Blažo Šćepanović 1982. i pokretač i organizator pesničke
manifestacije “Tara bez granica”.
Tokom subotnje pesničke večeri, odabrane pesme iz nekoliko objavljenih
knjiga nadahnuto su citali dramski umetnici Ljiljana Marković i Dragana
Živić-Ilić.
Guslar Vladan Stojanović na stihove pesnika Džigija ispevao je “O Pivi”.
Da krv nije voda , pokazala je i sestra Tonka koja je svojom interpretacijom
pesama čini se, osetila svaki uzdah, osmeh i tugu svog brata u stihovima.
Veče je posebno začinio svojim izražajnim čitanjem naš talentovani i vrsni
glumac, a ujedno i brat Đorđije Živković. Samog gosta večeri, pesnika
Božidara Živkovića je, dok je govorio svoje stihove na violini pratila
sestričina Milica.
Kada govori o peziji ovog pesnika, profesor Rade Baturan kaže:” Njegova
poezija može da se podeli na dva perioda stvaranja: poeziju mladalačkog
sazrevanja u kamenu i poeziju zrelog taloženja na rečnom žalu. Razlikuju se
i po formi. Prve su pesme kratke, sladstveno dubini usuda svođenja računa u
noći koja dugo traje na ušću u mitske reke i uviru pesnikova života.”
Profesor Baturan dodaje i ovo: “ Poezija je razumljiva i jednostavna, kao
svaka prava poezija.On ne peva, nego živi poeziju i funkcioniše poezijom.
Njegovi najčešći motivi su krv, kamen, reka, glava, smrt, kost i grob.
Motivi trajnosti i neuništivosti.”
Biranim rečima , o pesniku Božidaru Živkoviću je govorio i književnik iz
Toronta Radovan Gajić- Gaja i prelepo na jednom mestu rekao “da je Piva
divan krajolik ali da nije zavičaj, već da i iz nje, iz takvog božanskog
svoda, ističe zavičaj. Svoj zavičaj Džigi vidi kao bol, kao jecaj, a njegov
istinski zavičaj jeste njegov jezik.”
U svom izlaganju o pesniku Gajić naglašava da je “ Džigijeva poetika njegov
jezik, jezik njegovog roda, jezik Srba. Džigi je zavikao i iz jezika Srba, u
onome što je ruka Gospodnja svela vodeći Pivu da svojim talasima urezuje
nebo u kamenu Crne Gore.
Preovlađujuće osećanje u poeziji Božidara Živkovića jeste jedna lična,
pobunjena žalostivost i po tome je ovaj pesnik samo svoj i sasvim svoj.”
Odjednom prijatni zvuci violine i poznata melodija “Tamo daleko” ispuniše
salu. Vratismo se na kratko jezikom muzke, svako u svoj zavičaj.
Stisak ruke sa ovim pesnikom uverio me je da se radi o pravom dinarskom
čoveku koji je u planini živeo, sam se razvijao i sam sebi svoju kulturu
stvarao.
Ima u njemu neke fine povučenosti, skromnosti i otmenosti.
Dok sam ga slušala kako čita svoje stihove pomislih, kako ovaj pesnik polako
čita - ali zrelo misli. Ako stvaralštvo leži u oslobođenoj podsvesti, da li
je njegova poezija svedok želja, potreba i snova?
Ovako ili onako, pesnik Božidar Živković- Džigi tvrdim, ima dve strasti
najdublje: to su život i častoljublje.
Ksenija Vučević |
| |
| |
|
| |
| PROMOCIJA KNjIGA - LjUBINKE LUSI KURSINOVIĆ
JAZVO |
| |
U petak, 9-tog januara, u knjižari “Srbika”, tom divnom prostoru u kome caruju
knjige i dolaze ljudi dobre volje, jedinstvenom kulturnom mestu u severnoj
Americi promovisane su knjige naše gošće iz Njujorka, pesnikinje Ljubinke
Lucy Kursinović Jazvo. Promocija je održana u organizaciji Udruženja
kanadsko srpskih pisaca “Desanka Maksimović” iz Toronta.
