| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
Vlado Ilić - "Porodični raspored"
Vlado Ilić
POREDAK LjUBAVI u TORONTU
Sve jasnije nam se na svakom koraku predočava trenutak
vezan za činjenicu da u svakome od nas borave neiscrpne mogućnosti, koje samo
treba da otkrijemo u sebi time što ćemo konačno preuzeti odgovornost i
samo-odgovornost
...
Novine Toronto, br. 1475 -
Toronto, 3. jun 2016. |
 |
Razgovaramo sa Vladom Ilićem koji će ovog vikenda održati seminar
POREDAK LjUBAVI.
Kako najjednostavnije može da se objasni metod porodičnog rasporeda,
šire poznatog i pod popularnim nazivom poredak ljubavi, s obzirom na to
da mnogi nisu čuli za njega? Jer činjenica je da dok i sami ne
prisustvujete seminaru, teško je razumeti tu „jednostavnost” spoznavanja
i suočavanja sa samim sobom i okolinom…
Porodični raspored (popularno – poredak ljubavi) u mnogim zemljama sveta
je priznati metod tradicionalne, alternativne i komplementarne medicine,
a za mene je mnogo više – to je sveobuhvatan pristup životu ili, kako to
često u šali kažem, „večernja škola života”. Na seminaru možemo naknadno
da naučimo one osnovne kosmičke zakonitosti koje upravljaju svim
sistemima, pa i našim porodičnim – kratko rečeno, da naučimo pravila
igre života. Zamislite da Kanada ima najtalentovanije fudbalere na
svetu, da krenu na odlučujuću utakmicu, ali toliko su talentovani i
samouvereni da se uopšte nisu bavili pravilima igre, nisu ih ni naučili,
pa ne znaju da se posle poluvremena menjaju strane. Posle poluvremena
autogolovi bi pljuštali kao kiša! Da nam se u životu ne bi događale
slične situacije u kojima sebi stalno dajemo autogolove, bitno je da
naučimo pravila igre, a upravo to nam, između ostalog, pruža seminar
poretka ljubavi. Spektar onoga šta nam pruža seminar veoma je širok, pa
ću pomenuti samo neke najbitnije momente. Seminar je za one koji žele
unutrašnji mir, telesno i duševno zdravlje, žele da otkriju sopstvene
korene, da se reše balasta straha, krivice, tuge, optuživanja i besa, da
razreše konflikte, da razjasne privatna i poslovna pitanja, da nađu
dobro mesto u životu itd. itd.
Poredak ljubavi može nam pomoći da spoznamo uzroke konflikata, strahova,
blokada, uzroke patnje zbog nesrećnih ljubavi, problema na poslu ili u
drugim partnerskim odnosima, kao i simptome različitih bolesti, da nas
usmeri na put njihovog isceljivanja i prevazilaženja konfliktnih
situacija. On se ne bavi samo površinom simptoma, nego traga za njihovim
korenima i probleme rešava na mnogo dubljem nivou, tamo gde su i
nastali. Za kratko vreme može da dovede do trajnih promena.
Ono što ovaj pristup čini osobenim jeste da klijent u svega nekoliko
reči ili rečenica iznosi simptome koji ga onemogućavaju i smetaju mu u
životu, a onda po ličnom osećaju među ljudima koji prisustvuju seminaru
bira po jednog predstavnika za sebe i nekog od članova porodice: oca i
majku, na primer, voljenu osobu, ženu, muža, starije i mlađe dete, ili
pak nekoga za određeni problem, simptom, blokadu i slično.
Predstavnici članova porodice ubrzo počinju da se ponašaju baš kao
članovi klijentove porodice, osećaju njihovo unutrašnje stanje, ponekad
čak izgovaraju rečenice karakteristične za one koje trenutno
predstavljaju. Dakle, daju informacije o dubinskoj, često skrivenoj
dinamici odnosa u porodici, upućujući svojim ponašanjem na nekoga ko je
nepravedno isključen, kome je nasilno uskraćeno pravo na pripadnost. To,
na primer, može da bude abortirano dete, neko ko je ubijen, neko ko se
nije ponašao po moralnim kodeksima porodice itd. Njihovo ponovno
uključivanje u porodični sistem – na energetskom nivou – dovodi do
dubljeg stepena pomirenja, postojeće blokade transformišu se u životnu
snagu i ponovo se otvara put ka ljubavi koja prebiva u svakome od nas.
