20. februar 2004.
IZLOZBA SLIKA BOBANA BURSACA - TORONTO
...nezno, jako - suptilno, agresivno
Sedimo
u jednom kafeu, u zastakljenom boksu za pusace, za onu verovatni nizu
rasu po merilima ove zemlje u kojoj trenutno zivim... pijemo espreso
i pricamo, onako neobavezno. Precutno smo saglasni da nece biti intervjua.
Ne voli da se pise o njemu.
On je covek koji zivi za umetnost, za onu sveukupnu umetnost duse koja
se stvara za ceo svet a ne za pojedince i ne za pripadnike samo odredjenih
grupacija (bez obzira po kom kriterijumu pripadnosti su one oformljene).
Umetnost shvata kao nesto sto se mora posmatrati i dozivljavati, kao
globalnu celinu, a ne kao pravo koje prisvaja odredjena grupacija. Pobornik
je misljenja da umetnost pripada svima i da je svako treba dozivljavati
na svoj nacin. Kaze da su se umetnoscu bavili bogati i blesavi. Pretpostavljam
da su ovi prvi to radili jer su mogli a ovi drugi iz iskonske potrebe.
Sve u svemu ni jedni ni drugi se nisu odrekli svojih htenja.
Koliko sam shvatila iz njegove price, sve je vrlo jednostavno - ili
si umetnik ili nisi. Nema tu sredine. Mozda ih zato mi "neumetnici"
sagledavamo sa neke pogresne strane, pa nam se cine "otkacenim"
i cudnim...a oni su tako "normalni" i jednostvani...oni su
samo u nekom drugom fazonu. Po njegovim recima, umetnost mora sve vreme
biti u tebi i oko tebe. Njome se moras sve vreme baviti. On tvrdi da
je talenat urodjen ali ne vredi puno ako ga ne razvijas, ako ga ne prozivljavas.
O njegovim slikama mogu govoriti samo kao obicni posmatrac, jer ne
mogu dati sebi za pravo da ih procenjujem - nisam za to merodavna.
Iz njgovih slika izbija neka cudna snaga. One vam se mogu dopasti ili
ne ali ne mozete ostati inertni prema njima.
To je covek koji je osetio pravu bol, doziveo gubitak u pravom smislu
te reci, koji je izgubio svoj trag mladosti, pecate segmenata zivota
koji je utisnuo u papir su spaljeni i izgubljeni tamo negde u nekoj
zemlji prema kojoj je, po njegovom misljenju, ucinjena nepravda.
On u svom stvaralastvu nije zeleo da ukaze na mesto gde je bila ta nepravda.
Nije to jedino mesto na kome je sve unisteno... i dusa i telo ljudi.
On je samo zeleo da kroz slike osudi mrznju kao nepotreban osecaj; ubistvo
kao postupak za osudu; unistavanje kao ljudsko prokletstvo.
Da li su njegove nage zene anatomski dobro nacrtane, da li su njegovi
konji u pravilnom pokretu, da li je kompozicija proporcialna...za jednog
posmatraca ne bi trebalo da bude toliko vazno.
Trebalo bi jednostavno da stanete ispred neke od njegovih slika, udahnete
duboko vazduh, iskljucite se samo za trenutak iz realnosti...i procenite
osecaj koji imate gledajuci je... ukoliko vas ne dodirne produzite do
sledece... ne osvrcite se.
Prolazeci
pored njih, oseticete taj njegov revolt prema negativnim pojavama i
osecajima i tu toplinu i ljubav koji su ipak "preziveli" u
njemu. Kada gledate tu neznu nagu zenu u krajnje pastelnim i neznim
bojama ucinice vam se samo za trenutak da je sve tako ravnomerno - ravnodusno.
Ako je bolje zagledate shvaticete da je ON ipak uneo i deo jedne zestine
i snage.
Po meni su retki slikari, koji su aktove u provokativnim pozama uspeli
da prikazu nezno i suptilno. Uvek me je nervirala potreba umetnika da
slikajuci nago telo obavezno unese i primese seksualnosti. Njegove zene
su ...nezne, jake, senzualne, nepredvidljive...prave zene.
Njegovi muskarci su snazni, prodorni, suptilni, osecajni... pravi muskarci.
Njegovi konji su tajanstveni, energicni, eksplozivni. Njegova apstrakcija
su njegovo sazrevanje i produzetak price u kojoj se on dokazao tehnicki
sposobnim... tako da mu se daje za pravo da svoje vizije zamagli iracionalnim.
