|
|
Broj 1187, 06. februar 2009.
PROMOCIJA KNjIGE “NEŽNOST ZEMLjE” - RADMILA
KARADžIĆ
Ljubav je moć |
| |
Malo ima ljudi koji će bez predrasuda, straha od osude okoline a i sebe samih,
otvoriti svoju dušu i pustiti da iz nje izađu čudesne priče. Više ima onih
koji te priče vole da čuju- pa je tako bilo i prošlog petka na promociji
knjige "Nežnost Zemlji Maje Pop, u stvari Radmile Karadžić.
U organizaciji umetničke grupe Zona416 u prepunoj knjižari "Srbika" ,
specijalno korišćenim vremeplovom po mislilma autorke Radmile Karadžić,
plovili su Radmilo Aničić i Ksenija Vučević. Za čitanje odabranih delova iz
knjige pobrinuli su se glumci Dragana Živić-Ilić, Ivana Obradović, Nataša
Đekić i Jaca Mitić.
 Sve
naravno obavijeno muzikom klasične gitare i gipkih prstiju Petra
Jokovića-Belog. (mogu da pišem o politici, o ekonomiji, o filmskim i
pozorišnim predstavama, ali kada je muzika u pitanju, tu jasno osećam
granice svojih izražajnih moći..), to veče su, jednostavnim rečima, i
asocijacije u vezi sa muzikom bile lakše.
U ime Zone 416 rečima dobrodošlice obratila se svim prisutnima Ivana
Đorđević i najavila još mnogo zajedničkih druženja.
Svi koji smo to veče bili u Srbiki ostaćemo povezani onim što smo čuli.
Interesovalo me je šta Radmila misli o konstataciji Danila Kiša da se pisac
ne postaje slučajno, već da podmuklo dejstvo biografije ima prvi i najveći
uticaj.
"Ni pisac ni bilo šta drugo ne postaje se slučajno. Slučaj ne postoji. Svi
mi imamo talenat za nešto i zato smo stvarno jedinstveni. Život nas vodi
prema tom otkrovenju (biografija). Često ignorišemo znake, opsednuti trkom
za boljom budućnošću pa se desi da naše talente nikad ne otkrijemo. Ja sam
talenat otkrila, prihvatila sam ono što mi je dato, ali ne smatram sebe
piscem. Kao što sam rekla ranije, priča je došla kroz mene i srećna sam što
mogu da vam je darujem", odgovara Radmila.
Ukoliko se odlučite da pročitate ovu divnu knjigu zapitaćete se sigurno kao
i ja, na koju to Zemlju autorka misli? Zemlju kao rodnu grudu, zemlju kao
zemljište bez obzira gde smo, zemlju kao zemaljsku kuglu ili zemlju kao
univerzum?
Ona kaže da misli na sve to zajedno...
"Zemlja je deo univerzuma, Zemlja sa velikim Z, jer je vidim u mom životu i
u romanu kao živo biće, ono koje diše, voli, daje i uzima. Ona ima svoju
dušu, svoje patnje i razum. Kako nije živa kad nam stalno daje poruke, priča
sa nama, njenim jezikom, ali mi se pravimo da je ne razumemo. Onda ona
pošalje vetrove, vodu, vatru kao opomenu, a mi se i dalje pravimo gluvi i
slepi. Toliko smo se mi ljudi otuđili"
Po Radmili Zemlja uzvraća ljubav čoveku koliko i on njoj istu pruža. Ne znam
zašto ali me je to podsetilo na Miku Antića koji kaže: "Da Zemlja može da
voli kao ja, već bi odavno postala Zvezda"…simbolika… ili...
"Ta simbolika u romanu je tu da naglasi duhovnost Vasićkih žena, da im
učvrsti veru, pojača volju, što im je bilo neophodno za preživljavanje.
Milica o tome ne voli ni da priča, prosto ne zna šta je to uhvati pa ode da
zagrli zemlju. Da ljudi nisu toliko zastranili u svom otuđenju i
negativnostima kao što je zavist, sebičnost, mržnja, ratovi, glad za sve, i
da smo majci Zemlji uzvratili ljubavlju, kako se majci jedino uzvraća, (jer
sve je drugo greh) možda bi ona stvarno prosvetlela od te ljubavi i postala
zvezda", kaže autorka.
Roman "Nežnost Zemlji" se može nazvati ideološkim i istorijskim, sa dubokom
analizom psihologije žene. Autorka analizira čitav kompleks života od
detinjstva do smirene i tihe zrelosti. To je priča o ženama koje drže kuću
na leđima, čuvaju imanje, produžavaju vrstu i staraju se o potomstvu. Sve to
rekla bih, sa zgrčenim osmehom i umrlom nadom....na šta Radmila dodaje:
"Sa zgrčenim osmehom, ali sa nadom. Da istraje i pobedi. Zgrčeni osmeh, da!
Bilo je to vreme ratova, vreme kad ti strah da li će ti se iz rata vratiti
muž i brat i sin zgrči osmeh, ali ona sveta moć u ženi koja se valjda zove
majka, koja gaji nadu, ona daje moć da se pobedi i preživi i istraje."
Dok čitate knjigu shvatate kako kod Radmile Karadžić u romanu žena
zarobljava i obuzdava ono što bi moralo uvek ostati slobodno: svoja osećanja.