U trenutku kada je pronađen uzrok problema, istina je izašla na videlo –
često teška i bolna, ali oslobađajuća.
Porodično nasleđe ima značajnu ulogu u porodičnom rasporedu. Možete
li nešto više da nam kažete o tome i date neki primer kako porodično
nasleđe utiče na naše živote?
Mi nismo samonikli. Naši preci su na svojevrstan način zasejali ono što
mi danas žanjemo: i dobro i loše. Bilo da smo toga svesni ili ne, preci
i primarna porodica u velikoj meri određuju naš život. To je ono što nam
je svima zajedničko, bez obzira na to odakle smo, kakav nam je društveni
status, školska sprema ili šta smo po zanimanju: svi mi imamo oca i
majku. I naši očevi i majke isto tako...
U meni živi sva ta velika porodica svih mojih predaka. Od njih sam u
nasleđe dobio ne samo boju očiju, oblik nosa ili obrazac ponašanja, što
se sve vrlo često vidi već na prvi pogled. U meni boravi i svaka njihova
misao, svako osećanje koje su ikada imali, pogotovo svaki traumatičan
doživljaj.
Veze lojalnosti prema roditelju koji je, na primer, imao tešku sudbinu,
stoje na putu prihvatanja i ostvarenja sopstvene sreće. Kada je, recimo,
u porodici neko hendikepiran ili bolestan, vrlo često imamo situaciju da
zdrava deca na jednom dubljem nivou osećaju da nemaju pravo na sopstvenu
sreću, da nemaju pravo da budu srećna jer su zdrava, jer su njihovi
sestra ili brat ili roditelj bolesni, ili su mnogo propatili u životu.
Čak misle da će bolesnome biti lakše ako i oni sami pate ili obole.
Kada su srećni, osećaju zbog toga grižu savesti i nesvesno čine sve ne
bi li ponovo postali nesrećni.
Najteže je onda izdržati sreću. Gotovo da nema ničeg težeg od toga.
Velika većina mnogo lakše podnosi nesreću... ali sreću?! To je toliko
paradoksalno da se graniči s apsurdom. Zašto je tako? „Većina ljudi se u
nesreći, upravo preko tog stanja nesrećnosti, oseća duboko vezanom za
sopstvenu porodicu. Pritom su ispunjeni osećanjem nedužnosti i savest im
je čista, u dubini duše osećaju blaženo stanje pripadnosti svojoj
porodici. To osećanje čiste savesti velika je uteha u nesreći. Obrnuto,
ako je neko iz porodice srećan uprkos tome što su drugi članovi porodice
nesrećni ili pate, onda ga vrlo često muči griža savesti. I onda
nesvesno preduzima sve ne bi li ipak postao nesrećan, pa tako u nesreći
postaje – srećan“ (Vlado Ilić, Kultura konflikta, 3. dopunjeno izdanje,
Laguna, Beograd 2014).
Osim postojeće literature preko koje svi zainteresovani mogu da se
informišu, veoma je važno prisustvovati bar jednoj vašoj radionici. Kako
radionica može da doprinese da poboljšamo svoje živote?
Postoji velika mogućnost da kroz porodični raspored, uz pomoć
predstavnika, dođemo na nivo povrede u prošlosti koja je ostala zapisana
u našim genima. Najčešće tu dolazi do pokretanja energije koja je usled
trauma u prošlosti zamrznuta i pretvorila se u blokadu, što dovodi do
pomirenja na sasvim drugom, metafizičkom nivou, nedostupnom našoj
kognitivnoj svesti, A time se dospeva i do isceljenja koje onda
omogućava da se u sadašnjem životu bolje i kvalitetnije živi.
Mi ne možemo da promenimo ništa što se zbilo u prošlosti. Prošlost je
zauvek prošla, mrtvi ostaju mrtvi, i tu se ne treba mešati... Naprotiv!
Jedno od osnovnih dostignuća poretka ljubavi jeste upravo spoznaja da ne
možemo i ne smemo da se mešamo precima. Ako to pokušamo, remetimo
poredak i navlačimo na sebe gnev predaka, tovarimo sebi balast koji nam
ne pripada, koji nam u životu smeta i nikome ne pomaže. Pomoću
predstavnika imamo mogućnost da ponovo pokrenemo traumatični energetski
čvor našeg oca, dede, prababe, čukundede ili nekog drugog pretka, koji
borave u nama utisnuti u našu genetsku strukturu.
