27. april
2004.
PROMOCIJA KNjIGA PRVOSLAVA VUJCICA
Drcni stihovi razvaljene generacije
Promocija
knjiga Prvoslava Vujcica: " Razmisljanja jednog lesa " i "
Beograde dobro je, bi' iz Toronta tebi " odrzana je u subotu 24.
aprila u galeriji Praksis. Stihove pesnika kazivali su sam autor i Dimitrije
Porobic, koji je procitao i kazivanje Zivka Cerovica o autoru, o kome
je govorio i Radovan Gajic.
Zivko Cerovic:
Prvoslav Vujcic, poznatiji kao Prsa, rodjeni je pesnik. Ako je neko
rodjen kao takav, a pesnika po rodjenju nema mnogo, onda se podrazumeva
da takva osoba ne treba da uci kako se pise poezija. Pesnicima po rodjenju
oprasta se diskontinuitet u pesnickom kazivanju, usponi i padovi u jednoj
te istoj pesmi, uspesi i promasaji u jednoj zbirci poezije, zato sto
se oni opiru metodologiji i sematizmu nadobudnih knjizevnih kriticara
koji bi hteli da sve sistematizuju, poeziju uvuku u jedan sinjel, dusu
uguraju u kutij.
Pesnici po rodjenu nemaju stila. Jer, ko ce vulkanu odrediti kada ce
izbljuvati lavu (kao prvo red kamenja, potom pepeo, pa onda lavu, potom
gasove, pa opet). Uostalom, ja sam uvek uvazavao misljenje francuskog
teoreticara knjizevnosti Gastona Bashlara da treba praviti antologije,
ne uspelih pesama, vec samo antologije uspelih stihova. Prsa je prema
tom mom i Baslarovom kriterijumu-genijalan pesnik, dok je prema univerzitetsko-profesorskom
- pesnik na pola puta.
" Veliki talenat koji se nije u potpunosti iskazao " kako
bi rekao, mnogo pre svog potonjeg uzora, Zdanov 19. veka srpske knjizevnosti
- Jovan Skerlic.
Prave, rodjene pesnike ekstremno vole ili mrze, zabranjuju ili velicaju
prekomerno, pa ta sudbina nije mimoisla ni Prsu. Kod pravih pesnika
emocija je u prvom planu, sistem i razum u zapecku. Ako se ovome doda
da je Prsa tipican predstavnik tzv. Drcne generacije, generacije izmedju
prve poratne i poslednje predratne, generacije odrasle izmedju cekica
i nakovnja, izmedju gusala i roka, generacije koju krase drcnost i prezir,
inat i tvrdoglavost koji ce, onima na vlasti i oko vlasti omoguciti
da ovu generaciju iskoristi kao topovsko meso za besmislene gubitnicke
ratove, nacionalizam i idiotizam, onda se lako moze videti sta ga nosi
niz pesnicku reku ka velikom moru Poezije.
Prsa je tipicni predstavnik beogradskog pesnickog kruga, urbanog i modernijeg
u kazivanju, blizeg zapadnom modernizmu, nego u pesnika koji dolaze
iz unutrasnjosti, blizih narodnom pevanju.
Radovan Gajic:
Zabrana je ono sto je u jednom trenutku trijumfovalo i u slucaju pesnika,
koga veceras predstavljamo, ovde u galeriji PRAKSIS, u Torontu. Rec
je o Prvoslavu Vujcicu, bez i, i o knjizi Razmisljanja jednog lesa.
Pre 20 godina, autor je hrabro zagrabio, srcem i rukama, slobodu da
speva svoja " Razmisljanja jednog lesa ". Na zalost tada je
to bila ne dozivljena sloboda, jer je bila autoru uskracena sudskom
zabranom knjige.
Po svojoj opsteznacnosti, njegova poezija, prevazilazi mnogo i "
veliko " pop i rok pevanje, cak i svetskih glasova i prema poeziji
Vujcica, ovi se doimaju samo kao trivijalne zabavne aktivnosti namenjene
popularizaciji ocaja, dok ovakav pesnik, i ako sa dozom tamne game u
svojim pesmama, ustaje protiv ocaja.
Poezija Prvoslava Vujcica je snaznija od poezije Dzima Morisona i za
razliku od velike zvezde, ima dubinu koja doseze obode uma na kojima
sebe prepoznajemo u vecnosti. Vujciceva stvarnost se ne preplice sa
vecnoscu, njegova stvarnost jeste vecna i to osecanjem ocaja, nad kojim
nema pomoci. " Zgazice te onaj iz cijeg ce se glasa cuti tvoja
zadnja pesma " kaze u pesmi " Najlepsi cvet ". Ali i
ako nema pomoci nad ocajem, pesnik ne odustaje od nade, pesma ce se
ipak cuti.
Ta njegova misao probija i u drugoj knjizi Beograde dobro je, bi' iz
Toronta tebi, nastaloj dvadeset godina posle, u jednoj drugacijoj, ali
opet izolaciji, jer zabrana jeste pre svega izolovanje od cina komuniciranja.
Naime, ova druga knjiga nastala je u emigraciji, koja je po sebi odredjeni
nacin samoizolacije, izabrani ili prihvaceni.
Vujcic razotkriva i erotiku i ljubav kao robu, u to pretvorene jer se
radi samo o nadgradnji odnosa, slobodom i samostalnoscu individua, izdignutom
nad obicno parenje. Ali upravo u parenju on vidi radost, jer sam banalni
cin parenja jeste nesvesna projekcija univerzuma na vrstu, da tim cinom
produzi trajanje i postojanje te vrste, dakle sebe, univerzum kakav
jeste. Nasuprot univerzuma kakvim su ga zamislile pojedine grupe, a
koje su zamisli uzrok sveg zla ovozemaljskog.
Ovde je glas koji vapi Bogu svoju ljubav pa i kada se nekome ucini da
je recnik toga glasa neprimeren i mozda vulgaran, opscen ili lascivan,
glas koji vapi za citavu, da joj to ime i usvojimo: " razvaljenu
generaciju " , natripovanu rajem komunizma na ljubav za sav svet,
pa skantanu bombama Sveta ujedinjenog u NATO-u: za generaciju kojoj
nije ostalo nista sem da se pari, da gubi svoje belo seme ma gde ( "
belo seme gubim / u tebi se budim " / " A mi se ljubimo "
) i da u tome nadje praistinsku zaboravljenu radost. Da takvo budjenje
vidi kao sopstvenu pobedu nad zivotom.
Trenutno se radi na projektu trece Vujciceve knjige pesama, koje je
ovaj pesnik nacinio u zatvoru u Tuzli, 1984. godine, na koji je bio
osudjen zbog recitovanja, govorenja poezije u rudnickoj jami. Do kraja
godine knjiga ce izaci i o tome ce tada biti vise reci.
Vujcic je pesnik koji ima jednu retku manu, a ta je da vise zivi poeziju
nego sto je pise, jer bez obzira koliko ga poznavali i sta o njemu znali
njegova vulkanska priroda nije u stanju da proizvede dijamant, kako
to cini mocvara i mulj, ali zato on za sobom ostavlja snazan i vazan
trag eruptivnih izliva, emotivnih protuberanci, koje ce ostati obavezan
znak u srpskoj poeziji na prelomu dva veka, na prelomu dva milenijuma.