Ali u isto vreme autorka daje i oduška toj intimnoj tamnici kroz vođenje
dnevnika pojednih likova. U njima se žena oslobađa: govori o ljubavi i
preljubi, strahu za živote svojih najbližih, o ličnom dubokom bolu.
I dok razgovor teče ne mogu a da ne zapitam na glas, da li je za ovu
izuzetnu ženu sudbina jača od razmišljanja?
 "Šta
će da prevagne to je na nama. Izbor nam je dat od Boga, od univerzuma. To je
ono što se kaže mi smo kreatori našeg života, mi pravimo našu realnost. E,
to je naš razum. Sa druge strane stoji sudbina, život koji nam je dat.
Događaji u njemu su jednostavno ono što jesu. Međutim od nas zavisi kako
ćemo da ih interpretiramo, kako da ih doživimo i damo ton celom životu. E
taj deo mi pravimo u našoj glavi. Tu počinju drame, bajke, šarene laže,
nebuloze, žalopojke. Bog nam skoro kaže:"Desilo se isto i tebi i onom drugom.
Sad je na tebi. Što zamutiš to ćeš posrkati." Eto tu uskače naš razum
pokušavajući da promeni ono što se promeniti ne može, da zadrži ono što je
spremno za promenu, da očekuje nemoguće i sve tako uporno, celog života.
Onda na kraju čovek kaže: Šta mogu, loša mi je sudbina data", kaže Radmila.
Autorka u knjizi naglašava snagu čovekove moći, usmerava ga na pronalaženje
malog Boga u sebi, a sve u cilju istine univerzuma. Tema je toliko široka i
interesantna i neispitana a opet toliko poznata i diskutovana. Ovaj deo
knjige me je posebno legao na srce- konačno spirtualna duša. I stvarno kad
sam se upoznala sa Radmilom Karadžić bilo mi je jasno da možemo da se
sporazumevamo i bez reči. Dve spiritualne duše. Pardon, tri sa Radetom
Aničićem. Svi troje govorimo između sebe-ćutanjem.
"Naše su moći neograničene. Samo, moramo ih biti svesni, prepoznati i
priznati ih. (Poređenje univerzum-ljudsko telo). Svaka ćelija u našem telu
ima inteligenciju, može da se programira, u procesima koji su svi
reversibilni. Tako ćelije mogu da rade za nas ili protiv nas, kako mi želimo,
kako im mi kažemo. Možemo to kroz kreativnu vizualizaciju i rezultati su
neverovatno moćni. Tako Dina u romanu produžava sebi život kad prestaje da
ponavlja "Mrtva Dina hoda" i počinje da vidi svoje ozdravljenje, da zamišlja
sebe kako u smehu trči sa decom rascvetanim poljima", kaže Radmila..
Nema onoga ko se nije zapitao da li su mu najbolje odluke koje dolaze same
po sebi. Po inerciji. Je li to intuicija, verujete li u nju? Ako bi
napravili anketu čitalaca koliko bi njih odgovorilo da veruje u snove?
Ukoliko pročitate knjigu, možda ćete naći skriveni odgovor. .
U svačijem životu posebno mesto ima majka. Međutim, Radmila Karadžić majku
stavlja na vrh piramide. Ona ruši sve tabue i porodično stablo gradi na nov
način: od ženskih potomaka.
"Nikad mi nije bilo jasno zašto se žene ne računaju u porodičnom stablu (kako
sam doživela u ličnom primeru). Tako je to bio kao neki mali bunt u meni,
kao što i feminiskinje u nekim stvarima preteruju.Tako sam isto u knjizi
potencirala tu svetu moć žene kao majke, njenu moć da život da i sačuva.
Priznajem da mnoge slične kvalitete možemo naći u muškarcu, naravno. Ja sam
inače za srednji put, bez preterivanja ni u čemu, ni u dobru ni u zlu. U
knjizi sam posebno mesto dala majci. Ne znam koliko sam uspela, ali da sam
umela dala bih joj još veći značaj. Bog joj je to darovao ne ja. I zaslužuje
ga potpuno" kaže autorka..
Snaga ljubavi je glavni pokretač života u ovoj knjizi.
Dok Misel Ulebek piše: "Taj fenomen ljubav je misterija, u njemu počiva
sreća, jednostavnost i radost. Ali ja još uvek ne znam kako može da se
ostvari. A ako nisam razumeo ljubav, čemu služi to što sam razumeo?"
Uzimam sebi za pravo da odgovorim Miselu Ulebeku rečima Radmile Karadžić:
"Ljubav nikad nije bruka, ne može da bude. Ljubav je velika moć u nama,
bruka je velika nemoć. Sa ljubavlju možemo sve. Kad otkrijemo tu snagu u
sebi, niko nam ne može ništa, ni bruka, ni ucena. Snaga protiv ucene ili
bilo koje nemani je u nama, ali moramo je prvo sami otkriti. Tek onda Bog
priskače u pomoć."
Toplim i dugim aplauzom veče je završeno.
Dok ulazim u hladna kola iz tople Srbike znam da je mnoge obuzelo osećanje
neke tuge koju često ne uspevamo da obuzdamo.
Čudno je kako srce radi. Mogu proći godine da živimo naviknuti na gubitak, a
onda u jednom trenutku razmišljanja bol ispliva na površinu, svež.
Trgnite se i kao kakav iskusan mačevalac pravilno odredite mesto i vreme da
bolu zadate završni udarac. |
| |
| Ksenija Vučević |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
Oglasavanje Marketing Najpovoljnije cene, najveca posecenost
|