Prošlost mora da se ostavi u prošlosti. Naši preci bili su pre nas i
energetski gledano veći su od nas. Zato moramo da im odamo poštovanje i
pustimo da se sami nose sa svojim bremenom. Jedino tako oni će se
osećati časno i dostojanstveno i biće blagonakloni prema nama. Ovde je,
dakle, reč o dobijanju prilike koja nam otvara mogućnost da pomoću
predstavnika ponovo pokrenemo traumatični energetski čvor svog oca,
majke, babe, strica, tetke, dede ili čukundede... – koji, hteli mi to
ili ne, borave u nama – i tako doprinesemo unapređenju vlastite životne
energije.
Porodični raspored nije metod čarobnog štapića koji može da leči sve
bolesti. Posredi su pre spoznaja i lični napredak. Ali on istovremeno
ima zapanjujuće rezultate. Poretkom ljubavi mogu potpuno da se iscele ne
samo neke blokade, nego i teške bolesti. Međutim, svaka bolest i put
svakog čoveka su različiti. Zato svakome, bez obzira na uspehe i
sličnost primera, mora da se pristupi individualno.
Klijent, dakle, može da odabere predstavnika i za samog sebe, a nakon
što postavi početni raspored članova porodice, seda sa strane i posmatra
šta se događa. Time mu je omogućen uvid i osvešćivanje inače duboko
nesvesnih sadržaja.
Ono što pred očima učesnika radionice polako počinje da se pojavljuje,
otkriva i postaje vidljivo, jeste mreža osećanja, osećaja, doživljaja,
međusobnih emocija, različitih stanja, tajni, prepreka, blokova,
koalicija, protivkoalicija – svega onoga što zapravo čini skrivenu
dinamiku jedne porodice.
Poredak ljubavi zasniva se na osnovnoj čovekovoj sposobnosti da saoseća
sa sebi bliskima, ali i s drugim ljudima koji mu i nisu naročito bliski.
Na primer, kada vam zazvoni telefon, vi često znate ko vas zove.
Podignete slušalicu i pokaže se da ste bili u pravu. Ili, obrnuto, ako
intenzivno mislite na blisku osobu, u narednom trenutku ona se najednom
nađe na vašim vratima ili vas pozove telefonom! To su te neobjašnjive
veze koje obično proglašavamo slučajnošću i tumačimo kao koincidenciju.
U stvari, tada je uspostavljena veza koje kognitivno nismo bili svesni i
koja je pozitivno delovala. Na sličan način predstavnik odabran iz grupe
može bez kognitivnog saznanja da se uvede u energetsko porodično polje
klijenta i da se oseća kao neki njegov predak. Bez ikakvog prethodnog
znanja, jer posredi je energetsko znanje preuzeto iz polja klijenta,
poznato i pod nazivima lično, porodično ili kolektivno nesvesno, polje
univerzalnog znanja, akaša itd.
Na osnovu takve dinamike, na seminaru porodičnog rasporeda neko iz
grupe, iako nema pojma (ili upravo zato što nema pojma) o dinamikama
porodičnog sistema klijenta, može potpuno da se opusti i prepusti da ga
vode tanane energije polja – i da se ponaša kao muž ili žena, otac ili
majka, što može čak ići dotle da „slučajni“ predstavnik izgovara
rečenice istovetne njihovim. Kada klijent vidi sebe na „pozornici“,
mnogo lakše dospeva do spoznaje na kognitivnom, ali i nesvesnom i
energetskom nivou, i otvara se mogućnosti postizanja telesnog i duševnog
isceljenja.
Ljudi s priličnom nevericom pristupaju porodičnom rasporedu. Šta je po
vama najteže „objasniti” i prilagoditi jednom prosečnom čoveku da bi
shvatio poentu cele priče?
Najveće privilegije dobijaju se upravo kroz bolest, patnju, „zlu
sudbinu“, ličnu ili onu sopstvene dece. Nedostaje mi, na primer, ljubav
koju nisam imao kao dete i onda moram da se razbolim da bih nadoknadio
taj nedostatak ljubavi. Svoj život još više odbacujem i umesto vlastitog
života preuzimam nekakvu projekciju, a ta projekcija je, recimo, bolest.
