|
Promocija zbirke kratkih priča “Valcer na krovu“ Tatjane
Crnjanski održana je u prostorijama SKUD Oplenac, u petak 7. marta 2014. godine.
Priče su, u prepunoj sali, pred publikom te večeri, čitali: Zorica Mišić,
Ksenija Vučević i Dragana Živić-Ilić, koja je i vodila program večeri.
Zahvaljujući se na posebnom pozivu da prisustvuje večeri u svojstvu specijalnog
gosta, visokim priznanjima ovenčani, pesnik
Ranko_Radovic (na
slici niže) se posebno osvrnuo na odnos pisca i
pisca. Istakao je Tatjaninu želju i insistiranje da veče ne drži dok nije
sigurna da će on biti u mogućnosti da prisustvuje i iskazao je izuzetno
poštovanje za Tatjanin spisateljski rad, kako u proznom tako i u pesničkom
izrazu. Pohvalio je njeno stvaralaštvo posebno na romanu koji trenutno radi.
Tatjana, koja je pročitala poduži odlomak iz svoga romana u nastajanju, pod
radnim naslovom “Kada budem drvo“, zahvalila se prisutnima na poseti i govorila
je o problemima sa kojima se sretala u radu na pričama, kao i o onima koje
susreće u radu na romanu.
Govoreći o knjizi priča, “Valcer na krovu“, kao i o autorki ovog dela, u
kazivanju pod naslovom “Ispovedne strepnje na kosom krovu“, književnik Radovan
Gajić (na slici niže)
je rekao: “Zbirka kratkih priča najveće je zlo za kratku priču. Pogotovo ako su
priče poput ovakvih kakve nam je u svojoj knjizi “Valcer na krovu“ (Novo
Miloševo, Banatski kulturni centar, 2011) predstavila autorka Tatjana Crnjanski.
Priče, od kojih skoro svaka, poput pesme, traži vreme da se malo ponese u sebi
pre no se upustimo u čitanje naredne. Zato bih preporučio
da se ova knjiga, koja sadrži 46 priča, čita polako, par priča dnevno, i dugo.
Ono što čini pisce kratke priče različitima, jedne od drugih, jeste drugačiji
način gledanja na iste stvari kroz prizmu kratke prozne forme. Način gledanja
uzrokuje različitost atmosfere, koju svojom pričom autori ostvaruju u svom delu.
Uzroci različosti u gledanju, duboki i složeni, počivaju najpre u ličnoj
psiho-patološkoj matrici osobe, koja određuje i svakoga od nas ponaosob.
U tom smislu, da odmah kažem, Tatjana Crnjanski
(na slici niže desno)
svet svojih priča zaodeva atmosferom strepnje, počesto zastrašujuće
nepodnošljive strepnje, ponegde zaoštrene i do misaono neosnovane i neutemeljene,
ali ipak prisutne uplašenosti. Ne radi se ovde o pričama strave i užasa, već o
pričama koje u čitaocu pobude one neobjašnjive strepnje čiji uzroci leže u
dubini njegove, naše, ličnosti, u tmini u nama koja sakriva naše moguće i
nemoguće strahove.
Težnja jednostavnosti, jedan zaplet, jedan događaj, jedan centralni lik, splet
okolnosti oko samo jedne stvari ili zaokupljenost samo jednim likom, to je svet
Tatjaninih priča. Vrlo često ona iznosi sadržaj priče strahovito užarenim ritmom,
usijanjem reči u tempu pod koji ih je podvrgla, kao da je u strahu da neće stići
da završi povest, kao da će joj priča pobeći iz daha. Ako bi povedala polaganije,
to bi verovatno, donelo delo važnijih misaonih celina i snažnije, u
uspostavljanju junaka i radnje u umu čitaoca, bez straha o dužini priče, bez
straha da se neće stići do konca priče. Ali to bi, tada, rezultiralo i u sasvim
drugačijoj atmosferi, a Tatjanine priče su upravo o atmosferi. I to o atmosferi
magične mistike jednog Alekseja Remizova, atmosferi uznemirenog unutrašnjeg
sveta Dina Bucatija, atmosferi sa ruba mentalne ne-izvesnosti jednog Gi de
Mopasana.
 Ovde
namerno pravim poređenja sa ovim svetskim velikanima posebne kratke priče, jer
po sličnosti atmosfere, u srpskoj književnosti ja ovakvu fantastiku nisam sreo.
Pavićeva fantastika je barokna i racionalno nategnuta. Ova, Tatjanina, je po
svojoj nesputanosti mašte, teško uporediva sa ma čime do sada, a to znači sasvim
je originalna. Jedan od razloga što će teško steći širu popularnost jeste i taj
što je njen autor žena. Među Srbima to još uvek znači, a ovo, na žalost, nisam
izrekao kao pohvalu svome rodu.
U Tatjaninim pričama je čest i nenadni ponegde i potpuno bajkoviti kraj, koji
nema svoje nastojanje, čak ni najavu u toku prethodnog povedanja. Takav, kako
bih ga ja nazvao kao posledicu kakvog magičnog pera, “puf“ kraj, ponegde radi,
više usled stilskog sklada povedanja nego usled pripovedačke logike. Gde god je
takav kraj neubedljiv, tu oslabi strukturu čak i jako dobro vođene priče, ali
tamo gde je uspeo, što je češći slučaj, tu silovito ugrađuje priču u pamćenje i
emotivni svet čitaoca.