On uziva u mogucnosti da se njegove slike posmatraju i dozivljavaju
na razlicite nacine... ali o tome cemo kada budemo prisustvovali izlozbi
na kojoj ce biti novi ciklus pod nazivom "Emocije"... Slike
iz tog ciklusa su na prvi pogled pomalo nestvarne, nerazumljive. Licno
sam bila zatecena jer su me negde duboko dotakle, stvorile su mi neku
verovatno samo meni znanu viziju... sve odisu nekom prepoznatljivom
stvarnoscu... one su nabijene dubokim emocijama. Mozda nema likova i
prepoznatljivih simbola... ali deluju mi kao uhvaceni treptaji zivota.
Snazne boje koje prosto teze da iskoce iz platna, energicni pokreti
utopljeni u neki simbolicni mir. Pretpostavljam da su one odraz samo
njemu znane stvarnosti kroz koju je prosao u nadi da ce i slucajni posmatrac
doziveti neku emociju ako ne i simboliku.
Zamislite sledeci kadar:
Po celom gradu, na mestima gde su se, u nekim sretnijim vremenima stajali
plakati za koncerte i razne lokalne dogadjaje, jedan covek lepi obavestenje
o izlozbi slika, na zaprepascenje svih sugradjana, umornih od mraka
i neizrecene tuge.
Porusena zgrada Doma kulture. Ostali su samo spoljni zidovi i skoro
urusen krov. Na zgaristu su jos uvek sagorele knjige, razbacane i ostavljene
da tako trule vec godinama. U unutrasnjosti te rusevine, izlozene su
apstraktne slike (jer sve je iracionalno i svaka druga slika, sem apstraktne,
ne bi bila prikladna). Na hiljade upaljenih sveca. Samo na jednom stolu
beskrajno cist beli stolnjak na kome stoji desetak tih nagorelih knjiga.
Decak od nepunih 7 godina stoji i onako uplaseno lista jednu knjigu
u nadi da je nece unistiti. Sluzi se sampanjac... a oko dve ipo hiljade
ljudi protice tim prostorom. Sve to ne bi bilo cudno da se radnja ne
desava u Drvaru, gde je ovaj umetnik izlagao, gde su posetioci bili
predstavnici raznih stranih delegacija, sticajem okolnosti zateceni
u tom malom gradu i mestani od kojih se vecina i ne razume u umetnost.
Na
moje pitanje cemu to i zasto ...smeje se...i razmislja kako da mi objasni
svoje ludilo, svoju potrebu da tim ljudima koji su jos uvek tamo pokaze
da je odatle sve krenulo ... prva ljubav, prva procitana knjiga, prvi
koncert. To je bilo nesto samo za njegovu dusu, pokusaj uspostavljanja
mira i stavljanje tacke na jedan deo zivota od koga mnogo toga poteklo
i sto ce vecno ostati u njemu. To je po njemu bila prava izlozba slika,
bez ikakvih ocekivanja i pretenzija.
Njegov svet nije uokviren, nije ogranicen samo na platno. Veliki izazov
su mu skulpture koje su deo njegovog stvaralastva. U taj kamen uspeva
da unese svu tu svoju pritajenu zestinu misli i osecaja. Bavi se mnogim
stvarima... ali u svemu "provejava" tanana nit koja mora u
sebi sadrzati deo koji nazivamo umetnost .
Nije zeleo da mu se pomene ime. Zeleo je samo da pricamo o slikama...
o umetnosti; o zivotu i ljudima. Medjutim smatram da ga treba upoznati
i svakako videti njegove izlozene slike koje su nastajale u periodu
od 10 godina a svaka pripada nekom svom zasebnom ciklusu. Sticajem okolnosti
skupile su se ovde u Torontu, kao delovi nekih prica, kao pazle iz razlicitih
mozaika, stvarane u razlicitim fazama. On je lutalica koji nije znao
tacno da mi kaze gde sada pripada. Kao coveku, u dusi ce mu uvek biti
Drvar, kao neko mesto odakle potice - gde su mu koreni. Kao slikar...
pripada svima, jer smatra da umetnost pripada svakom coveku bilo gde
da zivi na ovoj zemaljskoj kugli.
Ne zamerite ako sam nesto pogresno procenila ili videla...ja sam ipak
samo jedan obican posmatrac, slucajni prolaznik kroz vreme i prostor,
koji je dao sebi za pravo da sa vama podeli jedan lep osecaj - osecaj
uzivanja u umetnosti Bobana Bursaca.
Ivana Djordjevic