Umesto da se bavim svojim životom, da uživam u svim njegovim
jedinstvenim momentima i neponovljivim mogućnostima, da od toga uradim
ono najbolje moguće, ja u svoj život projiciram tu bolest, preuzimam
tuđu, dobijenu formu i ona kod mene poprima novi sadržaj. Taj novi
sadržaj postaje bolest i zbog toga se većina hronično obolelih vrlo
teško leči. Jer šta znači taj novi sadržaj? Idem od jednog lekara do
drugog, od jednog terapeuta do drugog, imam pažnju celokupne okoline
zbog svog novog sadržaja, svoje bolesti, a zapravo i ne želim da se
izlečim, iz nesvesnog straha da ću onda izgubiti pažnju okoline i
privilegije koje sam imao kao bolesnik, paćenik, žrtva...
Poredak ljubavi nudi nam trajna rešenja u prevazilaženju tema koje nas
ograničavaju. Ono što iz dugogodišnje prakse i iskustva od preko 25.000
radova u polju poretka ljubavi mogu da vam kažem, jeste da je to
najčešći razlog za otpore prema porodičnom rasporedu. Već prisustvo
jednom seminaru može vam pomoći da se otvori perspektiva isceljenja, ali
šta ćete onda sa sobom onakvim kakvi ste bili ako vam više ništa ne
fali? U vama se rađaju otpori iz nesvesnog straha da ćete izgubiti
suštinu svog postojanja koju ste sebi nametnuli dugogodišnjim
„negovanjem“ svoje problematične teme ili bolesti.
Ono što je meni bitno u radu na poretku ljubavi jeste polazna osnova.
Klijent često ne može da formuliše šta je to što ga muči, ili ne može da
se odluči koja od tolikih tema mu je najbitnija – da li da radi za sebe
ili za bolesno dete i slično... Ne meni je da mu pomognem da mi kaže ono
što mu u ovom životu predstavlja najveću smetnju, što ga žulja, što mu
je najbolnije, zbog čega je došao a da možda i ne zna. Oni koji ne žele
isceljenje osećaju strah i kao da se duboko u svojoj podsvesti pitaju:
„Šta kada se izlečim, izgubiću sve svoje dosadašnje sadržaje, moj život
gubi smisao?!“ Neki od njih čak se i naljute, odu glavom bez obzira, a
drugi tu zastanu i zaista dođe do pomeranja nivoa svesti i isceljenja.
Nijedan rad u poretku ljubavi nije kraj, nego uvek početak nečeg novog.
Bitna je ta katarza i spoznaja u datom trenutku...
Mi imamo vrlo veliku lepezu izbora i ništa za šta se odlučimo nije
konačno, ni apsolutno, i ništa nije pogrešno. Uvek se odlučujemo za ono
za šta smo u tom trenutku spremni, što nam je moguće. I to što smo tog
trenutka odabrali upravo nam je neophodno da bismo doprli do onoga čega
nismo svesni.
Tako je i u partnerstvu, tako biramo i partnera, iako toga najčešće
nismo svesni?
Biramo, zaljubimo se, volimo partnera, neverovatno volimo njega ili nju
i ta velika, neverovatna, vrela ljubav često se pretvara u svoju
suprotnost, u ledenu mržnju. Zašto? Kako je to moguće? Kako je moguće da
najintezivnija ljubav postane sebi suprotnost?! Upravo zbog nemogućnosti
da sagledamo zbog čega smo zajedno. Partner koga smo odabrali bio je u
tom trenutku naše najbolje ogledalo. I privukli smo ga zakonima
rezonance, jer se duboko u nama krije nešto što mi ne možemo da vidimo.
Ali to nešto vidimo u partneru, i upravo to nas je privuklo. Međutim, to
je ujedno ono što nam se u partneru i ne sviđa, uvek nam je on kriv... I
nismo spremni ni sposobni da vidimo da je to samo naša projekcija, naše
ogledalo i naš zadatak. Ako dozvolimo da tako velika ljubav propadne, da
je uništimo i da od nje nastane hladna mržnja, onda ćemo ući u sledeće
partnerstvo koje će biti još gore. Zašto? Jer duša je veoma blagonaklona
prema nama i daje nam lagane zadatke. Ponekad odmah dobijemo teži
zadatak, ima i toga, ali to su izuzeci...
