Retko se dešava da posetilac prilikom ulaska u neku galeriju
bude toliko "razvaljen" iskustvima nekog likovnog stvaraoca, pa, da ne zna
na koju sliku treba pre da spusti, ili na kojoj više da zadrži, svoj pogled.
Upravo je to priredio, poklonicima svoga rada i širokoj publici, slikar
Ozrenko Mrkić, ovih dana u galeriji "Praksis" u Torontu, svojom najnovijom
samostalnom izložbom koja je otvorena do 08. novembra o.g.
 Ova
izložba, i likovno i vizuelno, je zaista očaravajući izazov oku posmatrača.
Odmah je jasno da je ovde čovek koji slika. Nije tu samo neko ko je uspešno
savladao ovu ili onu tehniku likovnog iskazivanja, pa, je sada primenjuje.
Ovde je ličnost koja se, uz pomoć svoga likovnog alata
i umetničkog saznanja, upustila u borbu sa svojim demonima i te borbe se ne
boji već svoja iskustva iznosi pred nas tako da i sami osetimo žestinu
sopstvenih borbi, a to jeste umetnost.
Za oko namereno da bude malo upućenije u likovna
zbivanja tokom 20. veka, izgledaće da tu ima i
pikasovštine i kandinskijevštine, i miroovštine i dalijevskih asocijacija, i...
I umetnik ne beži od toga, niti to skriva već javno, na primer, ono što će
se neko oduševiti da prepoznaje kao šagalovski motiv, on i naziva, u
podnaslovu, "U slavu Mark Šagala", slika "Majstor Đapeto". Ali od svega toga
to nije nijedno na šta god da Ozrenkova platna potsećala. Sve je to samo
Ozrenko Mrkić.
 I
ko god je upućeniji u likovna zbivanja i istinska iastraživanja majstora
likovnog platna na području bivše Jugoslavije jasno će razumeti šta govorim
kada kažem da je Ozrenko Mrkić otišao najdalje i u najviše sfere onog
prostora u slici, koji su i kako su ga pretraživali ranopočivši, ali ne i
zaboravljeni Vasilije Bukčev i Mića Stojiljković ili još, Bogu fala, uporni
Cile Marinković...
Od svih slika osvrnuću se ovde samo na platno "Sveti
Georgije ubija aždaju", sliku, ne ikonu. Pred nama je isluženi, napaćeni,
ostareli ratnik, nikakav sjajni vitez u blistavom oklopu. Čak je to možda
pre i bivši ratnik. A i aždaja, zver deluje više kao neko već isluženo
stvorenje nego kao zaista zastrašujuća neman.
Koloristički, sve odaje atmosferu zbivanja na nekoj periferiji gde se
događaj uporno ponavlja, bez ishoda. Svako ko bi ovde pomislio o karikaturi
napravio bi grešku. Karikatura izvitoperuje neki već naznačen stvarni detalj
prenaglašavajući ga sa namerom da zasmeje ismevanjem.
Primerenije, ovde je u pitanju ironija, a ona uvek utvrđuje duh razboritosti
i smelosti. Slika je uzrok slici, kako to i zapoveda čitav proces
istoričnosti likovnog rada. Ikonološki, ovde je u pitanju razgovor
ikonografskih formi, dopustiv samo retkim izuzetnim stvaraocima čija je
pronicljivost prozrela onu stravičnu silu, koja kroz forme pokreće naš
sveukupni perceptivni mehanizam da budi u nama osećanje bezmernosti koje
ničim, pa ni religijskim konceptom, ne sme da bude zloupotrebljeno.
Osećanje kojim prepoznajemo silinu dejstva spiralnog toka u kojem jedino
između formi putujemo, između formi opstajemo i gde forme nisu ništa drugo
do snažnije ili manje osenčene igre boje.
 Sve,
pak, ovakve i slične likovno-forenzičke pretrage po delu Ozrenka Mrkića,
imale bi za nameru da se taj koji to radi pokaže pametnim, pa evo i ja.
Suština, pak, ovih, koloristički prebogatih, prizora jeste da oni, zaista, u
posmatraču bude osećanje siline ogromnosti ljubavi za tragiku ljudskog
postojanja. Ovakvi, u posmatraču zazivaju tu ogromnu silu koja drži sve u
jedinstvenoj usaglašenosti i čini da čovek, kroz sva svoja posrtanja u
raznim vašarištima sujete: nacionalne, religiozne, kulturne, folklorne... da
ipak i posle svega čovek bude prepoznat u koloritu tame kao čovek. A važnije
od svetla dana jaste moći osvetliti tmine naših srca, mračne vilajete
ljudskih duša, osloboditi čoveka tereta samog sebe.
Silina slikarskog rada, predstavljena na ovoj izložbi, nedvosmisleno potiče
iz snažne individualne usamljenosti, jer na ovakvim vrhovima ne mogu da
stoje timovi. Prostor je tu isuviše uzan. Ozrenko Mrkić, za svoje prijatelje
Ozi, zaista stoji na pragu velikog slikarstva, a to znači i još veće lične
patnje, jer takvi, među nama, nikada nisu bili prepoznati u svome vremenu.
Znači, nisu bili popularni, znači morali su teškom mukom da se snalaze za
svoj dnevni tanjir bez koga se ne može. Ovoj istrajnosti zaista pristaju
reči Svetog pisma: "Ne živi čovek samo o hlebu..." jer jedino one mogu dati
nadu ličnosti slikara ovakvog formata.
Imati danas, na zidu bar jedne od svojih soba, sliku Ozrenka Mrkića
predstavlja nedvosmislen znak prisustva vrhunskom likovnom razgovoru
kulturnih obličja sa horovima brojnih, koji su tragikom svoga slikarskog
čina pretraživali sve one prostore ličnih drama za nas, za naš duh, da ne
posrne u tami beznađa, da se ne izgubi čovečno od čoveka.
Zaista: ne propustite! Izložba je otvorena do 8. novembra.
Radovan Gajić
|
