27. avgust 2004.

PUTOVANjE

Beg u carobni Kvebek

Dragi nasi citaoci
moram vam priznati da sam danima sedela ispred ovog belog papira pokusavajuci da nadjem prave reci, u zelji da vam docaram utiske sa jos jednog putovanja, koje je bilo neizmerno lepo iz vise razloga...ali mi nikako nije polazilo za rukom.
U jednom trenutku setih se reci meni jako dragog pisca koji je u jednom od svojih romana napisao:

" Video sam grad patuljaka,
videcu i grad dzinova.
Ali zivecu u gradu na vodi.
Tamo kazu, patuljci porastu
a dzinovi se, smehom, smanjuju.
Kome od toga vise treba?"

...u ovih par redova, na neki simbolican nacin, receno je upravo ono o cemu sam htela da vam pisem -da vam pisem o gradovima koji na neki cudan nacin ne pripadaju ovom kontinentu po mnogo cemu..o ljudima koji su po mentalitetu sasvim drugaciji od mnogih koje sam do sada srela...o atmosferi koja asocira na neka stara vremena gde su mnoge stvari imale smisao...

Pa da krenem od pocetka kako dolikuje svakoj lepoj prici. Moram vam samo napomenuti da se ova prica odvija brzinom jednog fijakera koji lagano klizi kaldrmom uz sve one neobicne zvuke koji prate ovakvu jednu voznju.
Zahvaljujuci "Maxima Tours" koja je organizovala ovo putovanje i "Novina Toronto" koje su inicijatori ideje da se nekoliko puta godisnje okupi grupa ljudi zeljna druzenja i putovanja 12 avgusta 2004 zapocelo je cetvorodnevno putovanje do Montreala i Kvebek Sitija.

Tacno u 7 ujutro ispred Hrama Svih Srpskih Svetitelja cekao nas je luksuzni autobus Maxima Tours-a.
Moja malenkost, ovom prilikom u ulozi vodica puta, nije bas mnogo obecavala svojom pojavom, u te rane jutarnje casove, da ce sve biti "pod kontrolom" putnicima koji su tacno na vreme bili na dogovorenom mestu. Medjutim nakon par sati putovanja i jake kafe, uspostavljena je kontrola izmedju retorike i motorike tako da smo u opustenoj atmosferi krenuli ka nasem prvom odredistu - Montrealu.
Grupa je bila vrlo sarenolika: bilo je putnika namernika iz Toronta, Vindzora, Cikaga pa cak iz dalekog Cacka...sta da vam pricam ...predstavnici tri drzave u jednom autobusu. Ono sto je bilo jos interesantnije je to da se starosna dob kretala od 16 do 76 godina ali da su se tokom putovanja svi medjusobno druzili.
Posle dve pauze za kafu i jedne za rucak (na veliku radost strastvenih pusaca) oko 15c. bili smo u Montrealu cili i veseli, spremni za velike istrazivacke poduhvate. Hotel u samom centru grada, omogucio nam je da posle kratkog osvezenja odmah uplovimo u ulice pune restorana, butika i sveta koji "dise" na drugaciji nacin. Vrlo brzo smo se organizovali uz pomoc mapa i informacija ljubaznih gradjana. Podeljeni u grupe, zavisno od sfere interesovanja, proveli smo celo popodne i vece istrazujuci grad.
Bilo je tu malo i lutanja i gubljenja, medjutim celularni telefoni odigrali su presudnu ulogu da se pojedinci lociraju i da se razmene informacije sta se gde dogadja.

Uvek sam smatrala da nas energija koju posedujemo i kojom zracimo cini prepoznatljivim bez obzira gde se u svetu nalazimo...tako da smo od svih restorana u Montrealu (zahvaljujuci temeljnim pregovaranjima jedne nadasve fine dame - nase saputnice) izabrali, sasvim slucajno, onaj u kome je glavni menadzer bio covek poreklom iz Crne Gore. Njegovoj radosti nije bilo kraja, te smo uz mnoge gurmanske specijalitete i predivnu atmosferu starog dela grada proveli jedno prijatno vece.
...ali tu nije bio kraj ovom danu/noci...jer niko nije zeleo da gubi vreme u spavanju.
...i pored kise koja je padala...a koju nismo ni primecivali, jer pozitivne vibracije su ucinile svoje ...resili smo da posetimo kazino za koji kazu da je medju tri najveca na ovom kontinentu.
Samo da napomenem da ne bude zabune - na ovom putovanju su bile dve grupe: jedna jako nestasna grupa i druga malo manje nestasna...spavalica i lenjivaca nije bilo.
Kratak zvizduk... dva taksija... suluda voznja do totalno drugog dela grada Montreala i ulazimo u zgradu kockarnice (nazalost nisu nam trazili ID - verovatno smo delovali umorno a samim tim i malo starije, fizicki naravno ne duhovno...jer ko bi normalan posle 8 sati voznje autobusom, 8 sati skitnje gradom isao jos i u kockarnicu). Na tri sprata svetlece masine, stolovi i ruleti naterali su nas da prionemo na "posao". Posle par sati navijanja i smejanja resili smo da ipak malo odspavamo u hotelu i spremimo se za nove poduhvate.

