| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
AKADEMIJA MIROSLAVA BATE MARČETIĆA - SEKS U SELO - AH TAJ SEOSKI KABARE!
- MR. DOKTOR - DOBRI GLUMCI, BURAN SMEH
|
SRPSKA ZAJEDNICA |
Petak, 6.
avgust 2010. |
|
AVANTURA
SEVER KANADE,
“TIŠINA” DIVLjINE... REKA...
I NAŠI NEUSTRAŠIVI MOMCI |
| |
U prethodnom broju Novina, imali ste zadovoljstvo da pročitate
priču
o pripremama naših dragih momaka
pred polazak
ka dalekom severu Kanade, rekom De Pas do reke Džordž koja
se uliva u zaliv Ungava… i sve to na raftu, niz mnogobrojne brzake.
 Kao
što smo obećali, izveštavamo vas o doživljajima koje su imali tokom ovih dana,
zahvaljujući telefonskom pozivu putem satelitskog telefona… i to specijalno za
list Novine Toronto… i za vas, naše drage čitaoce.
Aleksandar Sale Gusev, Radmilo Rade Aničić, Predrag Peđa Stojković, Konstantin
Hari Hadžiristić i Milijan Kiki Lukić, junaci ove avnture, javljaju da su dobro
i da uživaju svim srcem i dušom u svemu sa čim se suočavaju i doživljavaju,
javljaju da "Zov divljine" ispunjava i više nego što su očekivali.
Put su započeli iz Toronta kolima. Vožnja je trajala preko 20 sati, da bi
nastavili 12 sati vozom do gradića Schefferville, odakle ih je hidroavion
prebacio do reke De Pas odakle kreću raftom prema reci George.
Pred sam polazak tj spuštanje niz reku proveli su noć u jednom malom hotelu za
mlade, gde su
primljeni
preko neke "čudne" veze, kao da imaju ispod 18 godina, što
opravdava ono "momci" u prethodnom tekstu. Na dalekom severu, ljude
verovatno
procenjuju po vedrini duha i mentalnom stanju glave, a ne
po krštenici u fioci...
što svakako
ohrabruje
… jer izgleda da
još uvek
postoje mesta, na ovoj kugli zemaljskoj, gde se još uvek
cene neke prave vrednosti svojstvene ljudskim stvorenjima.
 Tu
su obavili poslednje fizičke i psihičke pripreme. Puni enregije a i ispunjeni
predivnim pričama lokalnog stanovništva, a kako kažu, posebno domaćice hotela
Bridžit, otisnuli su se ranom zorom putem "zova divljine" koji ih neizmerno
privlači.
Treba čuti samo te glasove, dok jedan drugom upadaju u reč, dok pričaju na
satelitskom telefonu, u želji da nam što više i što vernije prenesu sve ono kroz
šta su prošli za ovih desetak dana. Nije to samo adrenalin koji skače dok se
spuštaju kroz brzake reke De Pas. To je jedno posebno ushićenje jer su se
vratili prirodi, miru i spokojstvu koji ona pruža. Nema civilizacije na hiljade
kilometara. Nema pravila, ustaljenih vrednosti i merila. Nema laži i foliranja.
"Na ovom mestu, vratili smo se sebi, svojoj suštini. Doživeli smo emocije koje
su zaboravljene. Osećaje za koje nismo znali ni da postoje. Funkcionišemo kao
jedno biće, na prostoru od svega 3-4 metara kvadratnih", priča Rade dok vetar
fijuče, povremeno ometajući
vezu.
Prošli su nekoliko brzaka/vodopada (veličine 4 i 5), gde se kada vozite kanue
prave portaži (mesta gde je voda toliko uzburkana da morate izvaditi kanue iz
vode i obalom ih preneti do sledećeg mirnijeg toka reke). "Balansirali smo na
jednoj steni… zaglavili se. Bilo je čupavo, ali smo se posle par minuta, koji su
nam se učinili kao večnost, izvukli. Bio je to trenutak kada smo pomislili da
ćemo se prevrnuti i da će reka odneti raft i sve u njemu… da ne pričamo o nama…
ko zna gde bi nas voda odnela. Međutim, svi treninzi koje smo imali pre ovog
puta i naše veliko iskustvo na reci doprineli su da uspešno prođemo i ovu
prepreku na putu", priča Peđa uzbuđenim glasom. "Izgubili smo Harijev šešir i
još par sitnica, ali sve ostalo je na broju".
Od samog početka vreme im nije baš išlo na ruku. Sunce i kiša smenjivali su se
na svakih sat vremena. Zbog vlažnosti, rojevi komaraca ne daju mira našoj
družini, ali ih to ipak ne sprečava da budu dobro raspoloženi i da guraju dalje.
 "Naš
kuvar i glavni pecaroš Peđa, dobio je najviše ocene", upada Sale negde iz
daljine. "Imamo svežu ribu svako veče… pastrmke i štuke zavidnih veličina". (o
čemu ćemo se uveriti kada nam donesu fotografije, da ne budu poznate pecaroške
priče).
Pre 2 dana uspeli su da preveslaju i jezero, koga su se najviše bojali, zbog
jakih vetrova koji znaju da duvaju i zbog kojih su mogli da imaju probleme,
obzirom da je raft lagan za te uslove. Sada su na reci George i nastavljaju
svoju putešestviju.
Ono što je najviše ostavilo utisak na njih je boravak od 2 dana u kampu Ašini.
Tu su se sreli sa Indijancima koji svake godine dolaze na to mesto, da odaju
počast svojim precima (dolaze direktno malim avionima, sa grupom turista -
avanturista ovog puta iz Francuske).
"Bili smo počastvovani da prisustvujemo njihovoj najsvetijoj, spiritualnoj
ceremoniji. Takođe smo imali neverovatan doživljaj sa, kako je oni zovu
kraljicom, starom bakom Ana Marijom, u malom šatoru gde je ona prizivala naše
pretke objašnjavajući nam važnost tog čina. Kako ona kaže, to nam pomaže da
spoznamo svakodnevan život i sve probleme sa kojima se suočavamo, a i doprinosi
očišćenju duha. Samo o tome možemo celu knjigu da napišemo. Jako čudan osećaj.
 Moram
priznati da smo bili pomalo zbunjeni, uzbuđeni… pa čak i nepripremljeni zbog
svega šta smo osetili i doživeli posle te seanse… ali o tome ćemo detaljnije
kada se vratimo", užurbano priča Rade jer je njegov red za pripremanje večere,
te hita ka reci da "nabavi" ribu za to veče.
U kampu su dobili čast da za celu grupu, koja se sastojala od oko 22 člana,
pripreme večeru po svom izboru. Naravno šta bi bio najbolji izbor, nego čorbast
pasulj iz kazančeta.
Put nastavljaju, ispunjeni najlepšim i najčistijim osećanjima… jer oni su sada u
nekom drugom svetu, nedokučivom i teško objašnjivom… u svetu koji je iskonski
čist, gde im srca kucaju skladno u istom taktu, gde duše vibriraju na istoj
talasnoj dužini… jer su okruženi prirodom, postojbinom humanih bića.
Ivana Đorđević |
|
Oglasavanje Marketing
|