Kada nismo spremni da nešto sagledamo, da nešto integrišemo, to pada u
našu senku, tone u našu podsvest i onda, pošto u nama naraste, ta senka
nas obuhvati, postaje moćna i određuje nam život. Umesto da nam svetlo
određuje život, određuje nam ga senka! Umesto da živimo svoj život,
živimo život senke. Kada se ukoreni duboko u nesvesnom, ona nam postaje
sudbinska. Ponekad to može da bude inicirano nekim transgenercijskim
problemom ili transgeneracijskom traumom, ali mi je sami privlačimo
zakonima rezonance i zakonima polarnosti.
To bi značilo da su na fizičkom nivou simptomi bolesti ono u čemu
jasno i vidljivo živimo ono što u svojoj psihi hoćemo da potisnemo i
sakrijemo...
Sveobuhvatnost jeste spona, veza poretka ljubavi i novog, toliko
priželjkivanog nastupajućeg doba. Ako smo imali matrijarhat, pa
patrijarhat, ovo novo doba mogli bismo nazvati – integrat. Nastojanje da
integrišemo i majku i oca, da integrišemo sve, simbolično kroz polarnost
ženskog i muškog, integracijom ženskog i muškog u nama. To je ta misija
poretka ljubavi – da se bolje snađemo u novom dobu, u dobu integracije i
dobu ljubavi. Da se svojim životnim temama posvetimo na adekvatan način,
da one ne moraju da prerastu u bolest... I duboko verujem da je to pravi
putokaz novog doba. Da se ponovo vratimo porodici, ali na jedan novi,
kvalitetniji način, da ne gubimo vreme na nebitnim stvarima, koliko god
nam se one činile blistavim, nego da više vremena provodimo u uživanju s
nama dragim osobama...
Svi mi smo deca našeg doba i svako od nas svojom individualnom svešću
doprinosi opštoj svesti čovečanstva. Tako je to usmerenje naše
individualne svesti iz žarišta našeg doživljenog – odlučujući momenat
odgovoran za to hoćemo li mi kao ljudi shvatiti i doživeti taj
preobražaj i promene kao nešto bolno, puno patnje i problema, ili čak i
kao smak sveta ili ćemo imati dovoljno hrabrosti da se otvorimo za Novo
i Nepoznato i s poverenjem prepustimo da nas Reka Života nosi i vodi i
tako dozvolimo sebi da nam Put promene postane Put užitka.
Ljubav je ta koja integriše suprotnosti, a poredak ljubavi je put
ljubavi koji otvara i pušta unutar nas nešto što je dotada bilo
spolja...
Zato se i zove poredak ljubavi. Nekome je odbojna sama terminologija –
naziv „poredak ljubavi“, jer poredak asocira na nešto rigidno,
programirano, kontrolisano, na jednoj strani, a na drugoj strani imamo
ljubav, nešto neobuzdano, neopipiljivo, fluidno, i to je suštinska,
najveća energija. Kako onda povezati jedno s drugim? Ne treba ih
povezati, jer oni nisu ni razdvojeni. Poredak ljubavi je u svojoj
suštini već povezan, suprotnosti su uklopljene kao u simbolu jin-jang.
Na jednoj strani imamo crno, na drugoj strani belo, a imamo i etar, tu
kvintesenciju (lat.: ljuinta ešentia – peta suština, peta supstancija)
koja povezuje crno i belo – e, to je poredak ljubavi! Ljubav koja
podleže zakonitostima, ali kosmičkim zakonitostima. Kada se povrede te
osnovne kosmičke zakonitosti, onda dolazi do bolesti, do patnje. Kada ih
poštujemo – živimo u svojoj punoj snazi, uživamo u blagodetima života u
skladu sa sobom i svetom oko sebe.
Postoji li razlika između telesne i duševne patnje?
Mi kao celovito biće ne možemo svoje telo da gledamo odvojeno od duha,
to je nemoguće. Ranije se govorilo o takozvanim duševnim bolestima, ali
danas je taj termin izbačen iz upotrebe. Kako duh ili duša mogu da budu
bolesni? Duh je po sebi apriori zdrav. Ali sve ono što nismo uspeli da
obradimo na nivou duše, kao posledica neodgovornog ponašanja ispoljava
se na telesnom nivou. Tako nastaje bolest – telesna bolest, telesne
tegobe, simptomi... Šta mi radimo? Te simptome uglavnom pokušavamo da
uništimo.
