Promocija treće knjige Radmile Karadžić (Maja Pop) 
 
Žig kao trag postojanja

 
"Svako ima svoj put, svoj život, svoju sudbinu, ono što nam je Nebo podarilo za ovaj život. Suočiti se sa svojom pravom suštinom, dozvoliti sopstvenoj svetlosti da izađe, to je poruka romana" ...


Novine Toronto, br. 1447 - Toronto, 25. septembar 2015.

Povod ovom razgovoru je svakako, promocija treće knjige Radmile Karadžić (Maja Pop) ‚‚Nebeski Žig'', koja će se održati 2. oktobra u 19: 30, u crkvi Sv. Sava ( u ulici River) u Torontu… ali ne samo to.
Povod je i želja da predstavimo i podsetimo na jednu izuzetnu ženu, koja je uspela da izađe iz svoje čaure i krene putem svojih snova i želja, u večitoj nadi da će se na tom putu približiti onom najdubljem u sebi, onim iskonskim vrednostima življenja. I kao neki mali svetionik, odolevajući naletima svih vetrova života, krhka i po prirodi tiha, postojano i sa velikim žarom, “svetli” kao podsticaj svim zalutalim putnicima.
Njene knjige nisu samo lepa priča koju ćete u izmaglici pamtiti godinama. Ona je kroz obične životne situacije protkala predivan spektar emocija, mudrih misli, iskustava... Njena knjiga se ne čita u vozu, u pauzama između stvarnosti života, na plaži nekog karipskog mora.
Njena knjiga se proživljava, ostaje u nama i rado je se sećamo. Njene margine vas najčešće magično vuku da žvrljate po njima kratke misli, jer ona provocira, čačka, podstiče. Jednostavna ali u isto vreme obojena bezbrojnim nijansama života, kroz nenametljivo pripovedanje čitoca navedi na razmišljanje.
Tražeći suštinu, ulazeći duboko u sebe i posmatrajući svet oko sebe, ona živi nov život …i to samo iz jednog razloga i sa jednim ciljem SPOZNATI LjUBAV I ŽIVETI S LjUBAVLjU...to je Radmila Karađić.

Kada smo prvi put razgovarale, povodom Vašeg prvog romana (2009), pitala sam Vas: ''Šta tinja u Radmili Karadžić što Maja Pop mora da realizuje na papiru?''
Rekli ste: ''Tinja život kao čudo, tinja svetlost, tinja večnost, lepota i moć ljubavi. Na papiru mi snovi javu dotiču, na papiru najtananiji deo moje duše počinje da vibrira, na papiru prestaje da postoji vreme, samo se trenutak sadašnji propinje moćno. Na papiru se lečim od svakojakih boleština i osećam blaženost sopstvenog isceljenja...''

Danas, posle trećeg romana moje prvo pitanje je: Dokle je stiglo ovo što je tinjalo tada? Imam utisak, da se razbuktalo.
“Svaki proces se razvija na bolje, pa i ovaj. Ono što je tinjalo, moćno je zaiskrilo i pretvorilo se u plamen. Osećam da sam ukoračila u moju obećanu zemlju ljubavi, obasjanu Božjim blagoslovom. Osećam da je Maja Pop prokrčila put dajući mi slobodu koju nikad nisam sebi dopuštala, dajući mi veru u sebe samu- koju nikad nisam imala, dajući mi mir u meni koji svetlost zrači, dajući mi život.Tako sam blizu da utopim Radmilu u Maju, da ih sjedinim u jednu ličnost. Vidite koji je to put? Pa, kako ne bih bila zadovoljna?! I svako od nas ima svoju Maju u sebi. Dajte joj ime i samo grabite napred prema otkrovenju Boga u sebi. Jako sam zahvalna za sve što mi se dogodilo, za moj put, za moj Nebeski žig “.

