| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
OTAC VOJISLAV BILBIJA
|
SRPSKA ZAJEDNICA |
Petak, 21. oktobar 2011. |
|
OTAC VOJISLAV BILBIJA
život posvećen Bogu, Narodu i Umetnosti |
| |
 Otac
Vojislav Bilbija je dubokomisleća čovek-stena koji snažno prooseća i deluje
na druge. Ljudi su pokušavali sve da mu otmu, ali mu je Gospod sve strostuko
vratio.
Oteli su mu titulu šampiona u karate sportu, a on postao šampion duhovnik
među sveštenicima Srpske Pravoslavne Crkve i u svom verujućem narodu matice
i dijaspore koji vape za njegovim blagoslovom. Božji promisao upriličio je
da bude i duhovnik i onim kojima je najpotrebitiji danas - sužnjima
američko-evrpske tamnice za Srbe u Hagu.
Ljudi su mu pokušali oteti i decu, njih petero, a ona su mu se sva vratila i
okrunila ga sa njegovih devetero unučadi. Rečju, otac Bilbija posvetio je
svoj život Bogu, Narodu i Umetnosti.
Svoju trogodišnjicu izlaženja časopis "Ljudi govore" obeležio je
desetodnevnim gostovanjem jedne od najsvestranijih stvaralačkih ličnosti
među živim Srbima - prote roterdamskog Vojislava Bilbije.
 Ovaj
nepobeđeni šampion Jugoslavije u karateu, znameniti vajar, ikonopisac,
pojac, gitarista i guslar iskazao je sve svoje talene u svim srpskim
kulturnim i verskim centrima u Torontu, Misisagi, Ričmond Hilu i Miltonu.
Odazivajući se na poziv časopisa "Ljudi govore", poručio je svojim
domaćinima da ga ne interesuju Nijagarini vodopadi, hiljadu jezera niti
njihove vikendice, nego je zaželeo da mu naprave što više susreta sa svojim
narodom, naročito sa mladima. I oni su mu sačinili sledeći program:
Petak, 7. oktobra:
Demonstracija neagresivnog karate stila i pravoslavne meditacije u Karate
klubu Baneta Stevovića;
 Subota,
8. oktobra:
- Veče sa prijateljima i zemljacima u kući Željka Rodića u Okvilu;
Nedelja 9. oktobra:
Služenje sv. Liturgija u Crkvi Sveti Sava u Torontu i razgovor sa vernim
narodom posle službe;
Beseda, predavanje o Svetoj Gori i Manastiru Hilandaru iz vremena
sedamdesetih kada je vajao kivot sv. Simeona, uz video zapise, sviranje na
gitari, pevanje pesama sv. vladike Nikolaja i pevanje uz gusle u
celovečernjem programu u SKUD "Oplenac";
Utorak, 11. oktobra:
Osnivanje Kluba neagresivnog karate sporta, s pravoslavnom meditacijom, i
prvi trening u Karate klubu karatiste Stevovića i džudiste Šarca u Misisagi;
Četvrtak, 13. oktobra:
Večernja i razgovor sa narodom u Crkvi sv. Arhangela Gavrila;
Petak, 14. oktobra:
Celodnevni program u Manastiru sv. Preobraženja u Miltonu: služenje sv.
Liturgije, beseda u biblioteci, predavanje u Svetosavskoj školi, razgovor sa
mladima iz Kosovskog zaveta, sviranje na gitari i pojanje pesama sv. vladike
Nikolaja, pevanje uz gusle…;
Subota, 15. oktobra:
Izložba slikara časopisa "Ljudi govore": (O. Vojislav Bilbija, Roterdam;
Nevenka Rajković, Kruševac; Boban Bursać, Karmel; Dragica Gađanski, Ričmong
Hil; Đuro Lubarda, Hamilton; Bogdan Miščević, Baltimor; Olgica Stefanović,
Novi Sad; Željko Rodić, Okvil);
Nedelja, 16. oktobra:
Služenje sv. Liturgije i predavanje o izradi kivota sv. Anastasije u
Hilendaru, pojanje uz gitaru i gusle u Crkvi Sabora srpskih svetitelja u
Misisagi.
U svim ovim programima slušaoci su se pretvarali u jedno uvo pred glasom,
mišlju, muzikom, pesmom i likovnim radovima i proosećanju oca Vojislava
Bilbije, s njegovom katalističkom moći da deluje na druge. Posebno
impresivno bilo je to u "Oplencu" gde je oca Voju slušalo 500 posetilaca.
U srpskoj zajednici južnog Ontarija dugo će ostati u sećanju ovaj
nezaboravni, svestrani duhovnik i umetnik, ali i njegova unikatna, izuzetno
vredna dela: ikona presvete majke Bogorodice (boja na zlatnoj ploči) i
monumentalna skulptura "Buđenje", u kojoj je sabrana sva muka i stradanje
njegovog naroda u poslednjem građanskom radu, koje je ostavio u galereiji
slika poznatog srpskog kolekcionara iz Montreala, ali i skulpturu
"Krajputaš" od tisovine u sve bogatijoj kolekciji časopisa "Ljudi govore" iz
Toronta.
