|
Koliko puta ste stale pred ogledalo, moje dame, i zapitale se šta da
obučem? To nije pitanje upućeno svetu u koji želite da zakoračite, nego
pitanje sebi kako da ulepšam svoj dan. Devojka koju sam upoznala ima
rešenje da uvek i iznova bude lepa i stvara lepotu, haljinom, kostimom
za film i pozorište, kompozicijom za spot. Njeno ime je Jelena Zlatković
Veličković, živi u Beogradu, žali se na kratak dan u kom igra ples sa
svojim mnogobrojnim talentima.
Povod za razgovor je jedna nagrada, ali razlog je uvek lepota
stvaralaštva.
Jedan kratkometražni film o procesu stvaranja odevnih predmeta, modernih
haljina, kao i njihovom plasiranju nedavno je dobio nagradu na festivalu
u Americi. Autor ovog filma je mlada autorka iz Srbije. Možda je bilo
iznenađenje za organizatore, ali za nju nije. Jelena je snimila
jednogodišnji proces kreiranja, veštinu izrade, prilagođavanje i odabir
tkanina sa zakonitostima modeliranja i prohtevima trendova.
Jelenu možete videti u fotelji dok iglom i koncem povezuje misli, u
garderobnoj prostoriji kako ispravlja porube, za gitarom dok komponuje
prateću muziku, sa punim ustima. Jelena hrani i sebe i modele i sve koji
se nađu pored nje. Na pitanje kako izgleda proces stvaralaštva od igle i
konca do modnog performansa, ona odgovara:
"Film IT'S A JOURNEY NOT A DESTINATION prikazuje ceo proces stvaranja
modnog performansa, odnosno proces mog stvaralaštva. Sastoji se od
razmišljanja, vizuelizacije haljina, crtanja haljina koje su inspirisane
prohujalim vremenima u kom su žene bile ženstvenije nego danas i nosile
romantične haljine.
Proces crtanja i slikanja traje dugo jer u tome najviše i uživam. To je
zato što je to jedna mirna luka gde stvaram modele i sanjarim crtajući.
Kada nacrtam modele krećem u potragu za materijalima i šijem, najveći
deo ručno. U filmu sam želela da prikažem da je bitno da umetnik uživa u
stvaralaštvu.
Zatim sledi uzbudljivi deo gde se sastajem sa modelima jer radimo tzv
fiting gde one probaju modele. Planiranje prezentacije performansa.
 To
zavisi od prostora u kojem se odvija performans, negde modeli sede kao
skulpture, negde se kreću, ali ne klasično kao na modnim revijama, već i
tu postoji neka priča. U filmu prikazujem modele koji jedu pre
performansa, one su živi koreografi, one se druže i ulažu jako puno
vremena i truda.
Jelena, kakav je značaj ovog filma za Vas lično? Šta očekujete od ovog
priznanja?
“Ovaj film je značajan za mene prvenstveno zbog toga što objedinjuje sve
oblasti kojima
se bavim... režiju, kostimografiju i muziku, kao i zbog toga što
prikazujem put koji prelazi svaki umetnik pre konačne prezentacije svog
rada, jer publika često vidi samo tu realizaju. Zbog toga sto sam
optimista i želim da ljude motivišem da se bave onim što vole i što ih
ispunjava, to se vidi i u naslovu filma. Značajan je zbog toga što se
prikazao na festivalu u Holivudu gde sam oduvek želela da odem i
predstavim svoja ostvarenja. Ono što sam očekivala, dobila sam.
Nagradu smo dobili na The Valley Film festivalu, kako su nam
organizatori objasnili, kao specijalni učesnici jer smo došli čak iz
Srbije. Bili su oduševljeni što smo prešli toliki put i došli čak u Los
Anđeles. Svi su želeli da pričaju sa nama i da se upoznaju, pa čak i
ostali reditelji i učesnici festivala, bili su veoma prijateljski
naklonjeni." nadahnuto izgovara Jelena.
 Moderna
žena očekuje od mode da joj predloži novu kombinaciju, da je načini
posebnom, da joj da sklad kretanja ali i originalnost, vodeći računa o
posebnim prilikama u kojima se nalazi. Kreirati model nije više samo
smelost i šok, nego životna filozofija, savremene žene, njen lični stav
i opredeljenje, sublimacija neostvarenih želja ali i impuls mogućnosti,
korak u budućnost. Modni performansi su događaji na kojima se taj spoj
vešto ispoljava. Modeli su samo predlozi a sam događaj veliki izazov.
Publika često ima predrasude u vezi sa tim. Jelena to sve
pojednostavljuje - ona otkriva, ona ne sakriva taj proces.
"Predrasude? O da, publika često misli da je život dizajnera i
kostimografa samo glamur, jer je modna revija sama po sebi takva, i taj
konačni rezultat je glamurozan. Međutim, iza svakog tog modnog događaja
stoji žena koja je uložila veliki trud i rad, i taj rad često ne izgleda
toliko glamurozno, već je dug proces…
Trudim se da ne budem previše uznemirena pred performans, jer ako sve na
vreme lepo pripremim onda tu nema mesta panici. Dobra organizacija i
saradnja su ključ mog mira na modnim događajima.
 Kada
radite samostalno i po svojoj meri naravno da je to lakše, ali opet
morate izabrati pravu devojku za određenu haljinu."kaže Jelena.
