Porodica Pantic - izbeglicka sudbina
Zivot u paviljonu nade
Lekari Dragana i Rade sa petoro dece proterani su iz svog doma u selu
Crnce kod Istoka i bolje sutra cekaju u dva sobicka u ruiniranoj zgradi
Pionirskog grada
Petoro
dece rodila je Dragana Pantic. To je samo deo broja koliko su zeleli
da ih imaju ona i suprug Rade. Hteli su da im zasija bar jos toliko
zvezda na nebu kosovskom.
Nisu im dali. Bezeci pred siptarskim ekstremistima, napustili su porodicno
gnezdo koje su svijali u selu Crnce kod Istoka. Bolje sutra cekaju u
paviljonu nade, u beogradskom izbeglickom kampu Pionirski grad, gde
je smesteno vise od sto prognanih porodica.
Porodica Pantic je bila poznata ne samo u svom selu vec u opstini Istok.
Odlikovali su ih postenje, cestitost i vrednoca. Imali su veliko imanje
i sve uslove da se bave poljoprivredom i lepo zive. I pored toga, Rade
i njegova dva brata hteli su da zavrse skole. I uspeli su.
Sva trojica su se, uz izvanredan prosek, dokopali fakultetskih diploma.
Rade je ostvario i svoju zelju i zelju roditelja. Postao je lekar. Sreci
roditelja nije bilo kraja kada se ozenio koleginicom. A tek kada im
je saopstio da i pored mnogobrojnih primamljivih ponuda nema nameru
da napusti selo. Sva trojica su ostala tu.
Kad moze doktorka...
U porodici Pantic 1989. rodilo se i prvo dete. Prvo pa musko. Doneo
je radost i dobio ime koje i odgovara. Radoje. Sledece godine Radoje
dobija sestru Tijanu. Porodica raste, umnozava se imanje. Pantici grade
veliku porodicnu kucu, zidaju sve pomocne zgrade, kupuju komplet prikljucnih
masina. Dragana i Rade ne odustaju od namere da i u struci urade sto
je moguce vise. I pored silnih obaveza koje zivot na selu namece, Dragana
specijalizira ginekologiju, Rade kardiologiju. Rade se zaposljava u
peckoj banji gde posle izvesnog vremena postaje direktor, a Dragana
u Domu zdravlja u Istoku. Posle krace pauze, 1995. godine, stize jos
jedna prinova, cerka Mirjana.
- Na nasoj svadbi je bilo pola gostiju Siptara -zapocinje pricu Rade
ne znajuci ni sam kako da objasni situaciju koja je nastala na Kosmetu
i zbog koje su morali da napuste kucni prag. - Lepo smo se druzili,
ispomagali u poslovima. Zene su dolazile kod Dragane po savet, muzevi
su im stalno govorili da moraju da radjaju, jer ako moze doktorka, sto
ne bi i one. Niko ni slutio nije da ce ovako nesto da nas snadje. U
ranijim ratovima na Kosmetu uvek je neko nekoga stitio. Bilo Srbi komsije
Siptare ili obrnuto. Ovog puta je to bilo nemoguce. Stvorila se takva
klima da niko nikome ni rec lepu nije smeo da uputi.
Iako je zivot u juznoj srpskoj pokrajini postajao sve tezi, Pantici
nisu odustajali od ideje da imaju fudbalski klub sastavljen od njihovih
malisana. Dragana je 1998. rodila blizance Aleksandru i Aleksandra.
Posle bombardovanja NATO-a i odluke da se nase snage povuku sa Kosmeta,
svima je bilo jasno da ce zivot postati izuzetno tezak. Ne samo tezak,
vec da ce u nekim podrucjima biti rizicno ostati. Srbi iz opstine Istok
bili su odlucni da ostanu. Po svaku cenu. U odluci su bili cvrsti i
Pantici. Uzalud. Odluka o iseljenju doneta je na visem nivou, pa su
13. juna sa ljudima koji nose puske put unutrasnjosti krenuli i Pantici.
Osecali su se kao list na vetru. Nesigurno.
Neizvesno je bilo gde mogu da zavrse. A samo koji trenutak ranije bili
su stablo sa cvrstim korenom, sigurni da ih nikakvi vetrovi ne mogu
oduvati.
Proveli su Pantici jedno vreme u Beranama kod Draganinih rodjaka. Uslovi
teski, pa ih put odvodi u Beograd. Oboje bez posla, sa petoro dece useljavaju
se kao podstanari u podrum jedne zemunske kuce. Kirija raste, zalihe
para potrosene, vlaga uporna da narusi zdravlje malisanima.
- Crveni krst nam je pre dve godine dodelio sobu u ovom paviljonu -
prica Dragana. - Bilo je tu nesto od namestaja, a nesto, kao na primer
ovaj mali crno-beli televizor, poklonili su nam neki dobri ljudi. Onda
smo uz ovih nekoliko kvadrata dobili za decu jos jednu malu sobu, tu,
prekoputa. Evo, vec dve godine smo u ovom paviljonu cekajuci bolje dane.
Sada zivimo opet u neizvesnosti. Receno nam je da ovaj prostor zele
da vrate deci grada kojoj i pripada i da ce u maju sigurno da nas sele.
Gde, videcemo.
San o domu
Pantici
se ne zale mnogo. Na trenutak gotovo neprirodno deluje Radetov optimizam.
Tu snagu svakako mu daju malisani.
- Neki nas rodjak bio je nedavno u selu - prica Rade. -Rece nam da je
sve poruseno. Od zgrada su ostale rusevine. Samo pod vocem smo imali
tri hektara. Bila su tu stabla stara cetrdeset godina. Rodjak kaze da
su Siptari posekli vise od dvesta stabala oraha starih gotovo cetiri
decenije. Sta se tu moze. Ne treba kukati.
Tog dana u tesnom sobicku Pantica bilo je zivo. U goste im je dosla
DJina Randjic, zena koja je u proteklih nekoliko godina obradovala mnoge
malisane u izbeglickim kampovima, decu u specijalnim skolama, domovima
za nezbrinutu decu. Ova bivsa mis turizma, Jadrana, Opatije, Srbije,
u poslednjih godinu dana svakog 27. u mesecu daruje prvorodjene bebe
u porodilistima ili obilazi malisane kojima je pomoc potrebna. Protekle
godine imala je 52 humanitarne akcije. Ove planira da ih ima dvostruko
vise. Sponzor je ovog puta bio gospodin Ejup Sabri, vlasnik firme TATLE,
koja pomaze ovakve akcije. Malisani su primili lepe paketice. Poklone
je dobilo jos sest decaka iz paviljona.
Hvala ljudima dobre volje, ali mi bismo najvise voleli da na bilo koji
nacin, zbog ove dece, naravno, dodjemo do krova nad glavom - prica Rade.
- Svesni smo mi u kakvoj je celo drustvo situaciji, zato i ne kukamo,
valjda ce sve biti kako valja. Neka su samo deca zdravo.
Dragana ne radi. Javila se nekolicini privatnika, ali se razgovor zavrsavao
posle njenog odgovora na pitanje ima li dece. Rade je na rasporedu Ministarstva
zdravlja kao kosovski kadar. Ovih dana se sprema da krene u Zubin Potok.
bice tamo koliko treba. Pa opet nazad u Pionirski grad. Ili u neki drugi
grad, ako ih iz ovog isele.
Ognjan Radulovic
Snimio A. Negotinac
IL. POLITIKA 3. maj 2003
