|
Povod razgovoru je nova knjiga Katarine Kostić “Otisci vremena”, Mnogo
napornog rada, strpljenja i umešnosti, bilo je potrebno da bi se
stvorilo ovako jedno delo, značajno ne samo za autorku nego i za sve
ljude koji su pomenuti u knjizi.
Knjiga je pečat jednog vremena, trag koji ova žena, puna energije i
entuzijazma ostavlja budućim generacijama
 Pred nama je predivna knjiga OTISCI VREMENA. Kako i zašto
je došlo do njenog objavljivanja?
U prošloj deceniji ovog veka dve godine sam radila na sastavljanju
Monografije "Srbija je velika tajna", uz stručnu pomoć velikog znalca iz
ove oblasti Predraga Dragića Kijuka. Sastavljena je knjiga od preko
hiljadu strana, sa znatnim brojem fotografija koja je trebalo je da
izađe iz štampe za 30-godišnji jubilej SKUD- "Desanka Maksimović". Iz
finansijskih razloga odloženo je štampanje.
Pošto je jedan deo mojih objavljenih tekstova već bio odabran za
Monografiju, dopunila sam taj izbor i predala prošle godine u štampu kao
prethodnicu velike Monografije.
Vaša knjiga je takođe obimna, ima 500 strana. Koliko godina vašeg
novinarskog i publicističkog rada je stalo u nju?
Obuhvaćen je period od skoro 40 godina, koliko
sam u Kanadi. U Torontu
živim od 1973., a prvi objavljeni tekst datira iz 1974.
Kako
ste izašli na kraj sa tolikim štampanim materijalom? Kako ste ga
razvrstali?
Posle rada sa Kijukom na odabiranju i sistematizovanju obimne građe -
poluvekovne srpske književne i kulturne baštine na Severnoameričkom
kontinentu, bilo mi je mnogo lakše da se snađem u odabiranju objavljenih
tekstova koje sam sama pisala. Rasporedila sam ceo materijal u pet
poglavlja po tematskoj srodnosti i hronološki, koliko je to bilo moguće.:
Susreti, razgovori, portreti, Događaji, Kritika, Slovenske duše i Svi
putevi vode na Kosovo
Urednik knjige "Otisci vremena", Mićo Cvijetić, u veoma uputnom
predgovoru, između ostalog, kaže da ste "aktivni sudionik tamošnje "književne
i kulturne scene... i njihov dragoceni hroničar..."
Ova knjiga se i žanrovski može svrstati u kulturne hronike. Mnoge
značajne ličnosti iz srpske književnosti i umetnosti sa kojima sam
obavila razgovor u poslednje tri decenije prošlog veka nisu više u
životu. Književni i kulturni festivali i drugi događaji iz
jugoslovenskog perioda, zabeleženi u knjizi, pripadaju istoriji.
 Na koje tekstove i na koje poznate stvaraoce u matici biste skrenuli
pažnju čitaocima?
To je, pre svega, serija reportaža o boravku Desanke Maksimović u
Torontu 1976. godine, posebno razgovor koji sam sa njom obavila.
Skrenula bih pažnju i na iscrpan tekst i razgovor sa Mihailom Petrovim,
ocem srpske grafike, kao i doajenom srpskom slikarstva u SAD, Savom
Radulovićem, zatim, sa Borislavom Ležimircem, Momom Kaporom, Miloradom
Pavićem, Ivanom Žigon...
Iako je o tim značajnim stvaraocima mnogo pisano, u mojim tekstovima ima
podataka o nekima od njih, koji do sada nisu objavljeni.
Koliko
ima tekstova o srpskim stvaraocima i kulturnim događajima u našoj
srpskoj zajednici?
Najviše. Malo je važnijih književnih događaja, posebno u organizaciji
SKUP-a "Desanka Maksimović" kojima nisam prisustvovala i ostavila pisani
trag u ovoj knjizi. To se odnosi i na prikaze knjiga ovdašnjih srpskih
autora. Dosta prostora sam ustupila našim poznatim slikarima: Miroslavu
Nešiću, Branku Miokoviću. Kuriozitet predstavlja razgovor sa Duškom
Petričićem 1976. prilikom njegove prve posete Kanadi, kao i sa Marinkom
Pepom, dok još nije osnovao muzičku grupu "Les amis". O nekim
stvaraocima odavde uvrstila sam više od dva teksta (pa je na delu
brojanje ko je najviše citiran u knjizi - za rubriku "Među nama").
Da li ste bili motivisani da pišete o kanadskim stvaraocima?
Kako da ne. Jedan od najznačajnijih tekstova u knjizi je razgovor sa
legendom kanadske književnosti Nortropom Frajom. Želim da ukažem na moj
intervju sa Davidom Orčardom čije velike zasluge u akcijama na kanadskom
nivou protiv NATO agresije na našu zemlju svi dobro znamo. Iako nije
čisto književni, taj intervju je među najznačajnijim.
Katarina Kostić je rođena 1936. u Šapcu.
Završila studije francuskog jezika u Beogradu. Od 1969 - 1973 živela u
Parizu, kada se doselila u Toronto gde i danas živi. Radila je kao novinar u
etničkim listovima na srpskom i ruskom jeziku sve do penzije. Piše i za
listove i književne časopise u Srbiji, pre svega za "Književne novine".
Jedan je od osnivača i zaključno sa ovom godinom aktivni predsednik
Srpsko-kanadskog udruženja pisaca "Desanka Maksimović" u Torontu. Član je
Udruženja književnika Srbije.
Piše poeziju i prozu. Pesme su joj zastupljene u mnogobrojnim zbornicima i
antologijama i prevedene na nloekoliko jezika.
Uredila je i sastavila nekoliko zbornika i antologija.
Objavila je pet samostalnih zbirki pesama, izbor poezije na ruskom i na
rumunskom jeziku, kao i zbirku priča "Stari i novi svet".
Na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu pojavila se dve njene knjige proze. |
Naslov poglavlja "Svi putevi vode na Kosovo" govori o stanju vaše duše,
kao i prethodno poglavlje "Slovenske duše"?
Bez tih tema ova knjiga, kao i moja poezija, nezamislive su. Kao i drugi
pisci odavde o Kosovu pišem stalno, a u ovu knjigu uvrstila sam delove
iz putopisa sa Kosova, kao i opise dramatičnih događaja kojima sam
prisustvovala na Kosmetu. Nije slučajno da sam u knjigu uvrstila i deo
mojih putopisa po Rusiji, kao i gostovanje ruskih pesnika u Kanadi.
Kosovo i Rusija kao književne teme za mene su sudbinski povezane.
Najveći broj tekstova u knjizi "Otisci vremena" u periodu od devedesetih
godina, od raspada bivše zajedničke države, objavili ste u našem listu
NOVINE. Da li postoji poseban razlog za to?
Razlog jeste poseban, odnosno ubedljiv. NOVINE su jedini ćirilični list
u Torontu koji skoro dve decenije izlazi jedanput nedeljno. Ovdašnji
pisci uživaju puno gostoprimstvo lista. I ja spadam u te, i to u one
vrednije, koji vam se često obraćaju sa svojim prilozima.
U ime svoje, kao i ostalih kolega koji žele da budu hroničari svog
vremena i ambijenta, mnogo vam se zahvaljujem na plodnoj saradnji.
Ivana Đorđević
|
