|
Nije na odmet da se ovde potsetimo, radi shvatanja važnosti Crkve
na Riveru, naše, crkve Svetog Save u Torontu, da je vernih, pravoslavnih Srba u
Torontu, bilo i pre ove crkve, ali da bi udovoljili zahtevima, željama i
potrebama svoje vere Srbi Toronta su pre toga išli ili u Hamilton ili u rusku
crkvu.
 Ruska
crkva ima svoju duboko ukorenjenu tradiciju i iseljeništva i izgnanstva, dok je
Srpska pravoslavna crkva u Hamiltonu najstarija u Onatriju i jedna je od dve
najstarije srpske crkve u Kanadi. Igrom slučaja za neverne, a Božijom voljom za
verne, crkva Svetog oca Nikole u Hamiltonu (na slici desno) obeležava krajem ove
godine stogodišnjicu svoga osnivanja.
Dakle, posle šesnaest godina predanog rada i izgaranja na mestu jednog od
osnivača i dužnosti Predsednika C.Š.O. Sveti Sava, gospodin Božidar Marković
preseliće se u mir Gospodnje večnosti. Njegov rad u svojstvu Predsednika
nastaviće Gojko Protić, od koga će poslove Predsednika nastaviti 1972. godine,
Kosta Z. Joksimović, koji je pre toga bio prvi predsednik Srpskog omladinskog
kluba "Šumadija" i jedno vreme predsednik Hora, a u mlađim godinama i član
tamburaškog orkestra "Beograd".
Posle njega rad Predsednika će nastaviti 1975. godine
izabrani Vasa Košević, koga će zameniti 1977. godine izabrani Miodrag Brajović,
posle koga će 1979. godine
biti izabran Žarko Perak, a posle njega Voja Ananić koji
nije naišao na tolerantnost i saradnju sa Upravom pa je nenadano dao ostavku,
usled čega je 1980. godine izabran Dragomir-Koča Radojković, čije će poslove,
uvođenjem Poverenoštva za Upravu C.Š.O. od strane Eparhije Kanadske 1989. godine,
nastaviti prvi Povernik Dušan Bilbija, a posle njega Majls Obradović.
U prvoj deceniji ovog perioda, rad i život parohije C.Š.O. Sveti Sava ničim neće
biti usporen. Mića Radan, inženjer elektro-tehnika, uspeće da izvrši potrebnu
reorganizaciju Nedeljne škole tako da ona dobije svoju registraciju kod
nadležnih nastavih vlasti u Torontu i bude priznata kao etnička škola u kojoj se
uče srpski jezik, srpska istorija i tradicionalne narodne igre i folklor.
 Ovo
je obezbedilo i dobar deo sredstava u vidu direktne materijalne pomoći od strane
Komiteta za nastavu u Torontu. Deca, đaci Nedeljne škole, uredno su organizovala
crkvene priredbe i redovno išla na male izlete po Torontu i okolini.
Pored supruge profesora Jovetića, Draginje Jovetić,
diplomiranog filologa i profesora gimnazije, u ostvarivanju nastavnih ciljeva
škole u to vreme, redovno su pomagali: Zorica Perkučin, Stefan Nikolić, Dragica
Lukajić, Milka Dobrota, Mira i Vera Mitrović, Nada Ristić, Mihajlo i Ljiljana
Đorđević, Miro Miketić, gospođa Bošković, a povremeno i brojni drugi.
Sve druge aktivnosti nastaviće se i proširiti. Biće oformljena i folklorna grupa
"Oplenac".
Tokom 1983. godine izvršiće se prodaja parohijskog stana, odnosno polovine kuće
na adresi 10 Tenis Kresent i taj novac poslužiće kao osnova da se kupi imanje u,
tada dalekoj, Misisagi, jedinom srpskom mestu na Svetu koje u imenu ima četiri
slova "S" - originalno: Mississauga.
Ovo imanje poslužiće da se oformi Srpski centar a kasnije, posle 1987. godine,
dobijanjem Vladičanskog blagoslova i da se otpočne redovno i uredno bogosluženje
u kapeli Centra. Vremenom tu će izrasti novi srpski pravoslavni hram, crkva
Sabor Srba Svetitelja; kroz taj proces Crkveno školska opština Sveti Sava
razviće se u jednu C.Š.O. sa dva hrama.
Prilika je da se ovde razjasni jedan mali mit, a taj je priča da je crkva Sveti
Sava trebalo da se nalazi na mestu gde je današnji Sajens centar Ontarija, (Muzej
nauke i tehnika) na Don Milsu. Istina je da je, pred sam početak gradnje, grad
Toronto imao plan da se Bejvju ekstenšn - produžetak Bejvju avenije - završi na
današnjem uglu Rivera i Džerarda - sada se završava na raskršću Poteri rouda i
Servis rouda.
