PROMOCIJA
KNJIGE "ANDJEO IZA OGLEDALA" - ZANETA DJUKIC PERISIC
Gresi onih koji
nisu voleli
U “Praxis Gallery”
odrzana je 5. aprila promocija
knjige ljubavnih pisama “ Andjeo iza ogledala” Zanete DJukic Perisic
u organizaciji Bise i Milana Scekica.
Tom
prilikom odlomke iz knjige citali su Dragana Varagic i Milorad Kecman.
Radomir Gajic govorio je o knjizi. Prenosimo odlomke njegovog
osvrta na jedno kako je i sam rekao kapitalnog dela koji zasluzuje sve
pohvale i veliko priznanja g. Zaneti za ulozeni trud da ova knjiga izadje
u stampu. Knjiga je vec odavno rasprodata ali nam je g. Zaneta rekla
da se nada da ce biti stampano i drugo izdanje.
*Ljubav je osnov ljudskosti,
to je osecanje koje civilizuje srce, cini da covek zeli da zivi, da
bude sa covekom; cini da se covek nada i da osecanjem osvaja vremena,
voleci i posle smrti voljene/og.
Ljubav je ona strasna
sila, koja ne zna za moral i gde god je pobedila, pobedila je zbog toga,
jer ljubav ustanovljava moral. Ona ga stvara - ako jeste ljubav - kada
sebe utvrdi kao istinu. Poput ljubavi Adama i Eve. Poput mnogih ljubavi
koje su, utvrdjujuci sebe kao istinu, ispoljile i svoj rusilacki karakter.
Da bi se napisalo ma
koje, a posebno ljubavno pismo potrebno je da postoji prvi preduslov,
a taj nije udaljenost, vec duboki osecaj razdvojenosti. Pismo je tu
da potvrdi trajanje veze i u casovima nezamislivih nasrtaja ocaja, bas
kako pismo, kao nacin opstenja u jeziku, potvrdjuje nase veze sa davno
pocinulima i vec utvrdjuje veze sa jos nerodjenima.
Sva ljubavna pisma,
svih koji su voleli i vole, mogu da se svedu na jednu sveobuhvatnu poruku:
i kada nisi sa mnom trajes u meni makar i kada si pored mene. Ali, svako
je trazio i nalazio svoj nacin da to opste, a opet licno
osecanje iskaze samo na svoj nacin. I svako ko je voleo zna da
je u tome uspeo. Tako i otuda, ove ljubavi, povodom kojih su nastala
pisma sabrana u knjizi " Andjeo iza ogledala ", traju i danas.
*Ako je ovo vece, ( ako ova knjiga ) i na trenutak izazvalo secanje
ili podstrek na ljubav u nama, mislim da smo stigli i do znacajne tacke
u nasem duhu, tacke na kojoj veliki Rus
mozda i nije otkrio pravu istinu, a to je da se uvek, kao treca
osoba pred ljubavnim pismima dvoje zaljubljenih, smehom i odbojnoscu
branim od emocija u sebi, od osecanja koje nikad necemo uspeti da nadvladamo.
Zanos toga osecanja
navodi na najcudotvornija ponasanja i pomisli tako da mu je, u cilju
daljeg opstanka medju ljudima, sve oprostivo. Jer taj zanos, ako je
iskren, kao ponekad pomracuje duh, tako isto otvara prostore najcudesnijih
svetlosti za duh ljudski. A "Andjeo iza ogledala" je knjiga
podsetnik, na sve te silne svetlosti, koje recima velikih umova spasiteljske
vestine, vec vekovima i decenijama osvetljavaju tmine u nama, zuljajuci
nam nad knjigama laktove generacija.
Ovo je istina koju
je svako mogao da dozivi, kada je odmaknut prolazio kroz svoja pisma,
iz ljubavne veze koja je minula, ako je ikada u svojoj staroj vezi postao
ona, treca osoba. Dokle god je pak rec bila ili jeste, u stanju da ozivi
emociju, znacilo je da nismo postali sami sebi ono, pomalo mopasanovsko,
trece lice. Znaci : ima nade.
Da ne idem dalje, jer
sve definicije ljubavi su zaista smesne i ne objasnjavaju nista. Niti
one postoje kao dobar recept za ljubav. Jedina prava definicija ljubavi
jeste : voleti. Ko nije voleo, zaista jeste kaznjenik. I sve mi izgleda
da su to oni pravi gresnici za kojima ce se u dane Skoncanja vrsiti
pretraga - da se covecanstvo iskupi za grehe ljubavi, za grehe onih
koji nisu voleli, koji nikada nisu napisali niti primili nijedno ljubavno
pismo.
*Postoje i nastaju
dela - knjige slike… i danas, u ovakvom dobu, iz ciste ljubavi. Pred
nama je jedna takva knjiga pod naslovom "Andjeo iza ogledala",
jedna zbirka rukopisa, ciji sacinitelj je ocito osoba koja voli. I ako
je ta osoba u svom pogovoru knjizi, stavila ogradu izmedju sebe i patetike,
ja moram da se ovde izjasnim i da kazem da sam ponosan na patetiku,
a da bih to pojasnio poigracu se sa Pesoinim stihovima : sve ljubavi
su pateticne / da nisu ne bi bile ljubavi /
pa opet, najpateticniji na svetu jesu oni koji nikada nisu voleli.
