|
Priznajem da mi je uvek teško da pišem o svom boravku na Kosovu.
Osećaj radosti, tuge, bola, strah se smenjuju u jednom
trenu. I tako već 10 godina. Kosovo, najskuplja i najkrvavija reč u srpskoj
istoriji je i simbol umiranja i rađanja .
 I
kad dušmani pomisle da su naneli dovoljno zla i da se niko neće vratiti, hrabri
i odlučni dolaze na svoja ugašena ognjišta. Iskra života se rađa iz pepela.
Ovo je priča o tri povratničke porodice, tri plamena koja svetle u moralnoj
tmini nečastive politike.
Selo Brestovik kod Peći je 1999.godine bilo sravnjeno sa zemljom. Ni groblje
nije pošteđeno.
Šiptari su učinili sve da bi sprečili povratak bilo kojeg Srbina. Ali, život je
čudo. I Srbi su čudesan narod. Srbi se vratili... Prvi su bili Dašići, Miodrag i
Slađa sa decom Brankom i Martom. U jesen 2004.godine uselili su se u povratničku
kućicu od 40 kvadrata. Ubrzo se porodica uveća za još dva člana, rodili su se
Mirjana i Miljan.
Dašiće sam prvi put posetila u jesen 2009.godine. U maloj kući nije bilo vode,
ali je bilo puno dečijeg žagora i radosti. Bila sam zatečena zrelošću ove dece.
Gledali su me najbistrijim plavim očima i razgovarali kao da smo po godinama
ravni. Igračke nisam videla. Zanimali su se svojom maštom, pomagali u polju, oko
stoke, išli u školu.
Došla sam na ideju da Branka i Martu dovedem u Kanadu. Mali Dašići su ostali
ravnodšni pred svetlostima zapada. U jednom trenutku, Branko mi je saopštio da
ne bi mogao da živi u Kanadi.
"Vaše nebo nema zvezde", rekao je jednostavno.
Od tada, za mene su sva srpska deca na Kosovu zvezde. Sijaju u tami straha i
beznađa. Dušmani su im oduzeli pravo na detinjstvo, slobodu i snove. Ali nebo im
ne može niko oteti.
 I
ovog septembra sam obišla naša sazvežđa u Brestovku, Hoči, Orahovcu, Osojanu,
Klini, Žaču...
Srbe, povratnike na Kosovo više ne pitam zašto su se vratili. Kad sam ih pitala
prvi put, odgovorili su mi pitanjem "Kako ste vi mogli da odete tako daleko od
svog ognjišta?".
Ni tada, ni sada ja nemam pravi odogovor. Ni na njihovo ni na moje pitanje.
Neko je morao, neko je odabrao.
"Kad smo došli te jeseni 2004.godine ništa nismo imali, samo ova kućica, goli
zidovi, neomalterisana, nema vode", kaže Miodrag, "al je najvažnije bilo da sam
se vratio na moju zemlju".
"Vodu sam na ruke donosila sa brda, treba okupati 4 dece, oprati veš, da je bilo
malo lakše još bih dece rodila", dodaje Slađa.
"Plodna zemlja, traži da se radi. I mi radimo cele godine. Ustajemo ponekad u 3
ujutru da kopamo dok sunce ne upeče. Prvu kravu smo dobili od manastira Dečani.
Posle sam polako umožavao moje stočno blago. Važno je da ti neko pruži ruku kad
se vratiš na ogoljenu okućnicu. Evo pogledaj, obezbedili smo hranu za celu
godinu, samo so i šećer da kupimo".
Uveravam se na licu mesta da je sve tako kako Miodrag govori: u oboru puno
svinja, u štali pet krava, voćke se savile do zemlje od roda, rojevi pčela predu
oko košnica, lubenice i dinje se meškolje na metohijskom suncu.
Dve tone krompira, luka, pasulja, med i mnogobrojne tegle zimnice se udobno
smestile u špajz.
Nekoliko vrsta sira, kajmaka, suvog mesa, pršute, rakija, vino, su takođe delo
ovih vrednih ljudi.
"Da sam neki predsednik u Beogradu, ja bih bolje vodio ovu državu. Oni kad
nemaju, uzimaju kredite, a ja trošim ono što imam, oslanjam se na sebe i svoj
rad jer znam da druge pomoći nema", govori Miodrag više za sebe.
 Čoveku
koji je iz pepela obnovio ovakvo domaćinstvo mora se verovati.
Miodgrag Dašić je slika srpskog domaćina koji stvara sa svojih deset prstiju.
Dok smo se rukovali, osetila sam žuljeve na dlanovima Dašića. Za mene su to bili
najlepši dragulji metohijskki zemlje. Njihove zemlje na koju su se vratili.
"Ovo je moja zemlja, ne zaboravi" čujem iza sebe.
Zaseok Opraške je iznad Žača. U njemu samuju svoj povratnički život Petko i
Sneža Miletić sa decom Tamarom i Lazarom.