U petak 13. avgusta u 7 ujutro, verovali ili ne, svi smo bili na nogama razmenjujuci tokom dorucka utiske.
U 9c. nas je cekao nas dragi vozac Klem sa kojim smo uz profesionalnog vodica do 13c. obilazili sve kulturne znamenitosti Montreala.
Predivan grad sa ljudima koji su uvek spremni da komuniciraju sa vama. Sve je bilo nekako toplo, prisno, prepoznatljivo. Oni ne zure i ne jure. Oni se smeju i govore. Oni zive.
Tura se zavrsila u starom delu Montreala. Za rucak smo izabrali veoma neobican restoran u kome su po zidovima bile imitacije knjiga tako verno napravljene kao da sedite u nekoj srednjevekovnoj biblioteci u drustvu tadasnjih boema.

Sledece odrediste - Kvebek Siti. Uzbudjenje raste na samu pomisao na ovaj grad. Tri sata voznje i ulazimo u jedan drugi svet. Ima se utisak kao da ovaj grad ne pripada ovom kontinentu. Kao da je iscupan iz nekog drugog dela sveta i nekom greskom, ili mozda i sa namerom, spusten da ukazuje da postoje lepe stvari i neki ljudi koji vide dublji smisao zivota. Podsetio me je na sve gradove Evrope. Kvebek je kao neki mozaik - rasute pazle koje su skupljene i nekim cudom spojene da ljude, iz celog sveta koji prolaze njime, asocira na gradove iz koji poticu i na gradove koje vole.
Kisa mestimicno rominja ali i dalje ne uspeva putnike namernike da spreci u zelji da osvoje nove prostore. Polako se spusta mrak - svako na svoj nacin, upija miris ovog grada.

Nas nekoliko odlazi na veceru u italijanski restoran. Neverovatan dozivljaj. Tip na harmonici, setajuci od stola do stola, peva stare sansone. Sluzi nas 4-5 kelnera koji se raspituju odakle smo, koliko ostajemo i da li stvarno uzivamo. U svom stilu dele komplimente damama, smeju se i zabavljaju. Maksimalno se trude da se osecamo prijatno. Bez laznog osmeha, bez napamet naucenih fraza. Sve je spontano, nekako prirodno...krajnje obicno a tako nesvakidasnje. Opijeni celom atmosferom polako koracamo malim ulicicama grada odugovlaceci povratak u hotel. Ponoc je vec davno prosla a grad jos uvek ne odaje utisak pospanosti.
Ulazimo u hotel, koji spolja podseca na neki stari zamak i susrecemo neke od saputnika koji u holu, zavaljeni u velike fotelje, lagano cavrljaju. Jos samo par reci da se ne zaboravi i da ne ostane neizreceno.

