|
Fotografija Vam je omogućila da budete sa mnogim
poznatim ljudima širom sveta.
“Da upoznao sam i slikao sam mnoge slavne ličnosti iz
sveta politike, sporta, šou biznisa, filma. Bilo mi je zadovoljstvo da
ih slikam, pogotovu da "hvatam" neke nesvakidašnje momente iz njihovog
života, izraze lica i sl.
 Ko
je na Vas ostavio najveći utisak kao ličnost, kao čovek?
"Trudo", bez razmišljanja kaže g. Spremo.
"Sa njim sam proveo 12 godina putujući po celom Svetu. Ne bih da ulazim
u politiku ali ipak moram da napomenem da je on izdržao 13 . godina na
vlasti, što je svakako za divljenje. Pored toga on je kao čovek bio
izvanredna osoba. U privatnom životu je bio opušten, druželjubiv,
duhovit … Sa njegovom suprugom Margaret Trudo sam se takođe lepo družio
jer je i ona počela da se bavi fotografijom pa sam je pomagao da otkrije
tajne ovog ‘zanata’. Često je u avionu znala da mi priđe i da me pita
gomilu pitanja vezano za kameru ili kako da uradi neku sliku.
I dan danas svratim do nje da vidim šta radi. Ja sam bio jedini fotograf
kome je dozvolila da je slika kada se drugi put udala i kada je dobila
decu".
 Pretpostavljam
da je poverenje ono što otvara gvozdena vrata nečijeg privatnog života.
Da li je i kod Vas to bilo od presudnog značaja?
"Apsolutno je tako. Morate steći poverenje da bi ste se
uopšte približili poznatim ličnostima javnog života, Bilo je situacija
kada sam imao dobre fotografije, koje se nisu baš dopale onom koga sam
slikao, pa sam morao da progutam tu novinarsku knedlu i da ispoštujem
želju dotičnog da je ne objavim. Nikada me nisu uslovljavali ili
naređivali - bila je to moja dobra volja a i želja da imam priliku da ih
i dalje slikam, da imam njihovo poverenje. Oni su to znali da cene, pa
sam zato imao mnoge privilegije koji drugi nisu, iz čega su proistekle
mnoge nezaboravne fotografije.
Jedna od tih je nastala u avionu kada sam sa g. Trudom i njegovom
pratnjom išao na neki sastanak. Bilo je tu još novinara i baš je jednom
od njih bio rođendan. G. Trudo je čuo da pevamo srećan rođendan i odmah
je došao da vidi šta se dešava. On je inače bio veoma spontan čovek,
tako da si morao da ga pomno pratiš i gledaš, da bi uhvatio te neke
njegove neobične izraze lica i reakcije. U tom nekom momentu on se
izbečio i ja sam ga, jedini od svih fotografa, uhvatio sa tim izrazom
lica. Kada smo se vratili, pokazao sam mu fotku - bio je šokiran. Nije
mogao da veruje da sam ga uhvatio u toj pozi. Zamolio me da je ne
objavim.
Jaaooj muke moje. Ja najveći novinar u
Kanadi sa takvom nekom fotkom … a ne mogu da je objavim.
Poštovanje koje sam gajio prema njemu jednostavno je presudilo da
fotografiju sačuvam za neka druga vremena. Rekao sam mu u šali 'OK ali
kada umreš objavljujem je'. Rekao je 'Dogovoreno'.
Tu sam sliku čuvao 12 godina i objavio sam je u Toronto Staru kada je
umro.
Ja se uvek maksimalno posvećujem svom poslu. Vrebam svaki trenutak.
Često su to neke neformalne situacije kada se novinari malo opuste.
Međutim ja sam uvek bio sa kamerom u ruci, osmatrajući sve vreme da mi
taj treptaj trenutka ne promakne".
 Šta
je to nešto što Vas je izdvojilo od ostalih fotografa? Kako to na jednom
mestu gomila fotografa sa digitalnim kamerama, koje škljocaju kao lude,
i samo Vi uspete da uhvatite pravi ugao ili izraz lica?
"Kada je neki važan događaj tu su svi fotografi i svi slikaju sa jednog
mesta. i samo jedan će napraviti najbolju fotku. Zašto sam ja iskakao od
ostalih - zato što ja imam jednu svoju filozofiju slikanja 'Nikad nemoj
da dozvoliš da ti objekat koji fotografišeš pobegne iz kadra'. Smatram
da ako si dobio zadatak onda moraš sve vreme biti fokusiran na to. Moraš
biti maksimalno skoncentrisan. Takođe su bitni i refleksi. jer je to
bukvalno hiljaditi delić sekunde koji moraš da uhvatiš. Moraš da
prepoznaš nagoveštaj koji ukazuje trenutak koji želiš da ovekovečiš… da
uhvatiš PIK momenat".
Povucite, molim Vas, paralelu između digitalne fotografije i
fotografije sa klasičnim aparatom.