Miletići su se vratili pre 4 godine. Prvi put sam ih posetila pre tri godine.
Mala, povratnička kuća je bila umivena metohijskom rosom.
Blistavi stolnjaci, zavese, saksije sa cvećem su se osmehivali gostima. Toplina
i milina u svakom kutku doma.
Četiri povratničke godine protekle su ispunjene strahom i teškoćama.
Šiptari su im ukrali pumpu za vodu što je prouzrokovalo da se sav baštenski rod
osuši. Zatim su uzeli kabal za struju,
A bašta za Miletiće znači život, izvor prihodda
Ipak nisu odustali.
Ponovo su zasejali plodnu metohijsku zemlju koja im se bogato odužila.
Sve što su ubrali, završilo je na pijaci u Mitrovici. Pasulj, krompir, parađaz,
luk, krastavci, zatim sir i kajmak, tegle slatka, meda, džema su na Snežinim
rukama, autobusoom odlazili na pijacu.
"Prošle godine sam napravila 490 tegli ajvara, i sve prodala", kaže ova vredna
Kruševljanka a osmeh joj ne silazi sa lica.
"I sve sam odnela na ruke, na autobus, pa trči nazad da dočekam decu iz škole".
Zamislite 490 tegli ajvara! Zamislite količinu paprike koja mora da se obradi za
toliko ajvara!
"Kad dođe zima i kad prodam sav rod iz bašte i zimnicu", ručno razvijam kore,
sušim naa šporet, pa pravac Mitrovica" kaže ova vredna domaćica.
Kilo kora je 160 dinara, manje od $2.
"Bolje je da zaradim i 160 dinara, nego ništa" odgovara Sneža na moje
neizogovreno pitanje da li se to isplati.
U dnu dovrišta gledam Lazara i Tamaru koji skaču na dotrajalom dušeku iz kojih
vire federi.
Ovo je njihov Njonderland.
Kako je bujna dečija mašta, mislim u sebi.
"Ma, kakvo spavanje", kaže Petko, "kao da sam stalno na straži. Stalno
osluškujem da mi Šiptari ne uđu u štalu da mi ukradu kravu. Krava nam je život."
"Ništa ne očekujemo, ali nam mnogo znači kad nam pomognete", kažu na rastanku.
Selo Žač, opština Istok. Pre 4 meseca u selo su se vratili Mirjana i Žarko
Jeftić.
"Ja sam se vratio na moju zemlju, i doveo sam moju decu, moje sinove", govori
Žarko.
Pet sinova, pet sokolova Radenko (18), Željko (16), Veljko (14), Radoš (12), i
Mitar (10).
Povratnička kuća opremljena samo osnovnim stvarima. I pozitivnom energijom.
Sretni su što su na svome.
"Da nam jedna krava, to bi mnogo pomoglo", kaže Žarko i gleda prema praznom
dvorištu.
Žarko i Mirjana su visoki, naočiti ljudi. Sinovi su im krupni, stasiti i lepi
momci.
Treba nahraniti sedmoro usta.
I Jeftići mogu da krenu napred, baš kao i Dašići i Miletići,
"Važno je da ti neko pruži ruku" kako reče Miodrag Dašić.
Krizna vremena su zavladala svuda, humanitarna pomoć Srbima na Kosovo stiže u
mrvicama. Retko. I malo.
Ovi ljudi su zahvalni što god dobiju, znaju oni da lebac ima devet kora. Ko
sretne ovakve ljude, gleda na život drugačije. Kosovska prizma ima malo
svtelosti, ali mnogo svetosti. Srbi iz Kanade su uvek pomagli svoju braću i
sestre na Kosovu. Tako ćemo i ovoga puta.
Krava koja život znači za porodicu Jeftić košta $2.000. Kap mleka koja je kap
radosti i nade nema cenu.
Ovo su tri priče o tri porodice koje su se vratile na svoju zemlju. Tamo gde im
je koren, gde pripadaju.
Zavičaj i kpren nemaju alternative.
Mi to ovde najbolje znamo.
Izraz "˜moja zemlja" je za mene svakim danom sve nejasniji.
I zato osećam neskriveno divljenje i poštovanje prema ljudima koji imaju osećaju
svoju zemlju.
Srbi sa Kosova ne pričaju o Briselskom sporazumu. To je za njih više nesporazum.
Brisel je blagoslovio njihovo stradanje, otimanje zemlje,skrnavljenje svetinja i
grobova.
Brisel nije nikad voleo Srbe. Oni to znaju, zato se dobrom i ne nadaju. Njihova
borba za komad hleba i komad neba je svakodnevno tegobna. Ni jedan Brisel ni
Beograd im ne mogu dati slobodu kretanja i življenja.
Nadu i nebo im još nisu oduzeli. Dok toga bude, biće i njih tamo i nas ovamo.
Radmila Mićić
Za više informacija javite se na e-mail
mojisnovi011@yahoo.com
Za sve donacije od $50 i više dobićete priznanice od H.F Stara Raška,
|