Prošlo je 6 godina od prvog romana. Prošlo je 6 godina od prvih Vaših koraka u "novi svet". Žena koja je živela u kocki, poštujući apsolutno sve norme sistema, danas sedi pored mene, sa blaženim osmehom, smireno pričajući o svetu koji joj se otvorio i neverujući da je toliko dugo živela u mraku opterećena nebitnim stvarima koje društvo nameće. Šta se dogodilo sa Radmilom? ili je bolje da pitam Šta se dogodilo sa Majom?
“Kako je brzo prošlo, kao treptaj okom! Krenulo je ko zna u kom mom predhodnom životu, a u ovom naravno kad sam začeta, ali ja nisam to prepoznavala, priznavala. Ja sam vam dobar primer šta vaspitanje u ovom društvu učini od deteta. Naravno vaspitanje iz najboljih namera koje dolazi od roditelja, škole i ostalih društvenih institucija. Uče nas kakva su pravila i zakoni da preživimo u današnjem ludom, ludom svetu, da bismo se uklopili u društvo i život, da ne budemo otpadnici.
Uče nas da je važno koliko ćemo steći, kakve su nam ocene u školi, karijera, kako se predstavljamo u javnosti - forma. Nikako nisu važna osećanja. Ako ih ne možemo izbrisati, treba ih negirati i sakriti negde duboko u nama gde ih niko neće videti, niti naslutiti. Duša, ma kakva duša, mi danas živimo u bezdušju.
U svoj toj trci otuđujemo se od svoje biti i živimo kao roboti. A ja sam bila dobro dete, dobar đak, dobar profesor, dobra žena, dobra majka... I radila sve kako je drugima odgovaralo i nikad nisam bila ono što ja jesam. Nisam sebe ni videla, ni primećivala da postojim. Zato sam uvek izgledala tužno, a da to nisam razumela.
U toj trci ponekad bi samo procurile moje pesme, pisanje dnevnika, dugih pisama prijateljima. Te tužne vibracije moje duše bile su poruka koju je voda u mom telu prenela svakoj ćeliji. I onda je došlo do eksplozije. Stigao mi je kancer četvrtog stepena. Poruka je bila: 'ili ćeš se promeniti ili ćeš umreti.'
Ja sam preokrenula svoj život kroz tešku borbu i tako pretvorila najtežu bolest u najveći blagoslov. Svetlost koja živi u svakom od nas, ja sam sagledala i pustila da izađe iz mene. Nevidljivoj energiji sam dala vidljivi efekat. To je karizma. To je onaj sjaj u oku koji nikakav novac ne može da kupi. Spoznaja veličanstvenog bića koje svi mi jesmo. To nije bio moj plan, ali sam se otvorila da Božji plan može da se ostvari.To je kreativnost. Sve ostalo su nijanse. O lečenju bih mogla da pišem strane i strane, ali to ćemo da ostavimo za drugu priliku”.
 

Radmila Karadžić je rođena u Kragujevcu. Završila je Prirodno-matematičko fakultet u Beogradu. Radila je kao profesor hemije u Kragujevačkoj gimnaziji. Došla je u Kanadu 1990. godine gde je radila kao profesor hemije i matematike u srednjim školama Toronta do pre desetak godina, kada se penzionisala. Udata je i ima sina od 37, ćerku od 32 godine i dva unuka od 4 godine i 9 meseci.

Jednostavnost življenja je ono čemu težite. Ljubav je u neraskidivoj vezi jer bez nje sve gubi smisao. Šta je to što volite i što Vas ispunjava?
“Volim tananu lepotu cveta, obožavam drvo sa korenima u majci Zemlji, snažnim stablom među nama ljudima i krošnjom koja primi poruke od Neba da ih prenese vodi i našoj duši. Volim dete i njegovu dušu otvorenu, koja još nije upoznala pravila u kojima živimo. Volim pticu i zrno peska i kristal, volim sjaj u oku, osmeh iskreni, volim ljubičasto, volim da dotaknem dušu čovečju, volim kap kiše koja nebeske snove na moj obraz ukaplje, volim tišinu, volim da vidim nevidljivo, da čujem nečije misli, volim miris hleba dok se peče, volim nebo i zemlju. I znate šta najviše volim?! Kad se umrežim sa svom ovom lepotom da sve postane deo mene i iz nje poteče ljubav kao bujica koja ne zna za vreme nego je sveprisutna i večna, pa i ja postanem deo toga”.

