O umetnosti Dragice Gadjanski
REFLEKS SVETLOSTI
Zemaljsko
radjanje samo po sebi nije dovrsena slika ljudskoga zivota, ako istovremeno
nema i budjenja duse.
U slikama Dragice Gadjanski dusa vibrira na brilijantnom spoju zemaljskog
i nebeskog. U bojama sacinjenih od zemnog praha, gline, surovih minerala,
izviru skrivene sile nase realnosti: prostor u kome se covek sigurno
oseca i vecnost koja zivi u trenutku vremena. A univerzalni Duh ljubavi
je eho, ili dah prvog i pravog znacenja stvari. Sve ono sto stoji
iza ideje, iza misli, iza reci, iza bilo koje materijalizacije Dragicinih
slika, jeste namera inicirana dubokim pra-osecajem samokreativnosti,
ponovljena radnja nase iskonske bastine. Ta kristalizacija vecitog
fenomena realnosti je nasa sudbinska duznost, koju umetnik realizuje
na platnu svog drevnog Osecaja.
Koliki san covek moze da otkine od snova, koliku misao moze da osvoji
od univerzalne misli, koliki osecaj da preslika od univerzalnog osecaja
koji je mnogo veci od coveka, od njegove moci da izrazi ono sto iznutra
on prozivljava na pravi i samo njemu svojstven nacin. Vrlo malo, skoro
ni malo, jer univerzalna misao je mnogo duza od ljudske svesti. Covek
je zrno peska, bljesak osetljivosti u pescanoj pustinji stvarnosti.
Sav taj nepregledni cilim univerzalne slike sveta covek moze delimicno
da projektuje u ekstazi iskrene zaljubljenosti. Dragica Gadjanski
stvara iz jedne takve ekstaze. Jer kao sto Zaratustra kaze: "Samo
ljubav govori, samo ljubav stvara, samo ljubav sve vidi".
Da, Dragica je zaljubljena u istinu, a njena istina je ova stvarnost,
tren u kome boravi, iz koga stvara. Ne samo zato sto to hoce, vec
zato sto to mora. Ona ima potrebu za zivotom, a njen zivot je neprestano
dusevno putovanje u kome se ona konstanto budi, radja i ponovo zivi.
Za Dragicu, svaki dolazeci momenat je novi zivot, nova drama, prica
o beskonacnoj svetlosti, o nasoj pravoj i prvoj otadzbini. Iz te meke
svetlosti zivota svi mi izviremo, u njoj svi postojimo, ta svetlost
to smo mi. Umetnik upravo to hoce da nam kaze, da svet kroz koji prolazimo
nije nasa permanenta otadzbina, vec pozajmljeni kutak, stanica na
kojoj smo se zadrzali da odmorimo svoju dusu od mnogo putovanja, da
od mnogo briga ocistimo i prosvetimo dah iskonske Svetosti.
Umetnost Dragice Gadjanski je intezivna osetljivost njenog bica, refleks
svetlosti, izrecena misao stvarnosti kroz lepezu boja u trenutku visoke
kulminacije zrelosti. Slike, ili opisi momenata koji blesnu u trenutku
ekstaze su, iskustva njene duse. Jer u potrazi sa istinom stigla je
do sebe, srela je svoje Ja na granici realnog zivota i onog o kome
ona sanja. A sanja u budnom stanju duha. Na to ukazuje tiha poezija
njenih boja isprepletena nitima ljudske realnosti.
Slobodan Macura
