20. april
2004.
Dragulji 200-godisnjice
Misa Janketic
U
organizaciji MI magazina, 18.aprila ove godine, a povodom 200 godina
Karadjordjevog ustanka prezentovana su nama ovde u Torontu, dva dragulja
srpske kulture.
Prikazivanje prvog srpskog igranog filma Karadjordje, iz 1911. koji
predstavlja najvaznije ostvarenje sa pocetaka kinematografije u nas
zaista je znacajan cin. I ako pre skoro sto godina, istoricnost i mitsko
dobili su svevremenu vizuelnu obradu prepunu kinematografskih zahvata
koji ce tek docnije postati zakonitosti u filmskom izrazu. Ali, skoro
dirljiva naivnost u tretmanu mitologizacije Karadjordjeve licnosti,
bezmalo je upropastena, neprimerenom muzikom socijalistickih recitala,
koja ocito ima tendenciju da celu stvar odvuce u jeftinu kvazikulturnu
patetiku.
Ako su se, kada su se vec usudili u takav poduhvat, oni koji su tu muziku
stavili, trebalo je da imaju na umu da cela stvar zahteva autenticno,
srpsko, ali novo pakovanje. I verovatno da bi to bilo daleko uspesnije
da je povereno recimo Nesi " Galiji " (film Zona) ili mozda
Ivanu Jefticu, akademskom kompozitoru, koji je sacinio koncertno delo
sa guslama kao nosecim instrumentom.
Sve u svemu bilo je nuzno da dobijemo filmsku celinu koja bi punila
sale mladim ljudima jer je vredno da ti narastaji vide i dozive da je
te davne 1911. godine, u pocecima kinematografa kao izuma, filmska kulturna
svest u Srba stajala u samom svetskom vrhu, delom jednog Cica Ilije
Stanojevica, Dobrice Milutinovica i drugih. Ovako: izuzetan potez MI
magazine, ali jos jedna propustena sansa srpske kulture. Nadamo se ne
za uvek.
Monodrama " Milos Veliki ", koju je sacinio ( napisao? ) Milovan
Vitezovic, a prema Spomemniku Srpske Kraljevske Akademije: " Knez
Milos prica o sebi " iz 1893. godine, zaista je upotpunila vece.
Izuzetno tumacenje teksta kome je Vitezovic dao ponegde i notu koja
bi " prosla " politicki, tamo gde je to njemu tada trebalo,
nije prosla kod Mise Janketica. Tamo gde su se tekstualno nametala neka
" izvinjenja " Janketic je uneo Milosevu emociju, i gnev i
osvetoljubivost i sujetu, uneo je i Milosevu racundzijsku smirenost,
gde se tome tekstualno obican citalac ne bi nadao.
Kao pravi doajen pozorista, Janketic se pokazao istinskim tumacem teksta
kako ga ni sam " pisac " nije video. Pa cak, po povedanju
Milosevom, da je ovaj ziv sigurno bi mu rekao, kao u svoje vreme nesretnom
Joakimu Vujicu : "Cinis voliko ovo je bilo dobro, deder ponovo
! " I to na svom, rudnickom akcentu, onako, kao Misa Janketic.
Bravo !
Radovan Gajic