Treba li se boriti protiv bolesti da bismo bili zdravi?
Kako možemo da pobedimo bolest? To su mnogo veće, jače energije od nas.
Mi možemo da dobijemo jednu bitku ili više bitki, ali rat, u tom
kontekstu, teško možemo da dobijemo. Znači, ne treba se boriti protiv
bolesti, nego nastojati da se bolest iskoristiti kao prijatelj. Naravno,
ne treba biti zaljubljen u svoju bolest.
Spoljni, tzv. globalni svet, pun je promena koje u mnogim segmentima
života nalikuju porođajnim bolovima. Sve jasnije nam se na svakom koraku
predočava trenutak vezan za činjenicu da u svakome od nas borave
neiscrpne mogućnosti, koje samo treba da otkrijemo u sebi time što ćemo
konačno preuzeti odgovornost i samo-odgovornost za sebe i svoje
okruženje, dakle za svet u kojem živimo, da se konačno probudimo iz
„stogodišnjeg sna“ i da sve ono što je u nama upotrebimo za svoju
dobrobit i dobrobit svih oko nas, za sopstveni razvoj – onog trenutka
kad spoznamo svoju odgovornost i prihvatimo je.
Stare strukture već su davno počele da se raspadaju i lagano prave mesta
za ono NOVO. Za mnoge ljude to može da bude povezano i s problemom
slobode. Sloboda zahteva novu definiciju. Sve mogućnosti su u nama i
pred nama i upravo to zahteva novi način ophođenja, kao i činjenicu da
je za svakog pojedinca došlo vreme za odgovorno donošenje odluka i
upravo to saznanje je sve prisutnije u svesti svakog od nas. Upravo u
dobu kada nam se čini da je sve postalo moguće, postaje jasno koliko je
bitno, može se reći uzvišeno bitno, probuditi u sebi snagu za donošenje
samosvesne i samoodgovorne odluke, da bismo se odlučili i izabrali ono
što je suština svakog od nas. U tome za svakoga od nas može ležati jedno
od bitnih usmerenja dok idemo u susret NOVOM DOBU.
Zato je prevashodno bitan način kako se ophodimo prema sebi i svojoj
okolini, šta i gde kupujemo, kako se odevamo, vodimo li pritom računa
samo o trenutnoj modi i ceni, pa na sebe tovarimo sintetičke otrove, ili
nam je bitno da je, na primer, pamuk od kojeg je napravljena naša odeća
uzgajan bez pesticida, insekticida i drugih otrova; čime se peremo,
kakvim kremama se mažemo – ako se mažemo kremom proizvedenom u
laboratoriji bilo koje konvencionalne kozmetičke kuće, znamo li da se
zapravo mažemo naftom koja nam zatvara pore i stvara zavisnost; odakle
potiče hrana koju unosimo u svoj organizam, da li je opterećena otrovima
tzv. modernog načina proizvodnje, ili je uzgajana prirodno i bez otrova;
kako se ophodimo prema medijima, gutamo li sve što nam serviraju radio,
televizija, portali i novinske redakcije, ili bar povremeno svesno
isključimo tu kutiju, bez želje da saznamo koliko toga lošeg se zbiva u
svetu; kakve filmove i pozorišne predstave gledamo, koju muziku slušamo,
s kim se družimo, koliko vremena kvalitetno provodimo s nama najbližima,
u oazi i na izvorištu naše snage, u porodici; šta govorimo, o čemu
razmišljamo, šta mislimo, koliko ljubavi ima u činu našeg delanja i
ophođenja prema drugima...
Opišite nam proces koji se dešava na radionicama i kako sve to
izgleda?
Evo jednog primera iz moje prakse:
Na seminar dolazi Marija, na sugestiju svoje prijateljice, i kaže:
„Došla sam zbog sina.”