 O
knjigama ove poznate poetese govorile su veoma nadahnuto pesnikinje Buba
Braunštajn i Katarina Kostić. Voditelji programa su bili Buba Braunštajn i
Slobodan Rundo.
Na početku programa predsednik Udruženja kanadsko srpskih pisaca poetesa
Katarina Kostić uručila je porodici Apić status počasnog člana Udruženja
pisaca “Desanka Maksimović”, u znah zahvalnosti za saradnju i doprinos u
tridesetogodišnjem radu ovog Udruženja. Još jednom hvala cenjenoj familiji
Apić na gostoprimstvu i dobročinstvu.
Kada govorimo o poeziji ove pesnikinje, činjenica je da grad Njujork u kojem
ova autorka živi ima snažan uticaj na “krvotok” života pesnikinje, utičući
na tematiku njenog pesničkog kazivanja, na jačinu i snagu misli koju
provlači kroz svoj stih. Možemo reći da je u tim pesmama najslikovitija u
smislu dočaravanja mesta i doživljaja koje zapaža i opisuje, pišući pesme o
Njujorku, njegovim kvartovima, Central parku, East Riveru…
Ona kao da pokušava stvoriti jedno pesničko platno na kojem daje vrlo jasne
konture i obrise megapolisa istovremeno osluškujući i puls koji on kuca. Ona
je istovremeno i u poziciji opisnika i u poziciji vlasnika svih ljepota koje
opaža, o kojima peva na svoj specifičan način.
Kroz zvona Njujorških crkvi pesnikinja ostvaruje bliskost sa svojom
proslošću i svojom otađbinom, a to je otkrovenje koje joj pomaže da u svojoj
imaginaciji napravi neke uzlete ka višim dimenzijama na kojima većina
pesnika obitava i stvara ovozemaljsku poeziju. Negde duboko u svom sećanju
ona kao da nikada nije napustila mesta i podneblja u kojima je njen život
blistao svom snagom mladosti i moći. Odatle ona sakuplja one misli koje su
nijansirane večitom potragom čoveka za filozofijom i smislom života.
Širina tematskog kazivanja u sve tri predstavljene knjige govori nam da je
reč o poetesi koja je svestrana u osvrtajima životnih okruženja, zbivanja,
zapažanja i kako imaginativnih tako i stvarnih životnih slika. Ona osnovni
životni postulat koji se zove opstati i ostati uspravan veoma vešto provlači
kroz većinu svojih pesama prizivajući sećanja, ljubav i razumevanje, vešto
uklapajući odbrambene mehanizme koje čovjek u svojoj sublimaciji koristi.
Mnoge pjesme Lucy Jazvo odkrivaju njenu bliskost, ljubav, želju i čežnju za
porodicom i prijateljima. To je tematika na koju je svaki ovozemaljski
pesnik osetljiv i ranjiv. Ona emotivno odslikava, priziva, veliča,
pozdravlja, ljubi i slavi njihovo postojanje u njenom životu, iskazujući na
taj način to svoje emotivno bogatstvo. Mislim, da je ona pesnikinja koja kao
žena duboko u sebi nosi ljubav u širem smislu, ljubav s kojom voli sve ljude,
kojima na poseban način šalje i ostavlja poruke, dajući istovremeno i
čitaocima dah pesničkog odsjaja koja ta ljubav isijava…
Nema pesnika na svetu koji je otišao iz svoje otađbine a da se nije u nju
vrađao kroz pesmu, kroz san, kroz misao, kroz bol, kroz radost… Može se iz
mnogih razloga napustiti zemlja gde si se rodio, ali se nikada ne može
utišati onaj tihi glas u tebi koji te uvek poziva da joj se vratiš. Njena
rodoljubiva poezija nam to govori.