Sacinitelj ove knjige
gospodja Zaneta DJukic - Perisic, uspela je da prevazidje sopstveni
strah od patetike, uspela je da ne odustane od svoje ljubavi, pre svega
za tekst i to je nasa sreca. Pred citaocem su ljubavna pisma i to ljubavna
pisma knjizevnika. Moreplovaca koji plove po talasima sopstvene krvi
i za razliku od mornara po brodovima, pokusavaju da ukrote talase, koji
ih nose i da borbu sa tom pucinom sazmu u reci.
U novije vreme pak,
prostori pisane reci, navedene geografije, preplavljeni su mitologizacijom
raznoraznih i raznolikih ljubavnih pisama, kako nepoznatih tako i licnosti
iz javnog zivota. ( Sa izuzetkom nedavnog izdanja, zbirke ljubavnih
pisama Kalil Dzubrana, Mej Zijadi.) I sve to komesanje mozda je bas
i povodom ove zbirke. Naime, rukopis je ziveo citavih deset godina ,
pre nego sto smo ga doziveli u stampanoj verziji. A kada nesto zivi
tako, kada se tako dugo poradja, o njemu se prica medju stvaraocima,
urednicima, izdavacima i to provocira na slicne poduhvate. Ne govorim
ovde o plagiranju vec o pozitivnom uticaju kreativnog postupka na kreativni
postupak.
Moje
licno istrazivanje navodi me na jedan grub zakljucak povodom ove knjige:
do danasnjeg dana - a vec dve godine " Andjeo iza ogledala "
zivi po knjizarama ( tamo u stvari knjige vise i nema: rasprodata je
! ) i zivi sa citaocima - kritika nije ovu zbirku ocenila kako treba
i kako zasluzuje. Mislim da je pomalo namerno potcenila njen znacaj,
mozda i sto je njen sastavljac zena, ali daleko vise sto se radi o ne
bas popularnom cinu kod muskaraca
/cina naseg podneblja. O saopstenju emocija u stanju u kome se nad ovima
najcesce nema razumska kontrola, a kada, kao i uvek, socijalnost jedinke
to zahteva.
Knjiga "Andjeo iza ogledala" , za nase literalne
uslove i sredinu predstavlja kapitalno izdanje. To je kapitalni poduhvat
naseg prevodilastva.
* Ovom knjigom se i
za ono nase brojno citalastvo, koje ne govori neki od stranih jezika,
otvara novi pogled, narocito u pogledu stilistike, na vec znana dela,
pisce i vrednosti koje su ovi ostvarili. "Andjeo iza ogledala"
stvara duhovne zalihe za buducnost, definise drugaciju osnovu sa koje
se moze promisljati sopstveni obicni zivot, u smislu da se zivi istinskije
i iskrenije, bez gnusanja i gusenja nad sopstvenim osecanjima. Jer,
koliko god veliko i najsnaznije, upravo zbog toga, ljubav je osecanje
koje porazava coveka.
Najcesce takav se predaje,
pred samim sobom i u sebi, budalastini
straha. Na primerima velikih, cija dela je vreme dokazalo, ova pisma
uce iskoraku, uce saopstavanju
sopstvenih emocija bas kada su one uznemirene strahovitim mentalnim
burama.U toliko je vaznost uspelo ocuvanog nivoa ozbiljnosti ove zbirke
i te kao znacajan momenat, koji uspesno odvaja suludu uzvisenost osecanja
koje radja nadu, od terora trivijalne banalnosti zadovoljenja nagona.
Ali, fascinira jedan
utisak, koji se namece na momente, ako se knjiga cita u dahu. Ucini
se na mah da to nisu razliciti ljudi i licnosti, da to i nisu toliko
karakterno razliciti stilovi vec da se, u svemu, radi o jednom paru
sa kojim se ova emocija poigrava kroz vecnost, kroz doba pre nas, tako
da ce to zasigurno ciniti i u doba koje ce doci. Ovim i sama emocija
ljubavi, dozivljava mogucnost citanja u tonu prilicno popularnog tumacenja,
a to je da je emocija univerzalna. Kao svedocanstvo o univerzalnosti
emocije, koja je jedina dodir sa vecnoscu i koju su svi, ako su joj
se, kad tad prepustili, samo tako i doziveli, ova knjiga oznacava vazan
kulturni beleg.
Knjigu sacinjava 18
poglavlja, 107 naslovljenih pisama i 4 pesme vezane za ljubavna pisma
( 2 Ovidijeve, 1 Sapfo i 1 Pesoina ). Naslovi poglavlja utvrdjeni su
prema, kako stanjima duha ( Strast; Sumnja i ljubomora, . . . ) u koje
ova emocija uvodi tako i socijalnim
situacijama koje ona utvrdjuje ( Verenistvo, Sveta tajna braka, . .
. ).
Za ovaj, zaista znacajan
i vredan paznje kulturni cin, izdavacu Aleksandrija pres i vama gospodjo
Zaneta : hvala !
Mislim da je Radovan
Gajic zaista duboko i profesionalno
usao u analizu i u potpunosti vam stvorio sliku o znacaju ove
knjige tako da bi svaki dodatni komentar bio suvisan.
Ivana Djordjevic
