Promocija prve knjige Vesne Nešić Nedić pod naslovom "Na kraju sveta i druge priče" održana je u subotu, 22 novembra o. g. u prostorijama opštine Etobiko. Tim povodom sačinjen je kraći intervju sa autorkom.



Knjiga "Na kraju sveta i druge priče" je vaša prva knjiga. Stoji, u pogovoru, da ste ove rukopise sačinili pre 20-tak godina. 15 godina ste u Kanadi. Zašto ste toliko dugo da tako kažem oklevali, da izdate ove svoje priče?
Moj život je tokom dugog niza godina bio isuviše preokupiran borbom za egzistenciju da nisam bila u mogućnosti da se bavim pisanjem i izdavanjem knjiga. Ja sam još pre Kanade živela u inostranstvu, četiri godine u Grčkoj. Mnogo godina sam bila posvećena sticanju socijalne i ekonomske sigurnosti u stranim zemljama, podizanju deteta, građenju karijere i td. da nisam imala vremena za pisanje i objavljivanje knjiga.
U prvoj priči, gde personifikujete ledni breg, čitamo vaše rečenice: "Trese se i trza opijen svojim novim osećanjem. Miluje konture nepoznate mu zemlje." Posebno, ako imamo u vidu i završetke vaših priča, da ih ne otkrivamo, neka ih čitaoci sami pročitaju, pošto se radi o personifikaciji, koliko ovde imamo proboj emigrantske emocije iz susreta sa novom zemljom?
Kod čitaoca ova priča svakako može probuditi emigrantske emocije, ali nije ograničena na takvo tumačenje. Može biti i personifikacija čovekovog celog života, ne najsrećnijeg života.

Ovo je knjiga savremenih bajki, najviše namenjenih deci. Spremate li nešto za odraslo čitalaštvo ili nameravate da ostanete u prostorima dečije literature?
Ove priče nisu napisane za decu, već za odrasle, ali su napisane glasom deteta koje otkriva svet, prirodu, tajne života i pronalazi svoje mesto i ulogu u njemu. Smatram da u svakom od nas živi potpuno isto biće kakvo smo bili i kao deca, samo smo kroz život prilagođavali svoje stavove, ponašanje i neke svoje osobine kako bi se bolje prilagodili svetu.
Neke slike i ideje iz ovih priča potiču iz sećanja na moje detinjstvo koje sam provela sedamdesetih godina u Beogradu. Sva moja sećanja na detinjstvo su lepa jer sam imala sreće da odrastem u jednom svetu i društvu koje u današnje vreme izgleda egzotično i ima u sebi mistike i umetničke spiritualnosti koje nema u današnjoj svakodnevici.
Ove priče dete može čitati kao bajku, ili kao povest iz dečjeg života, ali jedino odrasli čitalac može osetiti i razumeti simboliku, poruke i skrivena značenja koje svaka priča sadrži.
Za odrasle sam napisala jedan dramski tekst i scenario za film. Započela sam i pisanje romana za odrasle, sa idejom da objedinim, na jednoj strani snagu i bogatsvo života na Balkanu, a na drugoj život u zapadnom materijalistički orijentisanom svetu, kroz zajednički imenitelj: osećanja, očekivanja i razočaranja, želje i snove, međuljudske odnose.

Recite nam nešto više o projektu novog časopisa, kako bi trebalo da izgleda i šta će novo doneti našoj srpskoj zajednici?
Časopis za žene na srpskom jeziku je potreban u Kanadi i Americi. Žene srpskog porekla u dijaspori imaju specificna interesovanja o kojima ne pišu u potpunosti ni ženski časopisi u Srbiji, ni oni u severnoj Americi. Ovaj časopis je zamišljen da piše na teme izazova sa kojima se suočava srpska emigracija, o prilagođavanju novom društvu i socijalnom okruženju, izazovima u roditeljstvu, izazovima u građenju karijere za žene koje su istovremeno i emigrantkinje, finansijama, organizaciji života i td. Časopis će pisati i na teme koje uvek zanimaju žene kao što su: moda, lepota, kulinarstvo, sport, putovanja i td. Povremeno ćemo pisati i o srpskim običajima a imaćemo i kutak za decu.
Vizija časopisa je da različitim generacijama žena (a i muškaraca) srpskog porekla u dijaspori služi za efikasnu razmenu informacija, ideja i iskustava. Nadam se da će ovaj projekat, na kome za sada radi mala grupa volontera-entuzijasta biti uspešan i da će novi ženski časopis na srpskom jeziku u severnoj Americi za nekoliko meseci doći do čitalaca.

Prilikom prmocije član provincijskog Parlamenta za Etobiko Centar, Ivan Bejker je autorki, Vesni Nešić Nedić, uputio čestitku u vidu povelje koja joj je tom prilikom uručena.

Radovan Gajić