 U
tu svrhu Gradske vlasti su ponudile zamenu imanja, da Srbi predaju imanje gde je
danas Crkva, a da će im se za uzvrat dati 10 akri zemlje, upravo one na kojoj je
danas Sajens centar. Tadašnja uprava je to odbila, koliko iz razloga što je to
tada bila daleka periferija grada, toliko i iz shvatanja da se crkva ne širi
veličinom imanja oko hrama nego verom svojih vernika. I tako je i bilo, pa, su
se tako podigli i zidovi hrama u Misisagi da verom i otuda budu jedan od stubova
nebeske Srbije.
Nesrećni događaji začeti 1985. godine, neprihvatanje novoustoličenog Episkopa
Eparhije kanadske, vladike Georgija od strane određenih grupica i pojedinaca
interesno motivisani, izazvaće nove podele unutar srpskog pravoslavnog bića
Toronta, kao i među vernicima crkve Svetog Save. Dugotrajni sudski proces
iscrpeće poprilično energiju i sredstva i C.Š.O. i Eparhije, ali će Bogu verni
narod, ipak, i ovome odoleti i ostati veran svetosavlju i pravoslavnom putu
bogobojažljive predanosti veri otaca. Kao i uvek, u crkvenim pitanjima, najveći
teret poneli su i poneće, u svakoj crkvenoj nedaći, sveštenici, starešine svoje
crkve.
Protojerej Aleksije Ševčenko je bio prvi sveštenik crkve Sveti Sava na Riveru,
od 1955. godine do 1963. godine. Izuzetno uredan i precizan u vođenju crkvernih
knjiga i zapisa, u nesretnim danima Raskola opredelio se da pođe za strujom mimo
jedinstvene i nedeljive Srpske pravoslavne crkve i sa grupom istomišljenika
napustio je toplinu ovog Božijeg doma 1964. godine.
Ta grupa će docnije kupiti crkvu Svetog Arhangela na Delaveru; na svoj način
River će, dakle, i tamo upaliti oganj voštanice Gospodnje. Po tome će, na Riveru,
privremeno molitve vernih Gospodu predvoditi sveštenik Simeon Grozdanić, da bi
od 1964. godine crkva dobila stalnog paroha, oca Nikolu Stojisavljevića, koji će
biti starešina do 1972. godine kada će ga zameniti sveštenik Miloje Rajčević,
posle koga će starešinstvo hrama poneti, od 1975. godine, otac Žarko Mitrović -
izuzetan poznavalac dela vladike Petra Petrovića Njegoša; diplomirao je na
Bogoslovskom institutu Svetog Sergija u Parizu sa tezom "Religija i filozofija
Njegoševa" - a koji će na ovom ostrvu hristijanske nade, na Riveru, čuvati oganj
svetosavlja sve do svoje smrti, 16. maja 1980. godine.
 Posle
njega, u kraćem periodu, bogoslužitelji će se smenjivati na od po nekoliko
nedelja, do po nekoliko meseci. Tako će se sa amvona na Riveru čuti propovedi
sveštenika Svetislava Mirolovića, Bogdana Zjalića, te izvesnog ruskog sveštenika,
pa, čak i par propovedi budućeg raspopa, današnjeg samozvanog mitropolita
samozvane crnogorske crkve Antonija Abramovića.
Pokazalo se da je kamen na Riveru, koji je blagoslovio sveti Vladika Nikolaj
Velimirović, mnogima bio i ostao težak ispitni zadatak na njihovim životim
putevima ka spoznaji zakona Boga nebeskog. Duhovni život crkve Svetog Save
ponovo zadobija svoju službenu urednost pošto za stalnog paroha na Riveru, 1980.
godine, dolazi otac Mihajlo Doder.
Od 1987. godine, u jeku jedne druge deobe, nastale oko neprihvatanja crkvenog
poretka od strane dela Uprave, otac Mihajlo će dobiti pomoć, sa njime će služiti
i sveštenik Vasilij Tomić. Njih dvojica - jedne nedelje jedan tamo drugi ovamo,
pa obrnuto - nezmenično će obavljati redovne službe Gospodu, u kapeli u Misisagi
i u crkvi na Riveru. Pošto budu započeti poslovi na gradnji nove, tada buduće,
crkve u Misisagi, otac Mihajlo će preći da služi tamo, a strešinstvo crkve na
Riveru, sve po blagoslovu Njegovog preosveštenstva Vladike kanadskog Georgija,
predaće 1992. godine ocu Vasiliju Tomiću. Te godine biće razdvojene i matične
knjige za dve crkve u jedinstvenoj Crkveno-školskoj opštini Sveti Sava.
Radovan Gajić
Foto: arhiva crkve Sv. Save
Nastavak u sledećem broju
|
