PESNIK IZ HAMILTONA I PISAC PROZE IZ TROA-RIVIJER
- Zapisi naseg vremena, nasih zivota...
MILADIN SOSKIC
Vec
godinama citam u emigrantskim novinama, a posebno u "Kanadskom
Srbobranu" pesme Miladina Soskica, koji zivi u Hamiltonu, gradu
nedaleko od Toronta. I pise u stihu o nasem vremenu, o nama, i nasim
zivotima... Vidjao sam ga povremeno na priredbama u Torontu ali nisam
imao prilike da ga licno upoznam.
5. oktobra 2002., obojica prisustvovasmo na polugodisnjoj skupstini
cetnicke organizacije "Ravna Gora" u Hamiltonu, gde se konacno
upoznamo i gde od njega dobijem drugo izdanje njegove knjige pesama
"Tragikomedija stare i nove pesme" izdate 1998g.
Miladin Soskic je rodjen u Crnoj Gori 1938. godine a od 1968. zivi u
Kanadi gde radi i gde je zasnovao familiju. Ima cetvoro dece. Vrlo je
aktivan u zivotu i radu srpske zajednice Hamiltona i Kanade.
Procitavsi knjigu, zazeleo sam da je prikazem u jednoj od mojih rubrika.
Ali, ja se nikada nisam osecao kompetetnim da prikazem knjizevna dela
bilo proze ili poeziju. A posebno poeziju. Zato cu ovde otstampati deo
predgovora knjige koji je napisao poznati beogradski publicista i knjizevnik
Antonije DJuric a pod naslovom, "Pesnik bola i radosti". Knjiga
je vredna da bude prihvacena od sire citalacke publike te se nadam da
ce DJuriceve misli pomoci njenoj popularnosti. Evo sta kaze Antonije
DJuric:
"Medju Srbima u rasejanju ima dosta pesnika i svi su se oni svojim
osobenim jezikom, svojim darom i svojim zarkim rodoljubljem ispeli do
najvisih visina, prosipajuci odozgo, s tih visina, na nas, obicne smrtnike,
duhovne bisere, plodove svojih neprekidnih snovidjenja.
Iz tog reda pesnika je i Miladin Soskic, pesnik i satiricar cije zaoke
ne ubadaju kao trn nego seku kao britka sablja. Prve stranice ove bogate
zbirke su ispunjene su tragikomedijom u jednom cinu i dve slike. Satiricniji
tekst gotovo je nemoguce naci u nasoj savremenoj publicistici i literaturi:
u njoj je Soskic, kao da je sve licno doziveo, oslikao tragikomicno
stanje u nesrecnoj Jugoslaviji u kojoj vladaju teror i strah, u kojoj
se svak svakoga boji i u kojoj vlast, totalitarna u svemu, u svakom
coveku, narocito ako dolazi iz rasejanja, vidi neprijatelja. Soskic
se sa osecanjem fine ironije podsmeva tom naopakom sistemu i ljudskoj
gluposti, a istovremeno zariva svoj satiricni mac u jos zivo, mada vec
natrulo, tkivo te vladavine koja se vec urusava svojim amoralnim postupcima.
Pesnik, dabome, s pravom ismeva i nase toboznje emigrante koji se bave
svercom: prenose, preko granice, u Jugu-kako pesnik kaze- i gace i trice
i kucine, a kad se, posle silnog maltretiranja, vrate prenose grumenje
srpske zemlje i prodaju ga...
Vec i ovo oslikavanje stanja u otadzbini, uvrscuje pesnika Soskica u
red onih stvaralaca koji budnim okom gledaju nesrecu koja prati srpski
narod, i koji svojim ostrim perom doprinose promeni svesti u narodu
i slomu jedne naopake vladavine.
Ali, nuzno je da se to naglasi, Miladin Soskic je prevashodno pesnik.
Njegove pesme nisu nastale imaginacijom u njegovoj umetnickoj radionici,
u kojoj on klese i brusi stihove--ne! Njegove pesme imaju podlogu u
dogadjajima i licnostima, znacajnim godisnjicama, slavljima i svetiteljima,
u molitvama i svakodnevnim zbivanjima koja imaju odjeka u njegovom srcu.
Ove pesme su iskrene, iskrsle iz duse, iz grca i jecaja, iz molbe i
molitve, iz sna i jave, iz ljutih, nezaceljenih rana njegove duse koja
bdi nad svekolikim Srpstvom.