Terapeut: „Koliko je sinu godina?“
Marija: „Trideset.“
Terapeut: „Zašto sin ne dođe sam?“
Marija: „On u sve ovo ne veruje, a mnogo je nesrećan... Depresivan je,
prestao je da se druži, i s nama sve manje komunicira, a sve je krenulo
nakon što je već tri puta dobio odličan posao, ali svaki put u toku
probnog rada se razboli i ugovor mu propadne. Nedavno je raskinuo i s
devojkom, a tako su se voleli... Svašta smo pokušavali, prosto ne znam
kako da mu pomognem. Do pre neku godinu sve je izgledalo idealno, Bio je
đak generacije, dobar sportista, fakultet je završio među prvima u
svojoj generaciji i to s najboljim ocenama...“
Terapeut: „Bilo bi dobro da dođe i sin, ali možemo da pogledamo uzrok,
pa ćemo videti dalje. Među prisutnima izaberi jednu osobu koja će
predstavljati tebe, jednu osobu za sinovljevog oca, jednu osobu za svoga
sina i jednu za njegovu temu. Nemoj im reći ko je ko, ali je bitno da ti
budeš koncentrisana i precizno im dodeliš uloge.“
Marija izvodi predstavnike i postavlja „sina“ na sredinu sale, preko
puta njega osobu koja predstavlja njegovu temu, a pored „sina“
predstavnicu za mamu i pored „mame“ predstavnika za tatu.
Nekoliko minuta ništa se ne dešava, „tema“ prilazi „sinu“, poigrava se s
njim, vrti oko njega, neko vreme se drže za ruku, zatim dolazi kod
„oca“, gleda ga i ođednom kao da ga se plaši, skriva se iza „majke“. Na
osnovu informacije iz polja uvodim još jednu osobu koja predstavlja
ubicu. U istom trenutku predstavnik za temu stropošta se kao pogođen i
ostaje da leži na podu. Drži se za grudi i počinje da jeca. Predstavnik
za ubicu mu prilazi i nadmeno ga gleda. „Majka“ mu prilazi i puna
saosećanja seda pored njega i mazi ga. „Ubici“ postaje nelagodno,
vrpolji se, šeta gore-dole po prostoru, zatim ponovo dolazi do
predstavnika za temu, gleda ga sa žaljenjem i konačno pada na kolena
pored njega. Niz obraze mu teku suze. Gleda ga i šapuće: „Žao mi je...“
Terapeut Mariji: Ko je ubijen?
Marija: „Niko, ne znam.“ Posle nekoliko minuta se priseća: „Postoji
priča o kojoj se nerado govori u porodici, da je moja prababa bila vrlo
imućna, ali da su joj ubili muža, doslovno na kućnom pragu i pokrali sav
imetak. Nikad se nije otkrilo ko je to uradio, ali sumnjalo se na
njegovog najboljeg prijatelja. Prabaka je nakon toga u velikom
siromaštvu odgajala svoju decu.“
Terapeut: „Da, to smo i videli. Predstavnici su nas bez ikakve
kognitivne informacije odveli do uzroka. ’Tema’ je zapravo predstavnik
za pradedu, koji je očigledno ubijen. To potvrđuje i ponašanje osobe
koju sam uveo za predstavnika ubice. Isceljujuće je za ceo porodični
sistem ponovno spajanja žrtve i ubice – ono što je na silu, dakle
ubistvom razdvojeno, konačno je ponovo spojeno.
To ubistvo ostavilo je veliku traumu u porodičnom sistemu. U genetskoj
strukturi vaše porodice utisnuta je osim toga informacija ’Bogatstvo je
opasno po život.’
To objašnjava i razboljevanje vašeg sina svaki put kad mu se ukaže
prilika da dobije dobar posao i zaradi natprosečnu sumu novca. To je
nesvesni strah od blagostanja.“
I, na kraju, imamo lepu vest za naše čitaoce, a to je da ćete biti
gost u Torontu, u petak 3. juna 2016, s početkom u 19.30 sati, kada ćete
održati besplatno uvodno predavanje. Takođe se planira i seminar za taj
vikend. Recite nam nešto više o tome…
Seminar počinje uvodnim predavanjem koje je besplatno, kako ste rekli, u
petak 3.juna u 19.30, a nastavljamo u subotu i nedelju od 10 sati
izjutra. Na uvodnom predavanju radimo nekoliko praktičnih vežbi i jedan
pokazni rad, što predstavlja najbolji način da shvatimo metod, način
rada i delovanje u polju ljubavi. Uvek sam zahvalan svima koji su došli
i čestitam im na hrabrosti. Za svaku promenu, pa i onu koju svesno
želimo, neophodna je baš ona – hrabrost. Posle seminara poretka ljubavi,
pa već i nakon uvodnog predavanja, više ništa ne ostaje isto…
Dobro došli!
Ivana Đorđević
www.orderoflove.com
|
|
Oglasavanje Marketing
|