U najvećem delu, literarno ostvarenje Tatjane Crnjanski je jedno snažno,
ispovedno pripovedanje, čak i kada je kazivano u trećem licu jednine. U
ispovednom pričanju pisac je zapisničar, beležnik sopstvenih stanja duše, dok je
u narativnom pisac autor, on stvara i situacije i likove i gospodari njima. U
oba slučaja, pisac jeste autor, ali u narativnom pisac nastoji da se sakrije, da
se odmakne od situacija i da se zakloni kao autor, dok, često, u ispovednom
procesu, kreativna moć siline talenta vodi pisca i mimo njegove volje, čega kod
Tatjane ima prilično. Ponekad ovo može da bude veoma rizično, ne po stvaraoca i
njegov kreativni proces već, po njega samog, pa, i do sudbinski paradoksalnih
susreta autora sa sopstvenom ličnošću. A opet, kod ovakve ustalasanosti duha,
poetska pražnjenja su nužna i to je ona osobena odlika pesničkih duhova. Očito,
i u svojim pričama, Tatjana iskazuje pesničku prirodu svoje naravi, svoga
karaktera, kao što je očito i da uspeva da održi ravnotežu između poetskog i
proznog u svom stvaralaštvu.
Otuda, ne treba da začuđuje izuzetno bogata liričnost ove proze. Prozu piše
iskustvo i to je kod Tatjane očevidno. Autentičnost detalja, ono je čime se
dokazuje da je svaku svoju priču, u ovom ili onom vidu, Tatjana, i životno
iskusila. U najvećoj meri njeno iskustvo se svodi na jednu skoro prestrašujuću
strepnju. Ovde su slike koje su psihološke interpretacije jedne besmislene
strepnje čiji su, pak, uzroci duboko smisleni. I ako ne kazani, i bolje je da su
nekazani direktno, uzroci se jasno slute u izgubljenosti aktera usled njihovog
obeztlovljenja, obezemljenja, njihove samoodsečenosti, samoistrgnurosti iz
sopstvenosti tla – ne od svojine; rascepljenosti od sopstvenosti u opšte; od
očevog kaputa, iz priče “Očev kaput“.
Tvorac filozofije strepnje, veliki danski mislilac Seren Kjerkegor, – na koga
inače Tatjana, bar sa slika, i likom prilično podseća – Kjerkegor je najbolje
opisao strepnju. Za razliku od njega, Tatjana, svojim pričama, ispisuje strepnju.
I to je ono o narativnom i ispovednom. Druga razlika u odnosu na Kjerkegora
jeste što kod njega i te kako, ima teologije, dok kod Tatjane teologije nema ni
malo, a to znači da tu nema Boga, a ovo znači da tu nema ljubavi. I ljubav je
samo pod teškom senkom strepnje (kao u priči “Jedan dan“). Ali, Tatjana se ovde
ne sukobljava sa Bogom, kako je to radio Kjerkegor, niti je to svet koji Tatjana
mašta, to je svet koji ona samo emotivno konstatuje oko sebe i daje mu u svom
štivu prizvuk mistično-neizvesne bajkovitosti, jer taj svet oko nas želi da nam
se nametne kao bajkovit. Ovde, u ovoj zbirci, u po nekim pričama, to je ono što
je izvanredno, drugačije, autentično i što je majstorski izvedeno.
Nije krivica pisca što su njegove priče o svetu bez Boga. U svojim pričama ona
prepoznaje svet i razotkriva svet oko sebe, svet koji je napustio Boga i traži
spas u kakvoj samoosmišljenoj nemogućoj bajci, ali svet koga Bog ipak nije
napustio. Očaj suočavanja duše stvaraoca sa takvim svetom produkuje samo
strepnju iz straha, dakle, prestravljenost, prestrašenost likova. U malim
detaljima, iz svakodnevice koju žive likovi ovih priča, izbijaju užasavajuće
oznake paranoidno-šizofrenih stanja duše Tatjaninih junaka. Neka tako i ostane,
samo junaka.
Možda, tamo negde na horizontu spisateljske njive i čeka ta misao, čista
iskristalisana, da čovek koji izgubi sopstveno tlo pod nogama gubi i silu, snagu,
moć da voli. Nadajmo se da će nam to biti otkriveno, jer tada će i neka nova
istinska zemlja, tlo ljubavi biti naslutljivija na horizontu naših emigrantskih
lutanja. Na horizontu stranica koje tek čekaju na Tatjanino ispisivanje.
Dakle, pred nama je priličan broj, izvanredno uspelih, priča o obezboženom svetu
sa kojim se, i sa kakvim se, sreće autorka Tatjana Crnjanski, dok taj svet
pokušava da za sebe osvoji bajkovitost. Ali Bog nije izmišljen da bi se bajkom
ublažio strah koji je glavni uzrok svake strepnje; u putu čovekovog posrtanja
Bog je otkriven kao zakonitost opštesvemirskog postojanja.
Da nije tako, ni ove, ni prethodne, ni Tatjanine reči ne bi značile ništa. Ovako,
sa Bogom, zbog Boga, reči, i te kako, znače. I zbog opomene dede Lazara, dede iz
priče “Pismo“.“
Po završetku programa prisutni su se zadržali u podužem slobodnom razgovoru i
druženju sa autorkom Tatjanom Crnjanski.
Ivana Đorđević
|