Soskiceve pesme su onaj duboki, duhovni kladenac iz koga i on crpi nadhnuce
i snagu i to svoje nadhnuce i snagu nastoji da prenese na svoje prijatelje
i svoje citaoce. Zato su njegove pesme izvoriste snage i duha iz kojih
ne kapi, nego nesdemice, mlazevi zapljuskuju zedne pravde Bozije i zeljne
obnavljanja korena srpskog i snage srpske, cesto, nazalost, rastocene
na beznacajne sitnice i medjusobnu netrpeljivost. Otuda u ovoj zbirci,
neobicno bogatoj, punoj pesnikovih darova dominiraju pesme posvecene
Bogu i rodu srpskom-one su, rekao bih, pesnikova opsesija: iz tople,
iskrene molitve Bogu i nade u vaskrsnuce Srpstva on crpi snagu i nalazi
razloge i svome zivotu i zivotu svoje poezije.
Soskic ume da bude majstor reci, njihov carobnjak, vadi ih, te reci,
iz dubine svoje napacene duse, svestan okolnosti da upravo te njegove
reci nalaze put do svakog cestitog Srbina. Njegova rec je, na mahove,
britka-moze da posece, jer pesnik ne sme da obmanjuje ni sebe ni druge,
a cesce blaga kao melem. Srbija i Srpstvo su njegov duhovni testament,
njegova nepresusna zelja da se srpski narod prikupi i sabere, otrezni
i urazumi pred opasnostima koje ga vrebaju i okruzuju.
Iz svoje duhovne riznice, iznoseci ga u nabreklim bisagama, Soskic nudi
dosadasnji stvaralacki opus, rasturen u mnogim listovima i casopisima,
svrstavajuci ga u devet poglavlja: rodoljubive, zavicajne, svetosavske,
prigodne, satiricne, saljive, poucne, ljubavne i opisne."
NEGOVAN RAJIC
Dve su "branse" knjizevnosti, poezija i proza. I dok Miladin
Soskic stihom izrazava svoje misli, snove, zapazanja, osecaje, kritiku,
hvalu, humor, ljubav, patriotizam... i toliko cega drugog, dotle to
isto Negovan Rajic izrazava svojim pisanjem u prozi. Obojica se na svoj
nacin dokazuju, pretstavljaju se, prazne se, ljute se, vesele se, isticu,
namecu, savetuju, opisuju, zapisuju, ... dogadjaje i zivotne sudbine
svoje a tu i tamo i nase, slicne, zajednicke.
Pre kratkog vremena, dobih njegovu zadnju knjigu, roman, Ka drugoj obali,
zbogom Beograde, a cujem da ce nas uskoro i posetiti u Torontu pa su
ovi redovi posveceni nasem skorom vidjenju.
Roman je autobiografski. Sa njim on opisuje i zapisuje jedan deo svog
zivota odmah posle Drugog svetskog rata a sa tim opisom on potseca i
nas na nase zivote iz tog istog vremena. Ili na nase zivotne poteze
koje smo cinili na isti ili na slican nacin kao i on.
Recimo: dok citam o njegovom ilegalnom bekstvu iz 'socijalistickog raja'
na Zapad, ja se potsecam na svoje isto tako ilegalno bekstvo u istom
pravcu. Ima nas jos puno, Bogu hvala, koji se secamo atmosfere, nadanja,
razocarenja, teskoca... zivota odmah posle Drugog svetskog rata a zivota
dirigovanim diktatorskom upravom Velikog Bravara i njegovih prepotetnih
i sveznajucih revolucionara, istomisljenika, partijskih drugova, jadnih
i bednih poltrona, nezavrsenih studenata, radnika i seljaka, abadzija
i drugih zanatlija...
Clanovi Srpske nacionalne akademije (SNA) Toronta i prijatelji iste
koji su do sada pratili njen rad, verovatno ce se setiti da je SNA stampala
Rajicevu knjigu Ljudi-krtice jos davne 1989. godine a istu promovisala
uz prisustvo autora septembra meseca 1990.
Pored mnogo cega drugog, u zadnjoj njegovoj knjizi, romanu, Ka drugoj
obali, zbogom Beograde Rajic me je ocarao jednostavnoscu i lepotom njegovog
jezika. Kako je knjiga pisana orginalno na francuskom, nisam siguran
koliko je taj jezik produkat prevodioca a koliko je on Rajicev. Rajicev
francuski jezik verovatno poseduje istu jasnocu, jednostavnost, lakocu
i lepotu da bi onda i njegov srpski u prevodu bio isti. Uvek sam smatrao
srpski jezik Slobodana Jovanovica kao primer lepote srpskog jezika.