Rade Antonijević
Likovno duhotvorstvo oca Vojislava Biblije
 Vajarska
i slikarska dela oca Vojislava Bilbije jesu duhotvorstvo bar koliko i
rukotvorstvo. Njegova ikonopisanja bojama i klesanja gletima svojevrsne su
molitve sabranog, polifonog i snažnog duha ovog meditativnog, Bogom
obdarenog čoveka koji boje i oblike molitveno pretvara u likove svetitelja i
običnih smrtnika tvrda lica, a meka srca. Snagom svog gorostasnog duha,
mnogo jačeg od šampionske ruke znamenitog karatiste, duhotvorio je otac Vojo
iz srca i ove ikone i ove skulpture koje nam je preneo preko okeana da i nas
obasjaju svetošću svetosti i podsete na svu sabijenu, spregnutu muku naših
kosovskih, jasenovačkih, prebilovačkih, ličkih, hercegovačkih, kordunskih i
kozaračkih majki i baka grubih crta lica, a scrca topla i duše meke kao
Majke Jugovića kojoj "prepuče srce od žalosti".
One su istinski temelji i stubovi srpske porodice, vere i nacije koje su sve
zlo ovoga sveta preturile preko glave i opstale i kao ćelija, i kao
patrijarhija i kao narod. Spstao se otac Vojo i u znoj, i u patnju, u
nadljudski bol i krik mučeničkih duša njihovih i dao im sabran lik, sa
svetlošću svetosti Boga u sebi. Nije mu ih bilo teško pronaći u srpskoj
istoriji, naročito u potonjem logorskom veku u kome je živeo, u veku koji je
sagoreo kao zapaljena sveći sa oba kraja. I ova civilizacija u kojoj živimo
zapalila je sveću sa oba kraja i, kao dotrajali patrljak, dogoreva i izdiše.
Duh vremena i duh naroda sve određuju pa i umetnost. U genocidnom duhu
vremena nastale su brojne ikone, skulpture, reljefi, kivoti i slike prote
roterdamskog. One svedoče o duhu naroda nad kojim je tri puta izvršen
genocid u logorskom 20. veku.
Bogu i svom narodu, otac Bilbija samo i služi. A njegova dela jesu narodna
jevanđelija, poput narodnih pesama iz grma Višljićeva, iz kog se neprekinuto
poje uz, istovremeno, žalopojno i ponosno cviljenje srpskog antičkog
instrumenta - gusala. I ranije sam pisao o skulpturama, reljefima i slikama
oca Bilbije i doživljavao kao i danas bruj vekova i roj asocijacija sa
pitanjima: Koliko je i sam umetnik molitveno propatio u tajanstvenoj
komunikaciji sa Bogom i svetiteljima dok je ova božanstva duhotvorio? Koliko
se proosećao sa protagonistima izobraženim u panju, stabu, steni, srebru i
zlatu? Našao sam odgovor samo u delima svoje profesije koju najbolje
poznajem - u književnosti - u dubokim psihološkim portretima našeg Vranjanca
Bore Stankovića i ruskog i svetskog genija Fjodora Mihailovića Dostojevskog.
Iz ovih snažnih i večnih bilbijskih portreta svetitelja i jednostavnih,
autentičnih lica Kosovca, Kozarčanke i bilo kog srpskog i ljudskog
predsavnina postradalog naroda, osluškujemo huk vekova, askezu, trpljenje,
muk kamenih zidova manastirskih, treptaj i leluj voštanica i uznosni miris
tamjana iz kadionica, ali i molitveni plač, vapaj i krik sa svih krajeva
napaćene srpske zemlje onda i sada.
Ovakva dela duhotvorstva oca Bilbije molitveno nas spasavaju od oboljenja
duše, te opake savremene bolesti. Kao i poj oca Voja, i njegova dela trepere
i lelujaju se u našim dušama kao ikonice sećanja, a ova stamena lica naših
gorštaka na njegovim skulpturama žare se kao ugarci pamćenja kroz što su sve
prošle njihove preosetljive duše. Opominju nas da se odupremo zlu koje nas
je skolesalo sa sviju strana u jagnjećoj koži, i u nama i nad nama. Više
nego očigledno je da otac Bilbija i dela njegovog duhotvorstva imaju
katalitičku moć da deluju na druge, iako to on nikada neće priznati ni
istaći zbog svog duhovnog smirenja. Znamo to mi kojima je pomogao, a
ponajbolje srpski sužnji u Hagu o čijem duhovnom zdravlju on brine redovno
evo dve decenije.
Po ličnom svedočenju kaluđera i saradnika vajara Bilbije, on ne pripada ovom
svetu dok vaje svoja dela. Na kamenoj steni iznad Hilandara 17 godina
uklesavao je, izobražavao, a ponajviše duhotvorio lik sv. Simeona
Mirotočivog a 4 godine kivot sv. Anastasije u Studenici. Predugo je
stranstvovao iz ovog guravog, potrošačkog života i sveta. Preneo se u život
i svet ovih svetitelja. Isključio je svoj ego i bio samo medij kroz koji
Božanstvo posreduje i duhotvori njihove nerukotvorene obraze poput ovog u
zlatu "Gospoda Isusa Hrista pred Pilatom" ili "Kosovskog seljaka" .
Neizmerna je drama i dinamika suspregnuta u njihovim sabranim dušama pred
zlom koje ne zna šta radi. Ikonopisac i skulptor Bilbija živi i radi u
isposničkom ritmu da bi Božanstvu i Nadi ustupio mesto u sebi kao najboljoj
odbrani pred pobesnelim Zlom. U stvaranju ovakvog dela molitva mora biti
svakodnevna da bi duhovna energija obnavljala i delo bogougodno dovršilo.
Likovna dela oca Bilbije snažno su ukorenjena u kulturu i tradiciju srpskog
naroda i odišu njegovim kolektivnim bićem koje predugo strada. Kao sam iskon
u duhu naroda srpskog tako i njegov božanski i izraz u duhotvorstvu oca
Bilbije duboko veruje i manifestuje da je Dobro neuništvivo i da, u krajnjoj
distanci, trijumfuje nad Zlom.
Radomir Baturan |
|
Oglasavanje Marketing
|