“Neprestano se pitam o smislu samog bistvovanja, o vernostima dobrog, istine,
duše, o prirodi drugog. Ja sam pesnikinja od nemira i misli, od sećanja, od
života, od kajanja i ljubavi. Volim tajne, lepotu, simbole i tradiciju. Tu
se nalaze moja osecanja i doživljaji sveta. Sve o čemu pišem, sve sam to
osetila, videla, doživela, promislila, i sve se u meni iskristalisalo”, kaže
poetesa Lucy Jazvo.
U tri knjige poezije, među kojima je i nekoliko kratkih priča koje su
poetizovana proza, poetesa nam je ispričala svoj život, osmišljen kroz njenu
ljubav, prema svojoj deci, prijateljima i kućnim ljubimcima, a
najupečatljivija su njena patriotska osećanja. Pesnikinja uspravno hodi
stazom života, ona zapaža, beleži, nastoji da kratkom i jednostavnom
rečenicom dosegne dubinu misli koja je okupira u času zapisivanja iste. Ona
ne skriva i ne šminka zbilju života kroz koju je prolazila i još uvek
prolazi pitajući se kao i svako ljudsko biće gde je ključ kojim odključavamo
bit i filozofiju života i našeg postojanja… Poetesa Lucy Jazvo u svom
pesničkom iskazu, u svom pesničkom istupu pred čitaoce iznosi jednostavnu
ali istovremeno i intrigantnu misao. Ona istupa sa svojom mišlju spontano.
Ljubinka Lucy Kursinović Jazvo je rođena u Šapcu. U otađbini je bila poznata
balerina i imala svoj baletski studio na Senjaku u Beogradu. U Kanadu je
došla 1962-ge godine, a preselila se u SAD 1976-ste godine. Do sada je
objavila tri knjige poezije, “KAKO DA MISLIM”, “KANDILO DžDžI VEKA” i “NIJE
LAKO BITI DOBAR”. U štampi su dve knjige za decu “MAČAK PERA IZ NjUJORKA” i
“ZOVEM SE HEŠ”. Takođe bavi se i slikarstvom. |
| |
| Slobodan Rundo |
|
| |
| SVETOSAVSKI OMLADINSKI FESTIVAL U KANBERI
SIDNEJ |
| |
Srpska pravoslavna Mitropolija Novogranička za Australiju i Novi Zeland
organizuje u subotu 24. i nedelju 25. januara svoj tradicionalni Svetosavski
omladinski festival u manastiru Svetog Save - "Novi Kalenić", kod Kanbere.
Na 28. po redu festivalu nastupiće dvadesetak srpskih folklornih grupa iz
cele Australije. Tokom dvodnevnog slavlja očekuje se prisustvo više hiljada
posetilaca. Domaćini ovogodišnjeg festivala su Crkveno-školska opština Sveti
velelikomučenik Georgije iz Kabramate, Srpski kulturni klub "Sveti Sava" iz
Hokston Parka i Organizacija srpskih Četnika"Ravna Gora" iz Sidneja.
 Oba
dana prvo će se služiti sveta arhijerejska liturgija, a u nastavku slede
nastupi folklora, turnir u golfu u organizaciji Srpskog kluba "Zlatni orlovi"
i narodno veselje uz dobru muziku, pečenja sa ražnja i roštilja, kao i
hladna pića za sve uzraste.
Na prostranom manastirskom imanju i ove godine biće organizovane prodajne
izložbe sa uvezenim proizvodima iz Srbije, uključujući narodne nošnje,
knjige, CD i DVD sa narodnom muzikom, prehrambenim proizvodima, itd.
Iako meteorolozi najavljaju da će temperatura biti oko +40 i više, to
sigurno neće biti prepreka da Srbi sa raznih strana prostranog kontinenta ne
dođu i ove godine na ovu veliku versku i kulturnu manifestaciju.
U utorak 27. januara, na Savindan, biće proslavljena manastirska slava.
Domaćini slave za ovu godinu su Živorad i Persa Radojčić, sa familijom, koji
žive i rade u mestu Dapto, kod grada Volongonga. |
| |
| Joca Gajeskov |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
Oglasavanje Marketing Najpovoljnije cene, najveca posecenost
|