Rajic me je potsetio na Jovanovica. Uzgred budi receno, voleo bih da
cujem od Negovana kako i zasto pise na francuskom s obzirom da je rodjeni
Beogradjanin i da tek u svojoj 23. godini zivota napusta svoj rodni
kraj. Mene to interesuje jer mi se sve to cini kao jedan interesantan
kuriozitet naseg dijasporskog zivota.
Kako Negovan dolazi u Toronto da nam prikaze i opise to njegovo zadnje
delo, ja cu jos samo dodati tj. prestampati Belesku o piscu iz te knjige
kako bi autora sto bolje svi upoznali. A vidimo se na promociji knjige!
"Negovan Rajic rodjen je 1923. godine u Beogradu, gde je i zavrsio
osnovnu skolu i gimnaziju. Za vreme Drugog svetskog rata, oktobra 1944.
godine, stupio je u pokret otpora, a nakon demobilisanja iz vojske,
1945. godine, upisuje se na Tehnicki fakultet. Ali, zaljubljenik u Slobodu
i idealista kakav je bio, nije mogao da se pomiri sa komunistickim rezimom,
te prekida studije i 28. juna 1946. godine ilegalno napusta zemlju,
preplivavsi Muru. Nakon teskog vremena provedenog po zatvorima, izbeglickim
logorima i logorima za raseljena lica u Austriji, Italiji i Nemackoj,
odlazi u Francusku. Tamo se bavio najrazlicitijim poslovima-- ukljucujuci
i pranje izloga i rad na uredjenju groblja u Sen-Zermen-an-Leu-dok,
1950. godine, nije najzad dobio stipendiju Komiteta za slobodnu Evropu
i zavrsio studije. Od 1956. godine radi kao inzenjer-istrazivac u labratoriji
za fiziku u Politehnickoj skoli u Strazburu i Parizu, a 1969. godine
odlucuje da pocne nov zivot u Kanadi.
Sedamnaest godina predavao je matematiku u gimnaziji u mestu Troa-Rivijer,
smestenom na reci koja ga podseca na Dunav i na Novi Sad. No, osecajuci
da mora da saopsti ono o cemu razmislja, pocinje da pise i da objavljuje
na francuskom jeziku price, novele, romane, pozorisne komade... Sva
su mu dela prevedena na engleski i na srpski, a pojedine price i na
japanski.
Napisao je i objavio romane Ljudi-krtice (1978.) i Sedam ruza za jednu
pekarku (1987.), dve zbirke novela Price starog gundjala (1982.) i Nacionalna
robijaska sluzba (1988.) i pozorisni komad Bunar ili Prica bez glave
i repa (1990.).
Autobiografski roman Ka drugoj obali sa podnaslovom Zbogom, Beograde
Negovan Rajic zavrsio je septembra meseca 1997. godine, a objavio 2000.
godine kod izdavaca L'Az d'Om. (Srpsko izdanje je stampala Prosveta,
2002.). Pisac vec radi na drugom tomu romana, , sa podnaslovom Hodocasnici
Slobode.
Negovan Rajic dobitnik je i brojnih knjizevnih nagrada: nagrade Eso
Kruga francuske knjige za Ljudi-krtice (1878.); knjizevne nagrade Er-Kanade,
u organizaciji Udruzenja kanadskih pisaca, za najbolju novelu Kvebeka
za Pasju pricu (1980.); nagrade Drustva srpskih pisaca i umetnika u
iznanstvu 1984. godine i knjizevne nagrade grada Troa-Rivijer za Sedam
ruza za jednu pekarku (1988.). Najzad, jula meseca 1997. godine, Rajic
je za Ljudi-krtice dobio Nagradu Rastko Petrovic za najbolji roman u
izboru Srpske nacionalne akademije u Torontu, Matice iseljenika Srbije
i Matice iseljenika Vojvodine, u saradnji sa Srpskim iseljenickim klubom
i sa Udruzenjem pisaca Srbije i Sabora knjizevnih stvaralaca iz rasejanja.
Isto tako, maja meseca 2000., dobio je visoku cesku knjizevnu nagradu
Medalja Franc Kafka za celokupno umetnicko stvaralastvo.
Negovan Rajic clan je Udruzenja knjizevnika Srbije od 1988. godine."
Dobro dosli u Toronto, Negovanu Rajicu!
Pavle Pavlovic