Materijali su presudni vodiči umetničkih kreacija. Oni ne podležu lako
svima modelima, imaju određeni prkos u savlađivanju a opet u toj
gordosti je njihova lepota. Brokat je tako težak i krut ali su ga u
devetnaestom veku koristili za spavaćice, jer je čuvao toplinu tela u
postelji. Njegova izrada je zahtevala ručno tkanje pa je bio dostupan
samo bogatijim ljudima. Danas ga nose dame koje vole da izazivaju pažnju
i obično je u geometriskim dezenima ili optičkim iluzijama. Kreatori u
susretu sa dezenom i materijalom moraju pratiti torzo, personalnost i
funkcionalnost.
Kada se tome doda i izbor boje, jer ona je ponekad ključna vodilja u
selekciji modnih artikala, može se reči da je kreator na velikim mukama.
Jelena sve to radi s ljubavlju i lako. Njene kreacije su i kostimi za
pozorište i film…..
"Što se tiče materijala, industrija stalno ide napred i stvara nove
materijale. Meni je bitno kako taj materijal stoji odnosno pada, jer
radim haljine koje su kombinacija pozorišnih i savremenih krojeva, a
zatim ručno dodajem razne aplikacije, čipku , perlice." objašnjava
Jelena.
Pediod ranog devetnaestog veka je doba klasicizma i moda se okreće
laganijim materijalima, inspirisanim antičkim dobom. Haljine visokog
struka, dubokih dekoltea, svetlih pastelnih boja. Nešto kasnije u modu
ulaze korseti, struk se spušta, suknje se šire i ubacuju podsuknje, čak
po nekoliko slojeva. Rukavi se spuštaju, i sužavaju u podlakticama.
Često su tu šalovi, ručno rađeni ili tkani, vez, čipka, trake, perlice,
mašne, sve do krinoline i pedesetih godina devetnaestog veka.
Bele se vratovi, otkrivaju članci, dekoltei se prebacuju niz leđa i
ostaju i na poprsju. To je period najveće inspiracije za Jelenu., ona
objašnjava:
"Najviše volim period osamnaestog i devetnaestog veka, jer je po mom
mišljenju taj period bio najženstveniji.
Pa ipak i pozorište ima svoju draž i kada god sam radila kostime za
pozorište osećala sam da je to pravo mesto za mene, gde mogu potpuno da
se izrazim kao umetnik... i ta sama atmosfera realizacije predstave ima
svoju posebnu draž."
Jelena, ne mogu da ne spomenem muziku. Ona zauzima veoma važno mesto
u Vašem umetničkom izražaju. Koji deo senzibiliteta ispoljavate njom?
Bavite se ne samo interpretacijom nego i komponovanjem.Zašto?
“Komponujem pesme koje su nastale kao plod mojih emocija, događaja,
razmišljanja, previranja. Koristim često i kao razne afirmacije reči:
sledi svoje srce, sledi svoje snove, ljubav je sve što posedujemo.
Ljubav koju delim sa suprugom je poslednjih godina i moja velika
okupacija. Volim i s ljubavlju opisujem zajedničke događaje i osećanja.
Komponovanje muzike je tako prirodni sled mog naučenog i proživljenog, i
samo deo kreativnog izraza, pored crtanja i haljina.
Jednostavno kada se nešto dogodi , i lepo a i ružno lakše mi je kada sve
to pretočim u muziku i stihove… Mislim da bi moj život bez muzike bio
potpuno prazan. Neko se bavi sportom, trči , pliva, i posle toga se
oseća bolje. Ja se bolje osećam kada sviram i pevam. Muzika mi je često
puta u životu pomogla da se osećam bolje i dala energiju i zalet…”
Svaka uspešna žena iza sebe ima muškarca. Podršku Vašem stvaralačkom
radu imate i u suprugu. Da li se bezuslovno divi ili je strogi kritičar?
" Moj suprug smatra da je sve što radim odlično, podržava me, zna da mi
iskreno kaže ako nešto nije u redu ili treba nešto drugačije da uradim,
naročito ako je u pitanju kamera, što je trenutno njegov deo posla u
našim filmskim projektima. Trudi se da bude objektivan. Nedavno mi je
poklonio pojačalo za gitaru, pa zahvaljujući tome sluša bluz koji
trenutno učim da sviram."
Teškoće u radu su pored subjektivnih naravno i objektivne. Kako se
oseća današnji umetnik u Srbiji? Da li Vas možemo očekivati i u Torontu?
"U Srbiji često slušam žalbe svojih kolega kako su uslovi su teški i
kako se trenutnoslabo ceni umetnost. Ja sam sada zaslepljena svojim
uspesima, tako da ne mogu da se žalim. Sada kada postoji internet.
umetnik može da plasira svoj rad u celom svetu, tako da ne moramo da se
ograničimo samo na zemlju u kojoj stvaramo. Verujem da je najbitnije da
se umetnik trudi i da da sve od sebe, i uspeh mora doći. Moramo da
budemo uporni i optimisti.
Volela bi da se moji filmovi prikažu i u Torontu, kao i muzika i kostimi…
kao i u mnogim drugim gradovima.
Nastavljam dalje… Konkurisaću na mnogim mestima a Vi mi držite palčeve,
kako se kaže :)”
Lepota i radost vrcaju iz ove mlade žene. Kreativnost joj ne nedostaje,
ljubavi ima i za supruga i za umetnost i rado je deli sa okolinom. Ona
pred svojim ogledalom uspeva da se ogleda, a mi joj želimo da nas što
pre poseti i podeli tu radost sa nama. Promocija je uvek i put do mecene,
poziv na učešće, sjedinjavanjnj lepog i korisnog.
Violeta Dimitrijević
|