"Kada sam 2000 napuštao Toronto Star bilo je od prilike pola digitalnih
pola standardnih aparata sa filmom.Naravno razlika je velika u načinu
slikanja. Svakako da je bilo potrebno veliko umeće i iskustvo da sa
klasičnim filmom napravite dobru fotku, da uhvatite pravi momenat. Sa
digitalnim aparatima slikate kao da snimate film. Stotine njih - svakako
da jedna mora biti dobra. Onda je još stave u Fotošop i obrade je…to za
mene nije umetnost.
Umetnost je da stvoriš nešto realno, što se desilo, što je tvoje oko
videlo pre onog škljocanja. Danas stave fotku u kompjuter i mogu da rade
šta žele…da dodaju oblake, likove, promene boje... to je igranje
tehnikom a ne umeće pravljenja fotografija".
 Da
li to znači da je malo umetnosti a mnogo više tehnike?
"Da. Malo je danas umetničkih fotografija. Oko je ono što je presudno,
da bi nastala umetnička fotografija i naravno talenat, a nažalost
fotografi se sve više oslanjaju na tehniku a sve manje na osećaj i
talenat".
Mislim da se slobodno može reći da ste napravili pravac u fotografiji
tipa "ala Spremo", nešto što je prepoznatljivo.
" Da, mislim da sam uspeo da napravio jednu vrstu talasa koji je, kako
kažete, bio prepoznatljiv.
Nema zgrade u Torontu koja se gradila a da se nisam popeo na nju da
zabeležim promene, kojima su gradovi podložni. Prenosio sam progres ovog
grada kroz fotografiju, kroz novine. Bio sam poznat po tome što sam bio
neumorni istraživač"
Kako ste usklađili porodične obaveze sa poslom zbog
koga ste često morali da putujete?
"Ja stalno kažem da je nagradu koju sam primio 1971 trebala da pripadne
mojoj Iki zbog toga koliko se žrtvovala zbog mene. Ona je bila sve vreme
sa decom, brinula je i o njima a i o meni. Imao sam zaista potpunu
podršku i od nje i od dece, a to je predivan osećaj.
Slobodno mogu da kažem da oni imaju veliki udeo u uspehu koji sam
ostvario tokom svih ovih godina u Kanadi. Međutim ni jedna od moje
četiri ćerke se nije interesovala za fotografiju"…smeje se… "valjda im
je bilo dosta i fotografija i fotoaparata koji su uvek bili svuda po
našoj kući. Ponekad mi je žao jer su dve moje ćerke baš 'imale oko' za
fotografiju.
Kada ste otišli u penziju da li Vam je to teško palo?
"Ufff…jako teško. To je bio šok za mene. Tada je bio na snazi zakon po
kome sam morao da se penzionišem. Posle par godina zakon je promenjen,
tako da sam mogao da se vratim na posao, ali sam nekako splasnuo, oladio
sam se...
Imao sam 40 godina lep život. Ponekad sam se pitao zašto mi oni to
uopšte plaćaju kada bih ja to radio i za džabe… eto toliko sam voleo
svoj posao.
Radio sam još 2 godine povremeno za Toronto Star ali se onda Unija
pobunila, jer je bilo dvadesetak fotografa u redakciji i nije im bilo
jasno zašto još uvek uzimaju moje fotografije pored tolikih fotografa…
tako da sam nakon toga prestao da slikam za njih.
Posvetio sam se porodici, prijateljima i putovanjima. Naravno fotoaparat
je još uvek stalno pored mene ali sada slikam za svoju dušu".
 Klasično
pitanje, da se vratite unazad da li bi ste nešto promenili? Da li žalite
za nečim što ste možda propustili?
"Sve bih isto uradio. Voleo bih samo da proživim sve ponovo ali sa ovim
iskustvom. I ne žalim za ničim. Prošao sam sve, video sam sve, sreo sam
sve. Živeo sam pun život i bilo je neizmerno lepo. Uživam i sada na neki
drugi, miran način. Igram tenis, družim se, putujem…
Da li možemo da očekujemo memoare Borisa Spremo?
"Svakako. Moja Ika je skoro 2 godine snimala ono što sam joj ja pričao i
sve je to pretočeno u knjigu koja će biti štampana. Ne znam tačno kada
ali se nadam da će biti uskoro. Od velike pomoći nam je bilo to što sam
od početka svoje karijere, od 1962. sve zapisivao u moju 'crnu knjigu',
tako da su mnogi važni događaji i datumi zabeleženi.
Knjiga je kod agenta koji završava svoj deo posla i očekujem da će
uskoro ugledati svetlost dana," završava svoju priču g. Spremo dok gleda
albume, prisećajući se lepih i nezaboravnih trenutaka.
Ostavljam teška srca g. Borisa Spremo, sa nadom da će biti još prilika
da se ispriča bar jedna od hiljadu nedorečenih priča.
Ivana Đorđević
Foto: Boris Spremo
|