Subota 14. avgust 2004. Osvanuo je divan suncan dan. Sve nam ide od ruke. Vozac Klem blago cupka, sada vec navikao na nasu grupu koja uvek pomalo kasni - ne zbog nemarnosti vec iz zelje da u svakom trenutku uziva. Objasnjavamo mu da smo mi specificni ljudi i da nismo kineski turisti sa fotoaparatima koji svoje utiske sredjuju kod kuce pored albuma slika.
Tu je i vodic koji vec dugi niz godina zivi u ovom gradu, koji obozava. Saznavsi da smo mi "Evropljani" a ne "Torontonjani" na veoma suptilan nacin i sa velikim zarom objasnjava razliku izmedju anglosaksonaca i frankopana. Postaje mi sasvim jasna njihova zelja da budu nezavisni. Pri tom on kaze da su mnogi svesni da je ostvarenje toga verovatno nemoguce ali da ce se dok god imaju snage zalagati za to. Slusajuci istoriju i saznavsi mnoge detalje koje ne mozete procitati u javnim publikacijama postaje nam jasna ta njihova vekovna teznja da budu svoji.
U laganoj setnji uplovljavamo u neka davna vremena uz predivnu pricu ovog izuzetno obrazovanog i informisanog coveka koji na jedan samo njemu svojstven nacin nas "vozi" tim kocijama koje klackaju kroz vreme i prostor. Arhitektura ovog grada fascinira, (sa gledista kontinenta gde se nalazimo) atmosfera opija, a ljudi ...ljudi su ovde ispunjeni i primecuju lepe stvari u svom okruzenju u kojima uzivaju koliko god mogu, bez obzira odakle poticu.
Sreli smo jednu Vijetnamku koja zivi u Kvebek Situju preko 30 godina. Ona je vlasnica restorana, ima kompaniju za rekonstrukciju gradjevina, izdaje apratmane...i radi po 15-16 sati dnevno. U spontanom razgovoru pocela je da nam objasnjava kako je pravi zivot ovde u Kvebeku a ne u ostalim delovima Kanade. I pored toga sto radi tako puno, ona nalazi vremena i za sebe i za porodicu i za razne uzitke koji zivot cine lepim. Da ste samo mogli da vidite taj izraz lica i te oci koje sjaje bilo bi vam u potpunosti jasno o cemu ona govori.
Posle trocasovne setnje po tesnim ulicama ovog grada poplocanog pravom kaldrmom rastali smo se sa nasim vodicem prepusteni da popodne provedemo po svom izboru.
Nastavili smo sa razgledanjem galerija, butika i mngobrojnih radnji sa suvenirima. Ono sto fascinira je podatak da sve, apsolutno sve sto se prodaje u Kvebek Sitiju mora biti proizvedeno u provinciji Kvebek. Nijedan proizvod kupljen u svim tim radnjama nije uvezen iz nekog drugog dela zemlje.
Na red su naravno dosli i pokloni kao i sitna zadovoljstva tipa garderoba, nakit kao i pokucstvo... cak je i jedan tepih pozamsnih dimenzija, odlicnog kvaliteta i po vrlo povoljnoj ceni, nasao svoje utociste u Torontu. S obzirom da je na ovim putovanjima diskrecija zagarantovana ne mozemo vam odati ime vlasnice ovog divnog "suvenira". (cenjeni muz, obzirom da je u tom odsutnom momentu bio van radnje, dzentlmenski je uz neverovatno seretski osmeh primio saopstenje doticne dame ... uz divljenje svih prisutnih ovom dogadjaju na smirenost duha).
Bilo je neverovatno lepo lutati gradom bez nekog cilja, sedeti na stepenicama i gledati bezbroj prolaznika koji nigde ne zure, slusajuci ulicne svirace uz pravi ekspreso i kapucino... i sto je najcudnije i posle bezbroj sati setnje nismo bili umorni.
Kazem vam...cudan neki grad ...grad gde se patuljci povecavaju, a dzinovi smehom smanjuju.

Nedelja 15. avgust 2004. Jos jedan suncan dan. Okupljamo se polako ispred autobusa ne zureci bas previse. Pri polasku na ovo putovanje vecina je insistirala da sto ranije krenemo nazad...a sada kada je dosao taj trenutak padali su predlozi da se produzi boravak za jos koji dan. Naravno od realnosti se samo povremeno moze pobeci...tako da nerado krecemo u pravcu Toronta. Raspolozenje je samo na kratko splasnulo jer se svi raduju nekom novom putovanju i novim istrazivanjima i druzenjima.
Kao sto je to obicaj na putovanjima koje organizuju Maxima Tours i Novine Toronto putnici kojima je rodjendan dobijaju u znak paznje simpaticne poklone. Nasem slavljeniku uz pesmu cestitamo rodjendan. Ovom prilikom, i jedna draga nam saputnica, dobija takodje poklon za neizmernu hrabrost i upornost... jer je ni polomljena ruka, neposredno pred put, nije onemogucila da bude deo ove nase male ali izabrane grupe. Ostalim putnicima da ne budu zanemareni i tuzni Novine Toronto su takodje pripremile razna iznenadjenja.

Nisam htela puno da vam pisem o raznim znamenitostima koje smo videli jer to mozete procitati u svakom vodicu za turiste.
Namera mi je bila da osetite atmosferu ovog predivnog putovanja u jednom ,po mnogo cemu, jedinstvenom delu Kanade u kojem su ucesnici na sceni bili sasvim obicni ljudi spojeni jednom jedinom zeljom - da se druze i opuste.

Polako izlazimo iz kocija i uskacemo u brze automobile u kojima je dovoljan jedan treptaj oka pa da nam promaknu mnoge dragocene stvari...medjutim ovog puta pune duse i radosnog srca .
Vidimo se uskoro! Maxima Tours i Novine Toronto nastavljaju svoje lutanje u nove neistrazene gradove.
Ivana Djordjevic

 

| Redakcija | Arhiva | Pretplata | Pišite nam |

Copyright © 1996-2004 " NOVINE"