U HRISTOSOVOM STROJU DO POSLEDNjEG DAHA
Preko
300 ljudi, prekinulo je svoj radni dan i okupilo se u ponedeljak 1.
novembra, u crkvi manastira Milton, da prisustvom opelu, isprati zemne
ostatke protojereja Mirka Skrbonje, paroha crkve svetog Petra i Pavla
u Okvilu. Velicanstvenom i dostojanstvenom sluzbom 16-torice njegovih
kolega, svestenih lica, ispracen je ovaj borac Hristosovog nastojanja
Bogu. U lepom jesenjem danu nije bilo suvog oka. Plakali smo u tuzi,
ali sa ponosom jer smo imali za kime.
Protojerej Ljubomir Rajic, u svom slovu pokraj odra, potsetio je da
se oprastamo od coveka, koji je "vjecnaja pamjat" izgovorio
vise od cetiri stotine puta nad grobovima svojih parohijana, za vreme
ustasoidnog pustahijskog razaranja Republike Srpske Krajine, 1995.
godine. Pri tome, morao je i da sahrani preko cetrdesetoro, do u ljude
stasale dece koju je licno on, otac Mirko krstio. Bio je to covek
kome nista nije bilo tesko i nikada ga niko nije cuo da se kome pozalio
na bilo sta, ali ovoga se secao kao najmucnijeg dela svoga zivota
posvecenog Bogu, kome je ostao veran do kraja.
Otac Mirko je bio poslednji srpski pravoslavni svestenik koji je napusti
Krajinu sa svojim narodom, pred hordama Oluje. Uz put je hrabrio zive
i pojao opela poubijanima. Srce, koje je poljuljala ova narodna tragedija,
dotukla je najverovatnije nedavna odluka nekih administratora u Otavi,
kojom su ponovo i definitivno deca oca Mirka odbijena od prava na
vizu, potrebnu im da bi bili uz roditelje. Nijednom detetu nije dopusteno
ni da dodje za ovu nepriliku, da se nadju majci pri ruci. Prota Mirko
je preminuo na sam dan Svete Petke, posto je uredio crkvu za blagdan
i pripremao se za sluzbu.
Po izgnanstvu iz Krajine, sluzbovao je u Rumi, zatim Johanesburgu
u Juznoj Africi, da bi odlukom vladike Georgija, od 2001. godine postao
paroh Okvilski. Parohijani crkve Svetog Petra i Pavla, njihovo okupljanje
u velikom broju i jedinstvo u poslovima, najbolji su dokaz velicine
i sirine duha preminulog prote. Njegovi zemni ostatci bice predati
na pocinak, tlu otadzbine u Novom Sadu.
LICNA NOTA: Bili smo bliski. Kada god bi smo se susreli, isticao je
svoj ponos sto moje pero drhti burama i bukovickog krsa i sto ga nose
talasi krvi uvrele suncem krajolika u kome smo oba ponikli. Cinio
je to kao pravi svestenik, a meni je bivalo i neprijatno, od budjenja
moje tastine. On me je pak, samo hrabrio da ne posustanem, najcesce
sa: "Samo tako Radovane".
I ako to nije zeleo, izazivao je kod mene snebivanje, pa sam mu uvek
uzvracao sa: "nijedno slovo nije zapisano po volji onoga koji
je pero drzao". Zahvaljivao sam mu, ali nikada nismo stigli da
se duze porazgovorimo. Cekali smo, mislili da napravimo kakav program
u Okvilu. Nameravao sam da mu tada kazem koliko mi ta ohrabrenja zaista
znace. Nadali smo se da cemo jednom zajedno obici i Krajinu. Ostalo
je to meni za kasnije? Ili oboma za tamo? Ako se sretnemo?
Ako zasluzim, da budem u prostorima u koje je njega, sirinom svoga
mira primio milostivi Gospod, kome je putio i poveravao duse svojih
krajiskih parohijana.
Vjecnaja pamjat ! - prijatelju i brate, oce Mirko.
Radovan Gajic