Pretpostavili smo da nas nećete ostaviti na pola puta, pa su mnogi sa nestrpljenjem čekali i tu treću knjigu koja je nedavno publikovana i kojom završavate priču o Vasićkama. Da se podsetimi ukratko kako je počelo…
“Da, sa ovim romanom bila bi završena trilogija o mojim i vašim Vasićkama, jer svi ih imamo u našim familijama.
Opet je prošlo dve godine od kako sam napisala i ovu treću knjigu. Verujem da svaki događaj u Vasioni ima svoje mesto i svoje vreme. Dobijemo mi znake kad je vreme za nešto. Tako je mene nekoliko mojih ‚‚čitača '' pitalo u zadnje vreme da napišem još nešto o Vasićkama, baš su ih se uželeli. To je bio znak, vreme da knjiga ugleda svetlost.
Prvi roman ‚‚Nežnost Zemlji'' je priča o baba Milici, jedinoj istinitoj ličnosti u trilogiji. Milica je hrabra kao vuk, moćna kao zemlja i tvrda kao kamen i otud i mudra. Jedino tako uspeva da sačuva ognjište i kao samohrana majka izvede sedmoro dece na put kroz ratove, glad i boleštine.
Roman obuhvata ceo vek, ( i ona je živela 104 godine) od Balkanskih ratova do današnjih dana. Tako se u prvoj knjizi sreće i Milicina ćerka Dina koja se mlada predaje bolesti i smrti. Dinina ćerka Ana je tema novog romana Nebeski Žig, a životna priča Anine ćerke Une je tema drugog romana Moć Nemira.
Mislim da je ovoj priči kraj, ali zar je moje da planiram, ako neću da zasmejavam Boga. Priča je zaokružena, uobličena, čini mi se ništa joj više ne fali, sem oka mojih dragih ‚‚čitača'' da joj prepoznaju lepotu i da im ona takne dušu. U vezi ove priče jedino još razmišljam da li da je prevedem na engleski, što su me opet pitali kanadski prijatelji".

Svaki proces , svaki put je krug koji se mora zatvoriti. Na svakom putu kroz Univerzum moramo proći kroz mnoga iskušenja. Moramo biti svesni da moramo ući u suštinu jer tek onda možemo doći do spoznaje, tek onda možemo biti svoji. Kako se vi osećate nakon ovog kruga?
"Ja se oko knjige osećam predivno jer zaključno sa trećom knjigom, moje Vasićke su doživele preporod na toj brdovitoj kamenitoj stazi uspona svesti i spiritualnosti. Polazeći od Milice koja kaže:
‚‚ Ne znam ti ja o ljubavi ništa, to ti dođe za mene k'o zabranjeno voće iz Božje bakče. 'Oću da kažem, ne umem o tome da pričam, niti da se vladam. A u duši, Bog ugradio da osećaš za svoje dijete, svog čoveka, familiju. Kad ta sila pohrli napolje, ja ne grlim, niti ljubim, stid me, nego na zemlju kleknem, pa sve njoj iznedrim. Samo ponekad sam svoju decu po kosi pomilovala, noću dok spavaju. Nije mi dato, ne vredi.''
Na toj skali generacijskih promena , Dina se uzdiže, Ana još više, Una najviše. Ona pita svoju decu:
‚‚Šta je osnovna, najelementarnija potreba ljudskog bića? Bez čega se ne može disati, živeti pravi život.' O Bože samo da ne kažu 'hrana i voda' uzalud bi mi bilo sve. 'Lubav!' povikaše deca u glas. Oči mi zasvetleše.Moja deca su spremna za život. Spremna su da napuste moje gnezdo. Spoznali su nebeski žig utisnut u dušu, tu iskru svetlosti bez koje je sve uzaludno, besmisleno. A tako je malo potrebno da ostanemo na pravom putu... Samo ljubav!''
Vidite kolika je razlika u stepenu svesti između baba Milice i njene praunuke Une. Zato sam prezadovoljna, poruka je iskazana i zaokružena sa ove tri knjige. Nisam ni bila svesna toga dok knjiga nije izašla, mada je bilo znakova da je objavljivanje ovog romana dobar potez. Na primer čitava dva meseca dok sam rukopis sređivala za izdavanje, to me je lečilo. Nikad se nisam fizički osećala bolje. Sada i drugi kažu da ih knjiga leči dok je čitaju. Baš lepo”!

Nebeski Žig - naslov knjige, u sebi nosi poruku…
"Da, svakako. Svako ima svoj put, svoj život, svoju sudbinu, ono što nam je Nebo podarilo za ovaj život. Suočiti se sa svojom pravom suštinom, dozvoliti sopstvenoj svetlosti da izađe, to je poruka romana. Nikako nije poruka da nam je data takva sudbina i da nam to bude opravdanje za lenjost, pasivnost, depresiju u smislu: 'Pa šta mogu, takva mi sudbina?!' Put otkrivanja sebe nije lak ali vredi kao sjaj zvezde kojim smo upisani u večnosti".

Ivana Đorđević